Пут ка истини је у светоотачком предању

Ђакон Авељ Семјонов

/…/Јер нису само епископи и свештеници одговорни за очување и неизменљивост вероучења Цркве, већ и верни народ, тј. сва Пунота Цркве… Карактер римокатоличког учења о улози свештенства у Цркви произлази из основног лажног догмата о папизму: о врховној власти папе и његовој непогрешивости. Тако у „Догматским поставкама о Цркви“, које су донете на Другом Ватиканском концилу (чл.25) стоји:

„Бискупе који су под јурисдикцијом римског првосвештеника (понтифекса), треба поштовати као сведоке Божанске и католичке истине; верници треба да се слажу са служењем свога бискупа у моралном погледу и вероучењу,које он изражава у име Христа, и треба да му буду потчињени. Ово религијско потчињавање воље и разума треба посебно да се испољава у односу на аутентичност учења римског првосвештеника, чак и када он не говори ех саthedra, те његово врховно учење треба да се слуша са побожношћу, а његове речи да се прихватају чистим срцем као воља и мисли онога кога он изражава… Иако појединачни бискупи немају прерогатив непогрешивости, они – премда расејани по целој земаљској кугли, ако су у општењу са другим бискупима и са наследником апостола Петра (тј. са римским папом – Ј. А.), и ако аутентично уче о вери и моралу и сагласни су у расуђивању, на основу кога доносе одлука – тада непогрешиво изражавају Христово учење… Ову непогрешивост поседује због свог положаја, римски првосвештеник, глава Колегија бискупа. Његови ставови се сами по себи сматрају непогрешивим, јер су изречени при дејству благодати Духа Светога Који му је дарован преко блаженога Петра, и према томе, нема потребе да се поново разматрају и не подлежу оцени никаквог другог суда. Јер тада римски првосвештеник не доноси одлуку као појединац, већ као врховни учитељ васељенске Цркве, у коме непосредно делује благодатни дар непогрешивости саме Цркве.“

Овако обиман цитат је наведен ради тога да би се јасније сагледала огромна разлика између римокатоличког и православног вероучења о свештенству. Корени разумевања ових разлика су у различитом схватању појма Цркве, и горе наведени документ јасно показује да је за римокатолике Црква пре свега папа, јер је у њему сва пунота њених дарова и пунота саме Цркве.

У Православљу је Црква Богочовечански организам, “у коме не може бити никакав спољашњи ауторитет, спољашњи судија, у коме су се чак и сами Васељенски Сабори признавали за Васељенске само онда када је сва пунота Цркве прихватала њихове одлуке“. У Православљу је „једини и потпуно непогрешиви чувар истине у Цркви – Сама Црква, тј. сва Пунота црквеног народа, од верника до епископа и васељенског патријарха; и зато (у Православљу) нема и не може да буде никаквих (ексклузивних) поседника истине…“

/…/ Ми нисмо римокатолици, и нека би нас Господ сачувао да не пођемо путем римокатоличке вере! Носилац вере и чувар побожности је код нас само Тело Цркве, тј. пунота народа Божијег Цркве, који увек тежи да сачува веру непроменљивом, у духу вере Светих Отаца. И по сведочењу Св. Фотија, цариградског патријарха: „Чување истинитих канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама; али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима“.

У „Приручнику за свештенослужитеље“ јако добро је објашњена и улога и узајамна веза делатности свештенства и верника: „Иако не   поседују дар управљања ‘људи Господњи’ (из 39. Апостолског правила) имају дар расуђивања и испитивања, (дар) који налаже посебан облик служења, који није поверен појединцима Цркве, већ целокупном народу Божијем, тј. свим члановима Цркве у њиховој свеукупној делатности. А пророци два или три нека говоре, други нека расуђују (1. Кор. 14, 29). Све испитујте, добра се држите“ (1. Сол. 5,21).

Дакле, и народ Цркве је меродаван да расуђује и испитује све што се ради у Цркви. Епископ управља Божијим народом заједно са другим презвитерима, али не у своје име, као онај ко је добио власт од људи, или кроз људе, већ управља у име Бога, као Богом постављени служитељ на службу управљања. Имајући благодатни дар расуђивања и испитивања, народ Цркве сведочи да је све што се збива у Цркви под руководством пастира у потпуности сагласно са вољом Божијом, а по откривењу Светога Духа.

У древној Цркви све свештене радње, било да је то обављање Свете Тајне, пријем у Цркву оглашених, или оних који се кају, одлучивање јеретика и слично, обављале су се уз учешће читавог сабрања народа Цркве. Сведочанство сабрања народа Цркве о откривању Божије воље у древној Цркви је носило карактер сагласности (consensus) у погледу свега што је требало да се обави у Цркви, као и прихватања (receptio) онога што се у њој догађало, као нечега што одговара Божијој вољи. Ипак, сагласност и прихватање народа Цркве нису значили да је свако од представника свештенства или верника изражавао своје лично мишљење или жељу за спровођење ове или оне црквене одлуке. Црквена власт у лицу епископа није зависила од воље верника, исто као што ни воља вернога народа Цркве није зависила искључиво од воље надлежних црквених власти. Воља верника није утицала на црквену власт оличену у епископу, исто као што ни воља епископа, као претпостављеног, није непорециво опредељивала вољу вернога народа Цркве. Овим поводом можемо да наведемо познате речи Св. Кипријана Картагинског (упокојио се 258. године): „Од самог почетка преузимања мога епископства ја сам почео да примењујем обичај да ништа не предузимам само по свом нахођењу, без ваших (тј. презвитерских) савета и без сагласности вернога народа“… „Ни воља епископа, ни воља верника нису довољни сами по себи за делање У Цркви. Црква не живи и не делује по вољи човечијој, већ по вољи Божијој. Сагласност и прихватање су означавали сведочанство целокупне Цркве да су црквене власти деловале и управљале у складу са вољом Божијом.“

…Одговор на ово можемо наћи у самом вероучењу Цркве, у делима Светих Отаца. Неопходно је да сваки православни Хришћанин зна да је неоспорни и апсолутни ауторитет у Цркви управо њено вероисповедање, њено Свето Предање. „Једини непогрешиви пут ка спасењу“ – пише Св. Игњатије Брјанчанинов, „јесте  апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.“ А у другом писму он каже: „Исти тај Дух Божији, Који је деловао у Пророцима и Апостолима, деловао је и у светим Учитељима и црквеним Пастирима: сведок овога догмата је Свети Апостол: И ове постави Бог у Цркви – каже он – прво Апостоле, друго Пророке, треће Учитеље“ (1. Кор. 12, 28). Богонадахнутост Отачких текстова је потврђена на 7.Васељеиском Сабору. Тако у догмату „О поштовању икона“ указује: „Ово следи из богонадахнутог учења Светих Отаца наших и Предања Саборне Цркве (јер у Њој  обитава Дух Свети)… „. На пример, речи Св апостола Павла: „Све исптујте, добра се држите. Од зла у сваком виду уклањајте се“ (1.Сол. 5,5, 21,22), Св. Теофан Затворник објашњава на следећи начин: „У првобитној Цркви је постојао посебан дар разликовања духова (1. Кор. 12,10). У наше време ради препознавања, да ли су неке речи, које су на изглед привлачне и надахнуте, заиста у духу истине, служи учење Цркве. То је камен темељац свих вероучења. Оно што се са њим слаже, можеш прихватити, а што се не слаже, не прихватај.“

Преподобни Јустин Ћелијски још изражајније тумачи ово место код Апостола: „Све испитујте Духом Цркве, учењем Цркве. Што није од Ње, биће штетно по наше душе, по наше спасење. Испитујте пророштва, учења, духове. „Љубљени, не вјерујте свакоме духу, него исиитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажии пророци изишли у свет“ (1. Кор. 4.1.) Испитујте људе, учитеље, каквог се духа придржавају. Сам по себи људски дух није у стању да јасно разликује духове, зато је Цркви дан Дух Свети, Који све испитује, и дубине Божије (1. Кор. 2, 10) дубине људске душе (1.  Кор. 2, 11). Онда, када човек кроз Свете Тајне  и врлине постаје истинити члан духовног тела Цркве, пребива са њом у заједници душе и ума (постижући, на тај начин, јединство душе и ума са Њом), само рада он може да разликује Божије и Христово од безбожног и антихристовог и да позна шта нам је даровано од Бога (1. Кор. 2,12). Само имајући ум Христов (1.Кор. 2,16), који јесте у саборном уму Цркве, ми можемо да тачно одредимо, које је учење од Христа, јер нас тада дух зла и лажи не може преварити… Само људи који су очистили своја срца могу да угледају Бога и са Божијом помоћу да разликују добро од зла… Дакле, само Свети знају, шта је добро и зло… Руковођени Светима ви увек можете да остварите у вашем земаљском животу свако божанско добро…“

О апсолутном ауторитету учиња Цркве сведочи и сам Апостол Павле, говорећи: “Али ако вам и ми или анђео са неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде! Као што смо  већ рекли, и сада опет велим: ако вам неко проповеда јеванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде (Гал.1,8-9).

Наравно, природно је да је послушање јерархији и архипастирима неопходан услов за спасење – “Ко вас слуша, Мене слуша“ (Лк. 10,16) – и без тога Црква уопште не може да буде Црква. Међутим, и архипастири су дужни да уче народ Божији у складу са вером Цркве, “јер суштину јерархије чине Богом остављене речи, односно истинско знање Светог Писма, као што је ракао Дионисије Велики. И ово истинско знање је незамисливо без познавања списа Светих Отаца, без учења и живота по Светим Оцима.

Извор: ЦРКВА, ГЛОБАЛИЗАЦИЈА, ИДЕНТИФИКАЦИОНИ БРОЈ, Јерођакон Авељ Семјонов, Светигора, Цетиње, 2003. стр. 137-146.

Pravoslavie.cl