Свети мученици сурдулички

У недељу 29. маја у Сурдулици биће служена Литургија и помен светим Мученицима сурдуличким

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је на свом редовном заседању у Београду 24. маја 2017. године, на предлог пуноће Епархије врањске на челу са Његовим Преосвештенством Епископом врањским г. Пахомијем, у диптих Светих уврстио Свете сурдуличке мученике (више хиљада страдалих, по званичним подацима три комисије које су формиране 1919. године.

Мученицима сурдуличким прибројан је и Станко Димитријевић из села Ливађа на Косову и Метохији.

Приликом повлачења српске војске и дела становништва ка југу Старе Србије и према Албанији, бугарска окупациона власт починила је стравичне злочине у том делу наше земље, а нарочито у Сурдулици и њеној околини. Бугарски окупатор је злочине вршио над виђенијим Србима из свих делова Србије, посебно над Србима из Источне Србије, Вардарске Македоније и са Косова. Међу жртвама злочина велики је број свештеника, свештеномонаха, учитеља, судија, трговаца, официра, деце, а има и високих црквених великодостојника, као што су Митрополит скопски Викентије Крџић, Епископ призренски Никифор Перић, игуман манастира Светог Прохора Пчињског Владимир Протић са целокупним братством.

Доктор Арчибалд Рајс, из онога што је могао да види у октобру 1918. године, даје процену од око две до три хиљаде убијених. Он у свом извештају наводи локације, начин убијања као и имена непосредних извршилаца. После рата идентификовано је око стотину жртава које су у десетинама сандука похрањене у спомен-костурници изграђеној у склопу школе која је у то време саграђена са циљем образовања ратне сирочади. Капела је саграђена на северној страни школе јер се на тој страни испод узвишења на коме је школа налазио сабирни логор за страдалнике интерниране у Бугарску у периоду од 1915. до 1918. године. После изградње и освећења школе са костурницом, 1924. године, којем су присуствовали краљ Александар Карађорђевић и краљица Марија, Патријарх српски Димитрије, многобројни епископи и министри настављен је сваког 28. јуна помен жртвама светом Литургијом и парастосом, све до почетка Другог светског рата. Тада је Сурдулица поново потпала под бугарску власт. У априлу 1941. године костурница је потпуно демолирана и оскрнављена, а у јесен 1943. године сравњена је са земљом. Кости побијених Срба, по други пут су убијене и по други пут сахрање. Овога пута, мученици су сахрањени на старом сурдуличком гробљу, близу шуме, тако да нико од мештана није знао где се тачно налазе. После Другог светског рата ненародна комунистичка власт је затирала све о српству и Србији, па тако није било популарно покретати питање о обнови спомен-костурнице. Тек крајем осамдесетих година двадесетог века, СУБНОР и локално општинско руководство покренули су то питање, али се због ратова и распада СФРЈ стало са обновом.

На иницијативу председника удружења Стара Сурдулица проф. Томислава Радојичића са Грађевинског факултета Универзитета у Нишу крајем 2003. године почела је обнова, да би 2006. године капела коначно била завршена. Почетком 2009. године, при изради породичне гробнице (породица Лакићевић и Хасал, предака мати Фотине, игуманије манастира Бешка на Скадарском језеру у Митрополији црногорско-приморској), на сурдуличком старом гробљу пројавиле су се кости сурдуличких мученика. До краја године оне су очишћене и похрањене у осамнаест сандука направљених по пројекту Завода за заштиту споменика културе из Ниша, а 29. маја 2010. године свечано су пренесене у крипту обновљене спомен-костурнице. Овај датум уписан је у календар СПЦ као дан када се врши помен и сећање на страдале недужне Србе, а свети мученици су коначно, после скоро једног века, нашли свој мир.

Због великог значаја које су одувек имале мошти наших светитеља и мученика Свештенство Епископије врањске је један део моштију Светих мученика Сурдуличких пренело у касарну у Врању. Након што их је Војска Србије допратила из града у касарну, мошти су дочекане литијом и похрањене у војну капелу Светог Атанасија Великог у Врању. Догодило се то у зиму 2017. године. Тада се догодило чудо, памте они који су 27. и 28. децембра били присутни у војној капели у Врању у бригади копнене војске.

Поред свештеника Ведрана сведочила су и тројица епископа СПЦ, више старешина и војника. По речима присутних чудесан мирис светих моштију се осетио већ на самом уласку у касарну. Све до капеле која је удаљена неколико стотина метара од капије свете мошти су мироточиле. Мошти Сурдуличких мученика и данас овде почивају. Том приликом је служена заупокојена литургија и парастос погинулим припадницима 72. бригаде за специјалне операције који су погинули у ратним операцијама широм бивше Југославије.

Станко Димитријевић, један од Светих мученика Сурдуличких

Станко Димитријевић је рођен 1866. године у Ливађу. Већ од своје десете године боравио је у манастиру Грачаница, где га је примио на подучавање тадашњи старешина манастира. Према писању Јанићија Поповића учитељ косовске деце у манастиру био је монах Агатангел.

Као бистар, вредан и педантан, Станко је завршио манастирску школу до своје петнаесте године. Након тога, 1891. године, враћа се у родно Ливађе, где је подучавао писмености своје вршњаке. Већ после годину дана, бива запажен од стране српског конзула у Приштини као веома активан и агилан просветни радник, те је одређен за учитеља у Доњој Гуштерици. Како у то време школа у овом, суседном селу још увек није постојала, Станку Димитријевићу је због до тада показаних изузетних способности поверена дужност да отвори школу у Доњој Гуштерици. Он је ову дужност схватио озбиљно па је већ 1883. године, отворио школу у црквеној порти. Учитељ Станко је тада имао само седамнаест година.

У двадесетој години живота ступа у брак са Јеленом-Леном из Добротина, ћерком проте Филипа. Њихови синови били су Трајко, Рајко и Вукадин, а кћери Весела и Лепосава.

У Лапље Село учитељ Станко Димитријевић премештен је 1889. године . Ту је провео 21 годину, обављајући истовремено послове учитеља и црквењака у сеоској цркви, посвећеној светој Петки Трновој. И овде је покренуо описмењавање младежи најпре у привременој згради, а онда је 1898. године, уз помоћ сељана, подигнута нова зграда школе, са станом за учитеље.

На молбу становника Ливађа, Станко се 1910. године вратио у родно Ливађе, које у то време још увек није имало школу, а ни цркву. Одмах по доласку, поставио је себи два најважнија циља: Да обнови цркву и подигне нову школску зграду. Са изградњом школе отпочело се 1910. године. Обзиром да није било довољно новчаних средстава за завршетак школе, Станко добија одобрење и благослов од митрополита да може да прикупља средства за њену даљу изградњу, како на Косову, тако и у Србији.

У Београду, први је дао помоћ председник владе Краљевине Србије, Никола Пашић, затим архиепископ и митрополит Србије, Димитрије и председник општине Београд, Љуба Давидовић.

Школска зграда у Ливађу завршена је у лето 1912. године. После ослобађања од Турака, Станко је постављен за председника општине у Лапљем Селу, а касније у Доњој Гуштерици. Након капитулације земље, новембра 1915. године, због опасности која му је претила, Станко се склонио у Приштину. Ипак, део града у коме се налазио окупиран је од стране Бугарске. Из овог краја, као и из околних места, окупатори су интернирали пуно младих, познатих и виђенијих људи у Бугарску, а међу њима је био и Станко Димитријевић. На путу за Бугарску, приликом ноћења у Сурдулици, њега су, заједно са калуђером Ћирилом из манастира Грачаница, мучки убили Бугари, крајем новембра или почетком децембра 1915. године.

Потомци Станка Димитријевића

Синови Станка Димитријевића, Мученика сурдуличког, обележили су своје време.

Трајко Димитријевић, такође учитељ, један је од најстаријих Солунаца и последњи од 1300 каплара који је преживео албанску голготу и поживео 102 године. Основао је Подружницу Друштва носилаца Албанске споменице и дао иницијативу да се на приштинском гробљу подигне спомен плоча изгинулим и помрлим српским и француским војницима чије вечно станиште већ годинама походе чланови Меморијала Источног фронта Француске, чији је он био доживотни члан Савета. Као доживотни председник Подружнице, дочекивао је госте, саборце и њихове потомке из Француске у Приштини, а такође је више пута био њихов гост у Паризу.

Рајко Димитријевић је био 13 година председник прво општине Доња Гуштерица, а касније, спајањем села, већином гласова, Срба, Шиптара (у то време тако су се звали) и католика постао је председник општине Јањево. Као домаћин и газда у селу Ливађе имао је надимак „сиротињска мајка“. И данас потомци породица које је он помагао препричавају сећање својих дедова о газда Рајку „Ливађану“.

Најмлађи Станков син Вукадин Димитријевић страдао је у дворишту испред куће, убили су га фашисти 1943. године.

Међу потомцима у трећем колену рађали су се и школовали инжењери, правници, професори факултета, сви надахнути чашћу, правдољубивошћу и милосрђем својих предака.

Херој се родио у четвртој генерацији Димитријевића. Рајков син Братимир имао је сина Славишу. Као војни резервиста он је погинуо у време НАТО агресије 1999. године. Имао је само 38 година, а његов син Стефан осам и по година. Када је одрастао, жело је да настави пут својих предака, да учи и буде частан грађанин своје отаџбине.

Капетан Стефан Димитријевић, официр Војске Србије, увек је спреман да своје знање из историје, стечено на Војној академији и из литературе подели са својима. Стасит, стамен, ведрог духа и широког осмеха: Стефан Димитријевић је „слика и прилика“ свога оца Славише Димитријевића, који је бранио   гробове својих славних предака: Трајка, Рајка и Вукадина, бранио и пошао њима у загрљај 25. маја 1999. године, само један дан после одслуженог парастоса његовом деди светитељу.

Стефан, официр и припадник специјалних јединица Војске Србије базираних у касарни у Панчеву, извесно време по потреби службе и одлуци надлежних органа био је распоређен непосредно уз линију раздвајања са Косовом и Метохијом. Након успешно завршене додатне обуке пребачен је у Панчево, где се и сада налази на дужности.

У касарни у Панчеву, постоји капела посвећена Светом Сави. Стефаново рањено а јуначно срце блиско Богу, и под заштитом Архиђакона Стефана, породичне славе Димитријевића по коме је и добио име, бирало је уске путеве.Тај пут одвео је младића право код пријатеља Горана, такође официра Војске Србије и војног свештеника. Успостављен је братски, хришћански однос и нераскидива повезаност.

У току надахнутих разговора отац Горан је испричао Стефану свој напоран пут и велики труд да би добио део моштију Светих мученика сурдуличких. Тако су Свете мошти мученика сурдуличких стигле у касарну у Панчеву и похрањене су у капели посвећеној Светом Сави. Овај веома важан чин догодио се 30.05.2018. године. Тада су командант и читава команда Бригаде за специјалне операције дочекали мошти Светих мученика сурдуличких. Од улаза у касарну, литијом су испраћене до капеле, где су и данас највећа светиња. Божјом промишљу млади капетан Стефан Димитријевић тога дана достојно је дочекао Свете мошти свог славног претка, једног од многих Мученика сурдуличких.

Управо у то време Стефан је прекомандован у касарну у Панчеву и био је на обуци за пријем у Бригаду за специјалне операције.

Свети мученици сурдулички, молите Бога за нас