Свештеник даје смисао свему што се дешава у животу војника

Војни свештеник, протојереј Димитрије Кувирталов, старешина храма Ахрангела Михаила у Летову, помоћник командира 27. засебне моторно-стрељачке бригаде за рад с верујућим војницима, намесник Иљинског округа града Москве пристао је да одговори на питања „Прихожанина“ о свом недавном службеном путу на фронт. Које су данас обавезе војног клира? Зашто је војницима потребан свештеник? Против кога Русија ратује на територији Украјине? – о овоме и о многим другим стварима данас разговарамо с оцем Димитријем.

– Оче Димитрије, недавно сте као војни свештеник били на службеном путу на територији у близини фронта. Молимо Вас да нам испричате нешто о својој мисији. Како сте се тамо нашли и ко Вас је позвао да посетите наше војнике?

– Ја сам војни свештеник, помоћник командира 27. Севастопољске бригаде, старешина капеле у част Архангела Михаила у овој војној јединици и у априлу, уочи Васкрса команда јединице ме је замолила да упутим нашим борцима васкршњи поздрав, да их подржим и охрабрим. Ја сам у својој проповеди после молебана рекао да је за нас овај рат несумњиво духовни, а то значи да и оружје треба да буде духовно – побожност, одлучност и несакрушива вера у победу! А Господ дарује победу онима који се храбро боре за духовне основе живота и за морални темељ свог народа. Још сам рекао да се веома бринемо за наше војнике и да једва чекамо да дођу кући…

Буквално две недеље после тога добио сам позив да лично одем код њих и да посетим своје. Радосно сам пристао. И добио сам путни налог од Министарства одбране. Добивши благослов од свештеноначалнија добио сам и поуку од броницког епископа Саватија који је у том тренутку био на челу Синодског одељења за односе између Цркве и Оружаних снага и безбедносних органа. Владика ми је посаветовао да узмем више честица Резервних Дарова како бих причестио војнике по кратком чину „због опасности од смрти“, дао ми је нешто литературе и ја сам кренуо.

На 200 километара од Белогорода смештен сам у официрски самачки хотел после чега су ме наизглед сви потпуно заборавили. Владика Саватије је тада по одлуци Светог синода постављен за бишкекског и киргистанског епископа и ослобођен је дужности руководиоца Синодског одељења (на седници Синода обновљен је чин протопрезвитера армије и флоте, односно главног војног свештеника који је постојао у царској војсци). Прекинута је веза с људима који су имали овлашћења да управљају мојим поступцима и понекад сам имао утисак да се налазим на 1.000 километара од куће, нашао сам се у вакууму. Двадесет дана службеног пута могао сам да проведем у молитвеној тишини, тим пре што ми је моторно-стрељачка бригада у Валујкима обезбедила одличне услове за живот. Само што нисам дошао тамо ради затвора и упражњавања келејне молитве… Морао сам сам да организујем свој дневни распоред и да напишем план. Преостало ми је само да пронађем момке који су ме позвали, али то није било једноставно, јер је у крају у који сам стигао било лоцирано на стотина различитих јединица и све су биле раштркане на површини од преко 1.000 км2.

Четири дана сам потрошио на тражење, али сам ипак пронашао своје. Истина, у прво време војници у себи својственом маниру нису хтели да ме без оклопног транспортера и специјалних средстава за индивидуалну заштиту пусте из јединице како бих могао да се крећем слободно дуж линије фронта. Међутим, испоставило се да смо увек имали тачно онолико борбених возила колико је потребно за прву линију и ниједно резервно за свештеника. Много лакше и брже ми је пошло за руком да позовем помоћнике из Москви и онда сам путничким возилом много брже могао да обављам своју мисију. Почели смо да се упознајемо с крајем.

Почела је да мироточи икона Пресвете Богородице у Донбасу

По Божијој милости упознао сам се с оцем Михаилом Чајком, намесником Валујске епархије Белгородске митрополије, секретаром епископа валујског и алексијевског Саве. Отац Михаил ми је помогао да се прилично брзо сналазим у простору. Заједно смо обишли војне болнице где се свештенику увек радују и руководство, и медицински радници и пацијенти

Донео сам рањеним војницима копију, тачније фотографију чудотворне мироточиве иконе Мајке Божије „Доњецка“. Врло је занимљив историјат ове иконе. У храму посвећеном икони Царице Небеске „Ублажавање злих срца“ у Подмосковљу, у селу Бачурину где сам такође старешина, истоимена икона мироточи већ 24 године и путује по целом свету… Била је на много места! Недавно је заједно с Његовом светошћу патријархом московским и целе Русије Кирилом Небеска Царица посетила места у Донбасу у којима су се дешавали тужни догађаји, познаници су замолили да се икона донесе на прву линију фронта. Сама икона Пресвете Богородице се у то време налазила на путовању у иностранство и одлучили смо да однесемо копију иконе. Кад је стигла у Донбас копија је такође почела да мироточи. Оставили смо је војницима народне милиције и сад се ова икона зове „Ублажавање злих срца – Доњецка“. Тамо се с иконом Пресвете Богородице свакодневно служе литије, икона се са свештеним страхом поштује и чува. Има сведочанстава о чудима која су се десила по заступништву Мајке Божије захваљујући Њеној икони „Доњецка“.

С овом иконом сам обишао и војне јединице дуж линије фронта. После молебана и краћег освећења воде војници су целивали икону, а ја сам их помазивао миром са чудотворне иконе. У болници сам приметио да после доласка сештеика и заједничке молитве наши војници постају бодрији. Чак и они који су били потиштени после тога су били надахнути молитвеним општењем и желели су да се што пре врате у строј, да помогну својим друговима и да се врате кући с победом.

Свештеник на фронту сам треба да буде војник духа

– На основу онога што сте рекли намеће се закључак да је свештеник потребан на фронту. Шта сад спада у обавезе војног клира?

– Пре револуције је служба војног клира у Руској империји била организована много боље него сад, зато што је већина командира јединице била уцрквљена и они су схватали вредност светиња и значај духовног живота. Сад се, нажалост, то не може рећи за војску. Али је рат врло благодатно време у смислу да брзо учи човека основама духовног живота. Људи за кратко време почињу да схватају главне ствари о којима раније нису размишљали.

Рат добро изоре и нађубри тле за рад срца. Али главна ствар коју о рату треба да знају и војници и клир јесте да увек побеђује дух. Свештеник, сликовито говорећи, „отвара капију“ за деловање Животворног Светог Духа. Благодат преображава простор око себе и благотворно утиче на човекову душу умирујући је и храбрећи. У бодром и мирном стању човек стиче могућност да мирно живи и дише и да доноси исправне одлуке у тешким околностима. Сведочећи својом благодатном појавом о вечном животу, о Христовој победи над смрћу, свештеник даје значај свему што се дешава у животу војника. Једноставније речено, ако је свештеик дошао на фронт, то значи да је „то прича о Богу“ – управо тако војници доживљавају човека у раси поред себе. Све што раде сад се ради с именом Божијим на устима, а то значи да све треба да успева на најбољи могући начин. Без обзира да ли свештеник држи беседу служи молебан, помазује уљем или предлаже војницима да се исповеде и причесте уочи битке борци се с радошћу одазивају на све предлоге.

Неки командири сматрају да ће свештеник кад дође у зону конфликта причати војницима да се у рату не сме убијати и они често управо због тога протестују против посета клира. Међутим, то је погрешна представа о служби пастира у рату. Свештенослужитељ је позван да надахне војника на то да савесно обавља своју дужност, да га охрабри и надахне на ратно дело. Заповест „не убиј“ се не односи на војску и ратно стање. Ова заповест је дата човеку да не би чинио разбојништо или да због мржње не би убио свог супарника и непријатеља. Али непријатељ у рату није мој лични непријатељ, већ је непријатељ отаџбине који је узео у руке оружје усмерено против људи који су ми блиски. Моја дужност у том случају јесте да заштитим ближњег, да одбраним мир. Јер: „ко подигне мач, од мача ће погинути“ (уп. Мт. 26: 52). По правилу светитеља Василија: „Убиство у рату није убиство.“ Војник није разбојник (А. В. Суворов). Војници се не изопштавају од Причешћа и њихово служење у рату се сматра за врлину и праведност.

Данас бих предложио да се напише нешто попут катехизиса војног свештеника: његове обавезе у војсци у миро и ратно време, шта тачно треба да говори војницима у беседи и проповеди, које службе да обавља. Један командир ми је испричао како су се пред одлазак на фронт за сусрет са свештеником на полигону постројили сви војници из његове јединице и како је после свештеникове проповеди половина момака одбила да иде на фронт. Свештеник је рекао: у вас су већ управљени непријатељски топови и можете бити убијени, пазите, а ако вас убију, немојте се секирати, ми ћемо се овде за вас помолити… Али свештеник који иде код војника пре свега сам треба да буде војник духа и да чини све како би борцу пренео жељу да победи, да се врати с победом. Речима проповеди треба охрабрити војника, треба му дати снагу!

Свештеник треба правилно да усмери војнике, да их надахне да се међусобно храбре у тешким околностима. Увек смо били јаки зато што смо се помагали. Рањеника и просто збуњеног човека увек је могуће подржати речју, може му се показати да није сам, да је поред њега његов друг који га неће напустити у тешком тренутку. Кад осети раме свог друга човек може да избегне малодушност. О томе треба говорити у проповеди.

„Војници од нас очекују духовну помоћ…“

Није обавезно да свештеник буде у првим борбеним линијама као што је то, на пример, чинио владика Саватије. Он је изузетан пример за углед. Војници од нас очекују духовну, а не војну помоћ. Одмах су ме упозорили да не тражим да идем у прве борбене редове зато што војници тамо напорно раде и посета свештеника ће пре у њима изазвати збуњеност, примораће их да штите свештеника средствима личне заштите, а понекад и сопственим телом. И то се дешавало. А може изазвати и неку лошу ситуацију. На пример, у једној јединици свештеник је у на првој линији фронта разговарао телефоном, а војници због поштовања према његовом чину нису хтели да му ставе примедбу. Телефони се брзо откривају и због тога је у јединицу долетео пројектил. Погинули су свештеник и још пет људи поред њега, тридесеторица су била рањена гелерима. То се десило само зато што човек није извршио одређена правила која војници знају, али клир не зна.

Сви официри говоре исто: постоји база у коју борци одлазе да се одморе после битака, и тамо треба да се налази дежурни свештеник као би управо за време одмора и ротације могли да поразговарају с њим и да се помоле. То је од животне важности за војнике. Као прво, зато што свештеник долази од куће која се налази у мирном простору и то се доживљава врло позитивно. Као друго, момци имају слободно време и понекад једноставно не знају шта да раде, а разговор са свештеником је за њих као гутљај живе воде. Много пута сам био сведок како и официри и свештеници живну после разговора са свештеником. Чак и кад буквално падају од умора после тешког дана, они не желе да се разиђу после молебана, моле се испред иконе и постављају питања. Понекад управо о доласка свештеника за њих почиње прави живот.

У рату човеку постаје очигледна потреба да извршава заповести Божије. Војници често говоре о томе да морални закони за време рата функционишу врло очигледно. Човек максимално јасно схвата шта значи, на пример, заповест „не укради“, немој узимати туђе. Један момак ми је поверио да је свима онима који су узимали нешто туђе у напуштеним кућама на ослобођеним територијама Господ очигледно показао да не смеју то да раде – меци и гелери су погађали управо њих, као да су их привлачили. Ако си узео нешто туђе, можеш очекивати невољу. У рату је потребна апсолутна морална чистота. Да ли је то могуће? Сигурно да јесте. У некадашњој Руској армији то је била норма. Сад о томе морамо да говоримо и да саветујемо војнике да се враћају једноставним истинама.

А командир бригаде ми је рекао да је после Литургије започео нови живот и да више не псује. Ушао је у свој кабинет, позвао је све официре и одржао састанак. Очигледно, толико је другачије говорио него што је то било уобичајено да је у кабинету завладала мртва тишина. Људи нису могли да схвате шта се десило с њиховим начелником. Шта се десило или шта се морало десити кад је почео да разговара с њима људским језиком. Отприлике недељу дана ситуација у бригади је, по његовим речима, била скоро идеална. Сви су беспоговорно извршавали све што је од њих захтевао. Вероватно су се људи плашили мислећи да је начелник смислио нешто веома озбиљно зато што је престао да псује. А за њега је било чудо што једноставне речи с обичном интонацијом делују много ефикасније од уобичајеног жаргона.

Псовке уништавају психу, разарају односе и, сликовито говорећи, „прљају“ духовни простор који око војника уређују анђели. Анђели у рату имају много посла. Посматрам разне случајеве: човек је преживео под кишом метака (молио се: „Господи, помилуј!“) а другог је у рову од метка спасио… крстић! Метак је погодио крстић и остао је у њему. Крстић се савио, али метак није пробио метал. Чак и мала папирна икона (и то се дешавало!) може да заштити борца!

Из рата се сви, по правилу рађају с исправним погледом на свет. Једни кажу да су стално понављали „Господи, помилуј“, други су се сећали молитава које су у детињству изговарали с мамом, али су их одавно заборавили, зато што у свесном узрасту нису одлазили у храм. Наш милосрдни и кротки Господ врло пажљиво гледа срце сваког човека и ако бар мало нагиње ка добру обавезно ће га подржати, утешити и уразумити. Господ у човеку највише цени добру намеру, а срце војника је у рату отворено толико да им је све очигледно, да су у извесном смислу попут деце у својој простодушности, с њима се директно може говорити о главним стварима. И свештеник им у томе може бити од користи.

– Да ли има много oцркoвљених људи међу војницима?

– Исто као и у „цивилу“ – добро је ако има два-три процента… Ако их има двојица у чети – то је већ добро. Међу официрима их има мало више. Али радује ме то што војници на фронту осећају: треба да стигну да учине све најважније ствари у животу. А најважније је Причешће. Свештеник укратко говори о томе у разговору с војницима или у беседи после молебана. Особеност проповеди војног клира представља то што најважније ствари треба говорити кратким и садржајним реченицама. На фронту увек има врло мало времена. За молебан се у укупном распореду издваја петнаестак минута. Понекад се момци исповедају, али говоре да би желели да се причесте код куће. И то је добро, зато што намеравају да се боље припреме за Причешће. А неки изражавају жељу да се причесте пред битку. За такве прилике сам увек носио Свете Дарове.

– На страни Русије се сад не боре само православци…

– Исповедамо и причешћујемо, наравно, само православне хришћане. Муслимани могу присуствовати молебанима. Али узгред речено, међу њима има много више људи који се према духовном животу односе са свештеним страхом него међу данашњим хришћанима. На молебану се трудим да користим најуопштеније рећи – „у славу Божију“, „Господ ће помоћи“, „Царе Небески, Господе сила, укрепи нашу војску…“ да сви присутни схвате да се обраћамо Богу за помоћ.

За војни клир је изузетно важна веза с командом да би сви свештенодејство доживели као заједничку ствар. Добро је кад командир унапред објави да ће се служити молебан, кад нареди да се јединица построји… Да би се то дешавало свуда добро би било да се у постојећи статут војске унесу извесне измене, јер се заједничка молитва сад доводи у исти ред са слободним активностима у слободно време. Међутим, богослужење – и молебан, и Литургија – се не могу сматрати слободним временом. Молитва је труд који се може упоредити с другим војним обавезама, а можда је и тежи. За време молитве човек је позван да размишља о главним стварима, да моли Бога за ближње, за себе и своје другове: за оне који су погинули и за оне који ратују или се налазе у заробљеништву. Човек се мобилизује за време заједничке молитве, посебно у храму. Саборна молитва заиста чини чуда духовног препорода човекове душе.

– Посебно пред лицем смрти…

– На фронту је човек види практично свакога дана и она за њега постаје свакодневна ствар. Дошао сам код својих момака три месеца после почетка специјалне војне операције. До тада је први шок већ прошао, дошао сам у јединицу управо у периоду ротације и пред почетак одмора. Једни су одлазили други су долазили, сви су били бодри, читави одреди војника су долазили у храм. Речи свештеника су за њих биле врло значајне, посебно за добровољце, којих је такође био велики број, и они су долазили свесно, узимали су благослов и исповедали су се.

– Из које средине и којих година су људи који се данас одлучују да оду на фронт као добровољци?

– Врло различити, од 25 до 55 година. Једни имају високо образовање, други немају. Неки немају куд, други иду да зараде, али најмње три четвртине долазе свесно да се боре за отаџбину. Видео сам практично три генерације људи и сви су јасно схватали свој задатак, сви су били свесни да је рат духовне природе и да се чак не боримо против нацизма, већ против сатанизма који можемо победити само ако имамо одговарајуће духовно устројство; да не сме бити суровости према заробљеницима и рањеницима, независно од тога шта се ради с друге линије фронта. Један свештеник је одлично рекао (видео сам то на снимку који се недавно приказивао на мрежама) да Господ воли Русе зато што они чак и кад знају да њихови другови бивају мучени, могу да изнесу с бојног поља рањеног непријатеља под паљбом и да га однесу у болницу. Има много таквих случајева на фронту.

Рат је био неизбежан

– Оче, како се односите према томе што се од одређеног дела православних људи могу чути речи о томе да није требало да учествујемо у овом конфликту…

– Нажалост, овај рат је био неизбежан и обавезно би га започео противник, али би тада иницијатива, и као последица тога, предност, били на његовој страни. Ово потврђују становници насељених места с обе стране границе. Добили смо дан или у најбољем случају два, али не више. У ОСУ је све било спремно за офанзиву. Одавно су се вршиле припреме. Прва ствар коју су наши момци угледали на ослобођеној територији били су положаји лоцирани тако да се из њих могло пуцати на сваки квадратни метар. Сви артиљеријски положаји су били спремни за почетак офанзиве. По неким подацима ОСУ је требало да отворе паљбу на нашим границама – да гранатирају Белгородску област и све регионе у близини граница како се не бисмо и усудили да „упаднемо“ на њихову територију и да у међувремену уђу на Донбас и да га униште. Очигледно, планирано је да њихове јединице избију на своје административне границе и затворе улаз за наше јединице, а даље… даље би мозак усијан од мржње могао да диктира најстрашније сценарије развоја агресије.

– Може ли се рећи да сте се после боравка на фронту уверили у то да је превентивни ударац био неопходан?

– Сад је то већ апсолутно неоспорна чињеница. Војне јединице су 8-10 година стајале с различитих страна границе једне преко пута других, а кад су дошли а територију противника наши војници су видели, на пример, подземни бункер од четири спрата. Ово говори о томе да се непријатељ припремао за изузетно жесток и моћан сукоб. Како су могли да га саграде, а да нико није примећивао како долазе кола с грађевинским материјалом? Само корак учињен унапред дозволио је да се преузме иницијатива, уђе на територију противника и савлада простор који је за нас требало да постане несавладив. Наравно, имали смо губитке, али је то у рату неизбежно. Међутим, сви задаци који су били дати нашој армији у првим данима специјалне операције су извршени.

– Да ли имамо основа да се поносимо руским војницима?

– Овај рат је дао велики број хероја. Узмимо, рецимо мог познаника Ивана Величка. Он је сад већ потпуковник, заменик командира батаљона. У Москви је командовао четом обавештајаца, био је у Сирији и над другим ратиштима… У Донбасу је доспео у заседу. На украјинској територији је отворена ватра на наше оклопне транспортере и из бацача граната је погођено његово возило. Иако је сам био контузован Иван је извукао момке из свог оклопног транспортера и још четворицу из другог оклопног транспортера. Заједно су стали у круг и почели да се бране, уништили су два украјинска возила, ликвидирали двадесет националиста, а затим су се још 70 километара пробијали до својих. Седморицу човека је без рана и губитака вратио у јединицу. По повратку у 27. бригаду чекао га је… телеграм о сопственој смрти. Сматрало се да је погинуо и посмртно је добио звање хероја Русије. Он ми је о овим догађајима причао смејући се, на основу чега сам схватио да је то за наше момке нормално: да кад се нађу у екстремној ситуацији адекватно реагују на догађаје – да изведу своје из ватре, а дешава се д и туђе рањенике однесу с бојног поља.

Јединство је неопходан услов за стваралачки живот народа

– А како цивилно становништво у Донбасу доживљава специјалну операцију? Јер ратна дејства се воде на његовој територији.

– Народ је сложан. Свуда на путевима стоје банери с речима поздрава упућеним нашим војницима, скоро на свакој кући се вијоре заставе… И цивили и војници се помажу и живе као једна велика породица. У главом граду се живот одвија као да се ништа није променило после 24. фебруара. Неколико дана након повратка са службеног пута, на празник, 12. јуна, прошетао сам кроз Москву и схватио да ништа не подсећа на догађаје у Украјини. И јасно ми је да у Москви, нажалост, као и у сваком мегалополису удаљеом од рата, код људи због ситости постоји извесно задебљање душе које као да им затвара поре и не дозвољава да у потпуности схвате важност и значај садашњег тренутка. Много сам размишљао о томе. У човеку имућном у материјалном смислу увек је присутан страх да ће изгубити ниво комфора на који се навикао.

И он се штити од свега узнемиравајућег. Али сад су нам животно важни јединство и мобилизација целог друштва који се, наравно, не постижу преко медија, не само преко медија, већ највише преко саборне молитве. Управо молитва уједињује народ и изванредно је то што је имамо, што смо одједном почели да схватамо да нашим војницима на фронту можемо да помогнемо молитвом. Једноставно устани и помоли се да се наши војници врате кући здрави и читави, да изврше постављене задатке и да на земљи завлада мир. Бог је изнад свега и Он дозвољава да се десе сличне ситуације кад једноставно нема другог излаза. А кад се молимо постајемо јединствени у Богу, и сваки проблем може да се реши. Јединство је неопходан услов за стваралачки живот народа, нације и државе.

Суђено нам је да заједно обнављамо ову земљу

– А шта се, по Вашем мишљењу, десило с братским украјинским народом који је, како данас изгледа, изгубио вољу за то да сачува јединство с нама?

– Зачуђујуће је и парадоксално, али није се десило ништа. Украјинци остају исти као што су били вековима. Живеће као што су живели. „Нисам хтео да ратујем, али су ме натерали,“ – рећи ће кад се заврши специјална операција. Или: „Ја тамо нисам пуцао,“ – као што сад говоре скоро сви заробљеници. То је њихова специфична национална особина која се негде граничи с лукавством, а негде с довитљивошћу. Ове особености народа користе наши непријатељи, такозвани „колективни Запад“, заједница која је себи поставила за циљ уништење Русије као геополитичког конкурента. Победили су царску Русију, уништили су Совјетски Савез и испоставило се да је на истој тој територији неко још увек у стању да пружа отпор и да самостално доноси одлуке. Мислим да је свест о томе представљала шок за наше западне партнере. И нажалост украјински народ је постао талац настале ситуације. Људи су подлегли пропаганди и агресија је била преусмерена према Русији.

Ја сам 1991. године служио војску у граду Чугујеву у Харковској области. Украјина је баш у то време стекла независност и њена влада је одмах захтеала да Оружане снаге донесу заклетву на верност новонасталој држави. Одбивши да положим заклетву питао сам тадашње командире: „Заклетва на верност Украјини значи да је то против Русије?“ Потврдили су ми да ћу у случају рата с Русијом морати да се борим против своје отаџбине. Још 1991. године је било јасно да ће се то пре или касније десити. И мени је тада било очигледно да ће људи с којима сам заједно служио лако стати с друге стране ровова, узети оружје у руке и ратовати против моје земље.

Недељу дана после проглашавања независности, чим је совјетска војска напустила Украјину у земљи се променио образовни програм и у војску су ушли политички информатори. Не само у сваку школу и факултет, већ и у сваку војну јединицу. У јединици у којој сам служи политички часови су почели већ идућег понедељка, док у руској војсци уопште није било никаквих политичких предавања.

Осим тога, у Украјини су од Другог светског рата постојали националистички одреди. Први председник земље Кравчук био је члан организације „Сто одважних младића“ која је припремала кадрове за реванш у будућности. Кад је дошао на власт заложио се да на све руководеће дужности дођу људи с националистичким уверењима. Управо то треба да превладамо заједно с братским украјинским народом, зато што нам је суђено да заједно обнављамо ову земљу и да је поново начинимо лепотицом достојном да буде један од удела Мајке Божије, Покровитељке и Заступнице Кијевске Русије. Верујем да ћемо уз Божију помоћ моћи то заједно да урадимо. Победа Русије ће значити ослобођење украјинског народа који нам уопште није непријатељ. Уочи сваке борбе војницима се предлаже да положе оружје и да не ратују против Русије. Ми не ратујемо против Украјине, већ „за“ Украјину, зато што нам је ова земља историјски рођена. Руси се са свештеним страхом односе према нашој заједничкој Крстионици и према људима који је насељавају.

– Православни људи се моле за мир у Украјини и у храмовима, и келејно. На списковима за помен војника и цивила не налазе се само хришћанска имена. Како да правилно помињемо оне који се боре за Русију?

– Наравно, у цркви не треба давати таква имена за помен, али келејно такве људе можемо и треба да помињемо. У Грузији постоји занимљиво предање које оправдава то што православци тамо имају најразличитија имена. У црквеној историји је познат догађај кад су Персијанци мучки убили неколико хиљада људи због тога што нису хтели да оскрнаве иконе Спаситеља и Мајке Божије. Они су погубљени и бачени у реку Куру и сви су постали мученици који су пострадали за Христа. Очигледно, међу њима је било и људи чија имена не срећемо у црквеним календарима. Мученика који су пострадали од Персијанаца је било толико много да Грузијци сматрају да ћемо, ако детету дамо било које име, међу њима наћи њиховог небеског заступника. Сваки човек има анђела који се моли за њега пред Престолом Божијим. И ако уздахнем овде за оне који се данас ризикујући живот боре на бојном пољу за отаџбину, Господ ће сигурно примити нашу молитву.