Посета патријарха Вартоломеја Кијеву претворила се у потпуни фијаско

— Због чега је посети патријарха Вартоломеја Кијеву посвећена тако велика пажња, не само у украјинским, већ и руским медијима? Наизглед, ово је сасвим обичан догађај у верском животу. Откуд толико интересовање за њега?

— Вероватно, пре свега због тога што посета патријарха Вартоломеја Кијеву уопште није имала верски, већ отворено политички карактер. О томе је сведочио већ сам повод патријарховог доласка – тридесетогодишњица независности украјинске државе. Односно, гост из Истамбула у Кијев није допутовао на неки црквени датум, већ у суштини, на прославу годишњице догађаја која је за резултат имала одвајање Украјине од Русије са свим последицама које из тога проистичу: потпуни крах украјинске економије и осиромашење земље, њен прелазак под спољашњу управу, катастрофално смањење броја становника и снижавање животног стандарда и тако даље.

Уосталом, чисто политичку акцију представљао је и сав овај подухват у вези с аутокефалношћу такозване „Православне цркве Украјине“ (ПЦУ) коју је пре две и по године основао цариградски патријарх уз помоћ украјинских и америчких власти и коју је дошао да подржи крајем августа ове године.

Истаћи ћу да је у појави „нове украјинске цркве“ бивши председник Порошенко видео и атрибут независности украјинске државе, и начин да на своју страну привуче најватренији националистички настројени део електората. За западне господаре Петра Порошенка то је представљало додатно средство за одвајање Руса и Украјинаца. А патријарх Вартоломеј је у овом пројекту видео још и могућност да своје првенство части међу поглаварима помесних Православних Цркава претвори у првенство власти.

Новостворена „аутокефална црква“ се одмах активно укључила у политички живот Украјине прихвативши украјинску националистичку идеју као саставни део свог „предања“. Тако да је сасвим логично то што је цариградски патријарх који наставља да се стара о свом „чеду“ такође учествовао у овом политичком перформансу који је Владимир Зеленски приредио поводом тридесете годишњице независности Украјине и који је више личио на „пир за време куге“.

— А зашто је председнику Зеленском уопште било потребно да привуче патријарха Вартоломеја овом прославом? Јер изгледало је да он за разлику од Порошенка, није био склон да користи верски фактор у политици.

— Да, прво се могао стећи утисак да Зеленски остаје по страни од сукоба између Украјинске Православне Цркве и новостворене ПЦУ. У току прве године председничког мандата Зеленског практично су престала освајања на јуриш храмова канонске УПЦ МП од стране расколника. Међутим, ово није дуго трајало. Популарност Зеленског који није испунио скоро ништа од онога што је обећао народу Украјине пре избора почела је нагло да опада.

Очигледно је да је окружење Зеленског долазак цариградског патријарха на свечаности поводом тридестогодишњице независности Украјине разматран као начин за подизање рејтинга садашњег украјинског председника. Позивајући Вартоломеја у Украјину Зеленски се пре свега трудио да угоди електорату који подржава странку бившег председника Порошенка, односно, оном делу становништва Украјине који се придржава радикалних националистичких убеђења.

— А да ли је, по вашем мишљењу Зеленски овом посетом успео да побољша свој имиџ?

— Чини ми се да садашњи украјински председник не само да од Вартоломејеве посете није извукао корист на коју је рачунао – читав овај подухват је, изгледа, представљао велику грешку и промашај Зеленског. Овације којима су на литургији у храму Свете Софије присталице ПЦУ дочекале помињање Порошенка као једног од главних „твораца“ украјинске аутокефалности, сведочиле су о томе да Зеленски није успео да привуче радикалне националисте на своју страну – он им је и даље туђ. А верници канонске Украјинске Православне Цркве тешко да ће икад више гласати за Зеленског након што је он тако цинично игнорисао њихове ставове и стао на страну расколника. Тако да је политичке дивиденде од подухвата Зеленског у вези с посетом Вартоломеја у Кијев на крају добио његов супарник Порошенко.

— А да ли је сам патријарх Вартоломеј имао неке користи од свог доласка у Украјину?

— Мислим да и на ово питање треба одговорити негативно. За њега као човека који је претендовао на првенство у православном свету одлазак у Кијев је представљао потпуни фијаско.

Као прво, Вартоломеј је довео себе у крајње апсурдну ситуацију тиме што је као зец бежао од десетина хиљада православних верника који су желели да се сретну њим у нади да ће високом турском госту објаснити да његово врло грубо и незаконито мешање у црквени живот у Украјини не само да није излечило раскол, као што он свуда изјављује, него га је продубило. Међутим, патријарх не само да није хтео да се сретне с онима које стално назива „духовном децом Цариградске мајке-Цркве“, понео се врло ружно кад је, на пример, у Врховну Раду Украјине ушао на „задњи улаз“ – само како би избегао сусрет с верницима који су негодовали због његових поступака.

Овакво понашање цариградског патријарха говори о томе да он одлично зна за злочине које чине присталице украјинске аутокефалности које је раније у току скоро три деценије апсолутно с разлогом сматрао расколницима, а сад је одједном неочекивано признао „нову украјинску цркву“. То што за време посете Кијеву Вартоломеј није нашао времена да се сретне с јерарсима, свештеницима и верницима УПЦ МП сведочи о томе да он добро зна да је озлоглашени „томос“ који је даровао Украјини донео непријатељство и раскол. Мислим да нема апсолутно ништа да одговори хиљадама верника које су протестовале против његовог доласка, иначе би морао да призна, не само да није у праву, већ и то да је одлука коју је донео преступна.

Као друго, очигледно је да Вартоломеј није постигао никакав успех и у другом – у покушајима да подржи ПЦУ и да самим тим учврсти сопствени положај у православном свету у својству новог центра власти. Пре свега, сви су могли да виде да шачица присталица „нове украјинске цркве“ која је из целе Украјине доведена у храм Свете Софије на литургију коју је служио Вартоломеј ни на који начин није могла да се упореди с хиљадама присталица канонске Цркве које су протестовале у целом Кијеву против доласка истамбулског госта.

Међутим, главно је то што заједно с Вартоломејем у Кијев није допутовао ниједан поглавар помесне Цркве. Чак ни од оних које су цариградски патријарх и његови господари са Запада приморали да признају ПЦУ. Чак ни александријски патријарх Теодор II који је познат по својој „принципијелности“ и којег је поглавар ПЦУ специјално позвао у Кијев на свечаности био је опрезан и није учествовао у њима. Није искључено да данас, кад се политичка конјуктура очигледно мења и кад је украјински „кејс“ који је за САД постао много успешнији од авганистанског, све више губи своју актуелност и да малобројни поглавари који су признали украјинске расколнике (Александријске, Кипарске и Јеладске Цркве) већ жале због своје исхитрене одлуке да у овом питању послушају Вартоломејеве налоге.

— Међутим, можда је патријарх Вартоломеј од свог путовања у Украјину добио макар неку материјалну корист?

— Не би ме зачудило ако се испостави да је за своје учествовање у кијевском „празнику“ Вартоломеј добио неку новчану надокнаду – данас чак и имућни појединци „украшавају“ своје свечаности позивајући на њих „звезде“ у гостовање. Истина, тешко да данашња власт Украјине која се налази у дубокој кризи може да приушти велика средства за личности које позива на гостовање.

Међутим, судећи по информацијама које су процуреле, Вартоломеј је имао посебан лични интерес у овом путовању у Украјину – надао се да ће ипак издејствовати добијање оних чувених „ставропигија“ које му је Порошенко обећао као „хонорар“ за томос о аутокефалности ПЦУ.

Зна се да је уочи Вартоломејевог доласка разматрана могућност његовог одласка у Лавов – очигледно да би ступио у посед познате Братске Успењске цркве која фигурира на списку храмова и манастира које се Порошенко обавезао да ће предати у директан („ставорпигијални“) посед Цариградској патријаршији. Међутим, судећи по свему, с тим се ствари не одвијају како треба. У принципу, то је јасно. Мислим да чак и људима из ПЦУ не би био баш драго да уступе Вартоломеју своје храмове, тим пре тако значајне за историју украјинског православља.

Међутим, треба истаћи да се на списку потенцијалних „ставропигија“ Цариградске патријаршије у Украјини налази и читав низ објеката који данас припадају канонској Украјинској Православној Цркви. Односно, њен клир и вернике треба истерати из ових храмова и манастира, пре него што буду поклоњени патријарху Вартоломеју. Мислим да је чак и Зеленском који је све склон да гледа лаким погледом професионалног комичара, јасно у колико жесток сукоб на верској основи се може претворити оваква предаја црквене имовине истамбулском патријарху.

Тако да Вартоломеј у Украјини данас још увек има само једну „ставорпигију“ храм Светог Андреја у Кијеву. Узгред речено, он је саграђен по наруџбини и од средстава руске царице Јелисавете Петровне по пројекту познатог Италијана Бартоломеа Растрелија чије име се, чини ми се, може сматрати једином основом за претендовање цариградског патријарха на ову цркву.

— Дакле, какви су основни резултати посете патријарха Вартоломеја Украјини?

— Резултати су, нажалост, жалосни. Са жаљењем морамо констатовати да се патријарх Вартоломеј, без обзира на позне године, кад верници обично своде рачунице о свом животном путу, врло енергично упустио у политичку авантуру која му је већ донела немилу „славу Херострата“. Својим изузетно грубим мешањем у црквени живот Украјине први по части међу православним патријарсима практично је обешчастио своје име и свој цариградски патријарашки престо. Вартоломеј који је лицемерно тврдио да су његови поступци усмерени на лечење раскола у Украјини, заправо га је само продубио. Расколници којима је дао легитимитет, надахнути његовом подршком, насилно су запосели на стотине храмова канонске Украјинске Православне Цркве. Верски сукоби између верника после тога су се само појачали. И о каквом превладавању раскола онда може бити реч?

Међутим, вишеструко порасли проблеми у црквеном животу Украјине су само један од аспеката резултата делатности патријарха Вартоомеја. Много теже последице она може имати по православље у целом свету. Јер практично се већ може говорити о расколу, не само у размерама Украјине, већ и целог православног света.

Не ради се толико о признавању или непризнавању украјинских расколника којима је Вартоломеј дао легитимитет, а који немају закониту хијерархију (у суштини, прерушених „самосвјата“), колико о новој еклесиологији Цариграда, апсолутно јеретичкој с тачке гледишта православног учења о Цркви. Практично, Фанар данас покушава да се претвори у „православни Ватикан“ наметнувши цариградског патријарха целом православном свету као извесног „источног папу“, по угледу на Рим. Међутим, овакво схватање уређења Цркве је увек било дубоко туђе православљу, које за разлику од католицизма, никад није признавало другог главу Цркве осим Исуса Христа.

— Какве у том случају закључке православни свет треба да донесе у вези с делатношћу патријарха Вартоломеја?

— Чини ми се да је наступио тренутак кад у целом православном свету људи треба да размисле о томе да ли нам је потребан овакав „патријарх први по части“ који се у свом раду не руководи хришћанском заповешћу љубави, догмама и канонима Православне Цркве, већ налозима америчког Стејт департмента и жељама марионетских украјинских политичара. Којем су сопствене „папске“ амбиције важније од истинског црквеног јединства и мира међу верницима. Вероватно је наступило време да се критички поново размотри и осмисли 28. правило Халкидонског сабора које је цариградску катедру узвисило због једног јединог разлога – као престоницу источног Римског царства. Време је да се напокон примети да Византија већ пола миленијума не постоји и да је некада славни Цариград већ одавно постао Истамбул.