Породица и данашњи дух времена – трансродна идеологија као највећа претња породици

Увод

У свим друштвима породица има универзалну и основну улогу. Кроз историју, породица је била основно језгро које је омогућавало опстанак друштва чак и у најтежим временима – за време ратова, глади, помора и других недаћа. Још пре нове ере, велики мислилац Конфучије је рекао: „Да бисмо свет довели у ред, прво морамо довести у ред нацију; да бисмо нацију довели у ред, прво морамо довести у ред породицу.” Године 1948, када су Уједињене нације покушавале да „доведу свет у ред“ након најразорнијег светског рата у дотадашњој историји, аутори Универзалне декларације о људским правима потврдили су значај породице уневши у декларацију одредбу која каже да је „породица природна и основна ћелија друштва и има право на заштиту државе и друштва“.[1] Касније (1966. године), иста дефиниција унета је и у Међународни пакт о људским и политичким правима, а у сличном облику постала је део устава многих држава света.[2] Устав Републике Србије у члану 66. предвиђа „Посебну заштиту породице, мајке, самохраног родитеља и детета“, премда не садржи дефиницију породице.[3] Чувене су и речи Мајкла Новака, филозофа и дипломате, који је 1981. и 1982. био амерички амбасадор у Комисији за људска права Уједињених нација: „Кроз историју су нације успевале да преживе мноштво катастрофа – инвазије, глад, земљотресе, епидемије, депресије – али никада нису успеле да преживе распад породице“.[4]

Данас смо сведоци општег разарања породице и растакања појединца, његовог идентитета, па чак и биолошке природе. Још средином прошлог века, амерички социолог Карл Цимерман није био оптимистичан у погледу будућности породице. У свом делу Породица и цивилизација, Цимерман пише:

„Рекламе, радио, филмови, стамбена изградња, издавање станова, послови – све је индивидуализовано. … Оглашивачи приказују модерну малу породицу, која је циљна публика реклама. Уместо речи „деца“ употребљава се реч „дете“ … У филмовима се чини као да породицу не мотивише ништа друго до самољубља појединаца. Куће се граде за мале парове, скоро бездетне, и тешко се могу проширити за велику породицу. … Дечја одећа, чија је производња теоријски јефтинија, скупља је од одеће за одрасле. Дечје играчке су јефтине, али ретко кад трају онолико колико и период заинтересованости једног детета за њих, а камоли више деце. … Колица за бебу коштају више од косилице за траву. Читав систем је супротстављен породици.“[5]

Цимерманове речи су данас постале стварност: комад одеће за бебу до годину дана кошта исто као и комад одеће за одраслу особу, за који је потребно пет пута више материјала, производи су прилагођени породицама с једним дететом, евентуално два, а у рекламама се приказују породице с једним дететом – у последње време све више су то парови без деце, или самци који с љубимцем планинаре или путују светом, чиме се суптилно пласира порука да су деца (а самим тим и породица) препрека за путовања, уживања, одмор и остваривање животних циљева.

О важности породице писао је и Џозеф Анвин, британски етнолог и социјални антрополог, који је проучавао 80 примитивних племена и шест великих цивилизација (Сумерце, Вавилонце, Хелене, Римљане, Англосаксонце и Енглезе) у распону од 5.000 година, и дошао до закључка који није очекивао. Анвин је започео истраживање с циљем да докаже теорију Сигмунда Фројда да су цивилизације у суштини неуротичне и да саме себе уништавају зато што превише спутавају сексуалност. Међутим, сви докази до којих је дошао указивали су на сасвим супротан закључак. Анвин је увидео да само моногамне културе напредују, а да оне које не заговарају предбрачно уздржање након кога следи моногамни брак остају примитивне или, ако су у неком тренутку и напредовале, касније неизбежно пропадају.

Нема сумње да живимо у сутону наше цивилизације који се, према Цимерману, може поредити с периодом опадања Грчке и Рима с обзиром на учесталост појава као што су „Разводи, предбрачно сексуално искуство, сексуални промискуитет, хомосексуалност, разноврсност у сексу, средства за контролу рађања која се користе до крајности, распрострањеност контроле рађања у сваком сегменту друштва, позитивни антагонизам према родитељству, тајни бракови, миграторни разводи,[6] брак само ради секса, презир према фамилијализму, чак и у тзв. образованим круговима.“[7] Данас, када је у тзв. развијеним земљама достигнут одређен друштвени стандард који већини грађана омогућава знатно лагоднији живот него раније, што се види и по томе да у урбаним срединама много више особа ради у сектору услуга него у сектору производње, поједини актери у друштву износе тврдњу да је брак превазиђена институција, да је породица изгубила ранији значај јер се сад модерна, демократска држава стара о појединцу, те да је дошло време да као валидне признамо различите „врсте“ породица, укључујући и „истополне“.

Брак и породица данас

Савремене генерације младих све више избегавају ступање у формални брак и радије бирају да живе у de facto или ванбрачним/невенчаним заједницама, тврдећи да је брак само папир, да такав папир не мења ништа у односу двоје људи те да је стога превазиђен. Такође често чујемо тврдње и да је брак „само уговор“, међутим, поставља се питање зашто би у том случају такав уговор био ограничен својствима особа, тј. уговорних страна, као што су пол, крвно сродство па чак и број. Професор др Слободан Антонић, редовни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду, објашњава зашто брак не може бити уговор већ институција:

„Али брак није уговор. Тачно је да он има одређене елементе уговора, грађанског уговора везаног за имовину, али брак је пре свега друштвена институција. Та институција је природно настала кроз друштвени развој, социјалну еволуцију током хиљада година. … То је концепција која, наравно, има одређена одступања.

Ми не можемо рећи да бракови нису они у којима не постоје деца, али то је друштвена установа која обезбеђује да друштво има децу.

Појединци могу да немају децу. Али, друштво мора да има децу, да би уопште опстало. Брак, дакле, није уговорна заједница, он је, дакле, друштвена установа, због чега концепција људских права не може бити примењена.“[8]

Легализација „истополних заједница“, која је кренула из Данске (1989), представља логичан наставак проистекао из схватања брака као уговора који могу склопити и два лица истог пола. Упоредном анализом законодавних промена у земљама које су препознале облик суживота два лица истог пола уочавамо да су активисти хомосексуалног покрета прво тражили препознавање неког облика суживота – грађанског партнерства или истополне заједнице – да би потом наставили да лобирају за потпуно изједначавање с браком. Данској су за то биле потребне 23 године (2012. је легализован „истополни брак“),[9] Немачкој и Финској 16 година (од истополног партнерства 2001. до „брака“ 2017.),[10] док је Малта то учинила за само три године, а Ирска за четири.[11] У просеку, државама је било потребно 10,5 година да након препознавања грађанских/истополних партнерстава или заједница легализују и „брак“ за истополне парове, чиме је дошло и до редефинисања појмова брак и породица. Маша Хесен, лезбејка и активисткиња хомосексуалног покрета, управо је то и потврдила 2012. године на Сиднејском фестивалу писаца, говорећи на панелу под називом „Зашто се венчати ако можете да будете срећни?“:

„Борба за геј брак углавном подразумева да ми лажемо о томе шта ћемо да урадимо с браком када дотле дођемо, јер ми лажемо кад кажемо да се институција брака неће променити, и то је лаж. Институција брака ће се променити, она треба да се промени и, опет, ја мислим да она уопште не треба ни да постоји.“[12]

Џендеризација друштва

У књизи Несвето тројство, конзервативни аутор и публициста Мет Волш описује како либерална левица покушава да редефинише живот, брак и пол (тј. џендер): легализацијом и нормализацијом абортуса редефинише се људски живот, „геј брак“ редефинише појам породице, а родна теорија редефинише и сâмо значење појмова мушкарац и жена.[13] Из овога видимо либерални, лево оријентисани активисти већ деценијама подривају сам темељ људске цивилизације. Релативизација абортуса, „хомосексуалног брака“ и „родног идентитета“, тј. џендера, угрожава суштинске елементе друштва, укључујући и начин на који доживљавамо стварност. Могло би се рећи да су „невоље с родом“ званично почеле 1990. године када је објављена књига феминисткиње Џудит Батлер Gender Trouble или Невоље с родом, која је поставила темељ ненаучне и потпуно арбитрарне „родне теорије“, чиме је настављен тренд растакања идентитета појединца, а самим тим и умањивање значаја брака као заједнице мушкарца и жене. Према речима др Владимира Димитријевића, „радикалне феминисткиње почеле су да користе реч „род“ … у смислу друштвено обликованог „пола“. То представља драстично напуштање језичке традиције. Док у српској језичкој традицији реч „род“ сугерише неку биолошку повезаност, у феминистичком новоговору, реч „род“ означава групу људи без биолошке повезаности.“[14] С обзиром на то да се у западним земљама за граматички род користи латинска реч gender која потиче од речи genus, нови идентитет који треба да има примат у односу на човеков биолошки пол такође је назван gender. Док се свака особа рађа с биолошким полом, род, тј. џендер, представља друштвени конструкт који се изграђује на основу друштвено-културних норми. Међутим, у својој књизи Батлерова тврди да је човеков биолошки пол заправо „унутрашња фикција“, те да „нема никаквих биолошких узрока који би могли чинити основу“ рода – штавише, „културни пол“ (џендер) јесте оно што „конституише биолошки пол, а не обрнуто“.[15]

Да се ово данас примењује и у пракси, тј. у стварном животу, видимо по томе што је донедавно било уобичајено говорити о „биолошком полу“ који се не мора подударати с „родни идентитетом“ или џендером неке особе, док се сада употреба синтагме „биолошки пол“ (biological sex) сматра дискриминаторном и „ненаучном“ већ се уместо ње користи нова синтагма „пол додељен на рођењу“ (sex assigned at birth). Из овог примера видимо постепеност с којом се мења начин говора, а самим тим и значење концепата које речи и синтагме означавају. Уместо научно доказане и доказиве чињенице да се све особе рађају као мушкарци или жене, родна теорија – која није продукт егзактне науке, какве су медицина, генетика, хемија и сл. већ друштвених наука – тврди да биолошки пол није најважнија основа рода, већ да се род конструише од рођења тако што се новорођенчету „додељује пол“, као и име у складу с полом, а онда дете под притиском околине и „понављањем и устаљивањем одређених понашања“ и образаца заиста и постаје такво. На овај начин, сматра Батлерова, ствара се одређена илузија, која се детету намеће с почетним гестом додељивања пола и имена. Премда је пол неопходан атрибут, он не узрокује род/џендер, нити се род/џендер може разумети тако да одражава или изражава пол. Род/џендер је „променљива културна конструкција пола, мноштво отворених могућности културног значења“ које се случајно налазе у „полном телу“ (sexed body).[16]

Донедавно, џендер-активисти тврдили су да је род само друштвени конструкт, а пол биолошка реалност. Међутим, сада тврде да је родни идентитет судбина, док је биолошки пол друштвени конструкт. Обраћајући се савезном окружном суду у Северној Каролини поводом предлога закона о увођењу неутралних тоалета и свлачионица (Нouse Bill 2),[17] др Дијана Аткинс, професорка на Медицинском факултету Универзитета Дјук и директорка Дјук центра за родну бригу о деци и адолесцентима, изјавила је:

„С медицинског становишта, одговарајућа детерминанта пола јесте родни идентитет.“ Аткинсова сматра да је родни идентитет „једина детерминанта пола која је медицински подржана.“ Све друго је, по њеном мишљењу, лоша наука: „У супротности је с медицинском науком да се користе хромозоми, хормони, унутрашњи репродуктивни органи, спољашње гениталије или секундарне полне карактеристике да се премости родни идентитет у сврху класификовања некога као мушкарца или жене.“[18]

Аткинсова није рекла да ли се ово правило примењује и на друге врсте сисара.

„Трансродни тренутак“ у свету и у Србији

У књизи Када је Хари постао Сали, др Рајан Т. Андерсон, амерички политички филозоф, констатује у каквом се „трансродном тренутку“ Америка тренутно налази.

„Донедавно, већина Американаца није ни чула за трансродни идентитет, али за годину дана то је постала ствар која је на себе навукла плашт грађанских права. Каже се да неусклађен родни идентитет представља оно што особа заиста јесте, за разлику од пола „додељеног на рођењу“, те стога неприхватање трансродног идентитета и одбијање да се он подржи представља затуцаност. Кажу нам да вршимо дискриминацију када се према особама не опходимо у складу с родом (џендером) који оне тврде да јесу.“[19]

И заиста, док је „заостала“ Америка почела да се едукује о томе шта је „трансродни идентитет“, у Србију је из трећег покушаја уведена родна идеологија под окриљем Закона о родној равноправности, који је Народна скупштина већином гласова усвојила 20. маја 2021. године. Пре него што је предлог закона ушао у скупштинску процедуру, Републички секретаријат за законодавство, који је у претходна два пута оценио да предлог закона није у складу са Уставом РС будући да садржи појам „рода“ (и изведених појмова „родни идентитет“, „родна равноправност“, „уродњавање“ итд.) који наш Устав не препознаје, овог пута је дао сагласност да предлог закона буде упућен народним посланицима на разматрање. У јавном дискурсу упорно је занемаривана чињеница да овај закон нема за циљ унапређење положаја жена у друштву и равноправност полова (која је загарантована Уставом РС и Законом о равноправности полова, који је престао да важи усвајањем Закона о родној равноправности), те да је његов прави циљ увођење ненаучног појма „род“, а затим и „родне идеологије“, тј. џендеризма, у српско законодавство и друштво.

Бројни примери из свакодневног живота у Северној Америци, Аустралији и Европи јасно показују да је у данашњем друштву још и „најмањи проблем“ ако одрасла особа тврди да је рођена у погрешном телу и одлучи се да хируршким путем промени пол, или да се и без промене пола „идентификује“ као особа супротног пола, тј. џендера. „Невоље с родом“ настају када родни идентитет тих особа више није „само“ мушки или женски већ било који од 64+ тренутно расположивих (или до сада осмишљених) родних идентитета[20], од којих је један „флуидан“, тј. променљив. Према речима др Сабре Л. Кец-Вајз, у чланку за одељак „Здравље деце“ на сајту Харвардске медицинске школе:

„За неке младе особе, родна флуидност може бити начин да истражују род пре него што одаберу неки стабилнији израз свог рода или родни идентитет. За друге, родна флуидност може се наставити у недоглед као део њиховог животног искуства с родом.“[21]

Дакле, неке особе могу мењати свој род/џендер током читавог живота, а од остатка друштва се очекује да то прихвати и подржи, да те особе не би биле дискриминисане. Скоро без изузетка се дешава да особе које одаберу неки трансродни идентитет одлуче да промене и личне заменице које други људи користе када им се обраћају, и без изузетка захтевају од других да користе искључиво те „префериране“ заменице. Тако, уместо бинарних парова „он/њему/њега“ и „она/њој/њу“ (енг. he/him и she/her), трансродне особе бирају заменице у множини „они/њима/њих“ (енг. they/them) или неке од измишљених заменица, непреводивих на српски језик (ze/zir, xe/xir, jee/jeir/jem, ve/vis…),[22] које се сада зову неозаменице или новозаменице (енг. neopronouns).[23]

Много озбиљнија „невоља с родом“ настаје у најосетљивијој категорији нашег друштва која заслужује и највишу заштиту – а то су деца. Године 2007. Дечја болница у Бостону постала је болница „с првим великим програмом у САД-у посвећеним трансродној деци и адолесцентима.“[24] Реч је о програму под називом Gender Multispecialty Service (GeMS). Вебсајт клинике поносно изјављује да су од 2007. године „проширили програм како бисмо прихватили пацијенте узраста од 3 до 25 година.“ Данас у Америци има више од 45 педијатријских џендер клиника на којима се деци преписују блокатори пубертета и хормони супротног пола, и обављају операције промене пола. Овакви поступци су у највећем броју случајева неповратни, а младе особе остају заробљене у новом „роду/џендеру“, често и са одстрањеним гениталијама и дојкама, при чему неке прођу и кроз комплетну операцију промене пола (фалопластику код девојака које желе да буду „трансродни мушкарци“, а вагинопластику код младића који желе да буду „трансродне жене“). Овај процес назива се „транзиција“, тј. прелазак у други пол који одговара џендер идентитету те особе. Неке трансродне особе касније отпочну и процес „детранзиције“, тј. повратка у првобитни (биолошки) пол, с више или мање успеха. Трансродни активисти тврде да је већина трансродних особа срећна због промене рода/џендера, па сведочанства оних који мисле другачије називају „трансфобичним.“ Све је више особа које јавно говоре о свом искуству транзиције, недостатку саветовања са стручним лицима, пребрзом упуштању у хормонску терапију и недовољном (као и нетачном) информисању о операцијама промене пола, последицама, компликацијама и неповратношћу читавог процеса.[25]

Како наводи др Андерсон у поменутој књизи, „Биологија нису предрасуде. Свако људско друштво организовано је око сазнања да су мушкарци и жене различити, а савремена наука показује да ове разлике почињу с нашом ДНК и развојем у материци. Тачно је да се мушкарци и жене разликују, и да је неким особама тешко да се идентификују с телесним полом. Али то не значи да је пол флуидан или субјективан, као што тврди трансродна идеологија.“[26]

Трансродност у пракси

У овом одељку, навешћемо примере трансродне идеологије у свакодневним животима и судбинама појединаца широм света. Важно је напоменути да, док је број хомосексуалних особа у свету углавном био константан кроз историју (1-3%), у протеклој деценији на Западу је дошло до наглог скока у броју трансродних особа, нарочито међу млађом популацијом. Премда активисти покушавају да повежу трансродност с родном дисфоријом или тзв. међуполним особама, трансродност у највећем броју случајева нема везе са овим медицинским стањима. Мушкарац који има све полне карактеристике мушког пола, али жели да буде жена, не представља „међуполну особу“, те самим тим постојање међуполних особа[27] не може бити оправдање за наметање трансродности, нарочито код деце и омладине. Нагли скок броја трансродних особа може се приписати тренутној „моди“ и животном стилу који се у медијима представља као пожељан, прогресиван, демократски, либералан и освешћен (енг. woke), и стоји у контрасту с „назадним“, „антицивилизацијским“, традиционалним и конзервативним вредностима. Примера ради, према подацима британске Канцеларије за развој родног идентитета (Gender Identity Development Service) у периоду 2015–2016. у Великој Британији, 1409 особа млађих од 18 година упућено је путем јавног здравственог система у клинике за промену рода/пола, у поређењу са само 138 деце у периоду 2010–2011. године. У периоду 2018–2019. на промену рода/пола упућене су чак 2743 особе.[28] Да је реч о тренду који се представља као пожељан показују и случајеви познатих личности и холивудских глумаца чија деца наједном постају „трансдеца“, те тако и „обични“ људи почињу да прижељкују да и они имају „трансдете“ како би били у корак с новим тенденцијама у друштву, како би били напредни, отворени и либерални.[29]

Примери трансродности

1) Канађанин Пол Волшт је, после 20 година брака у ком је са женом добио седморо деце, у 52 години[30] (2015. године, када је прича доспела у јавност) напустио породицу, изјавио да се идентификује као девојчица од шест година по имену Стефони, и пронашао старији пар који га је усвојио. Но, ова „шестогодишња девојчица“ ипак вози ауто, и дању ради као возач грталице (додуше, обучен у хаљиницу), а после подне престаје да се „претвара“ да је одрасли мушкарац и враћа се хаљиницама, сокницама и бојанкама. Стефони је иначе и у „инцестуозној“ вези са усвојитељем, који „усвојеној ћерки“ допуштају да се игра с њиховим унуцима.

2) У Америци и Великој Британији забележени су случајеви напада на девојке и жене јер је због трансродних особа у многим местима дозвољено да особа користи тоалет и свлачионицу у складу са својим родним идентитетом, или је чак обавезно постојање „родно неутралних тоалета“.[31]

3) Девојка из Норвешке по имену Нано идентификује се као мачка заробљена у људском телу.[32]

4) Ричард Ернандез се прво декларисао као хомосексуалац, а касније почео себе да доживљава као жену, да би заправо почео да тврди да је рептил. Узео је себи име Тијамат (краљица и мајка змајева у месопотамској митологији) и почео да постепено мења свој изглед како би заиста постао „змај“. Након 75.000 долара потрошених на операције (18 имплантата рогова, делимично уклањање носа, вађење зуба, расцепљивање језика, тетоваже итд.), Тијамат је данас познат/а као Дама Змај (Dragon Lady), његове/њене префериране заменице су они/њима/њихово, а његов/њен циљ јесте да буде „безродна“ (genderless) особа, баш као што су и рептили „оно“ (треће лице једнине, енг. it).[33]

5) „Трансродна жена“ Џесика Јанив из Канаде, иначе биолошки мушкарац, јесте трансродни активиста познат по неколико тужби за дискриминацију – једном је тужио козметички салон зато што је радница одбила да му уради депилацију гениталног предела, а касније је тужио и гинеколошку ординацију јер је гинеколог одбио да му уради гинеколошки преглед, након чега се он осетио „шокирано, збуњено и повређено“. Ова особа има 140.000 пратилаца на Твитеру.[34]

6) Џошуа Сатклиф, наставник математике у средњој школи у Оксфордширу,[35] суспендован је 2017. године зато што је одбио да се „трансродном ученику“ обраћа у мушком роду, те је уместо тога рекао: „Браво, девојке“. Премда је наставник прихватио да користи ново, мушко име те ученице, због својих верских убеђења (наставник је истовремено и еванђелистички пастор) није желео да користи мушке заменице. Његово извињење није уважено и директорка га је обавестила да се мора покренути истрага читавог инцидента.

7) Ни феминисткиње нису поштеђене. Селини Тод, професорки модерне историје на Универзитету Оксфорд, отказано је гостовање на Колеџу Ексетер 2020. године где је требало да буде један од говорника на обележавању 50. годишњице од Конференције о женском ослобађању. Професорка Тод је објавила на друштвеним мрежама да је њено обраћање отказано због тога што је повезана с феминистичком групом Woman’s Place UK, за коју трансродни активисти тврде да је трансфобична, будући да сматрају да је читав други талас феминизма неинклузиван за трансродне особе.[36]

8) Првог јануара 2021. у Калифорнији је ступио на снагу закон SB 132[37] који налаже управама затвора да приликом пријема нових затвореника обавезно питају које личне заменице затвореници користе и ког су родног идентитета. Такође, затворска управа је дужна да затвореницима обезбеди смештај у складу с њиховим родним идентитетом. Отада се 255 мушких затвореника у Калифорнији изјаснило као трансродно и затражило премештај у женске затворе.

Док неки затвореници заиста себе доживљавају као трансродне, већ су забележени случајеви напада на биолошке жене. „Трансродна жена“ Карен Вајт (52) – биолошки мушкарац који се облачи као жена, али није променио пол – смештен/а је у женски затвор у Великој Британији. Реч је о особи која је осуђена за педофилију, тешке телесне повреде, пљачку, вишеструка силовања и друге сексуалне преступе према женама. Године 2017, током тромесечног боравка у женском затвору, сексуално је напаствовао/ла две затворенице.[38]

9) Спорт је постао ново поље у ком трансродна идеологија угрожава здравље, живот и основна права биолошких жена. „Трансродна жена“ Рејчел Макинон[39] освојио/ла је златну медаљу на светском шампионату у бициклизму за жене у Манчестеру 2019. године. „Трансродна жена“ по имену Фелон Фокс је 2014. године нанео/ла тешке повреде противници у мешовитим борилачким вештинама, Тамики Брентс (преломи костију главе, потрес мозга), а почетком 2021. године проглашен/а је за „најхрабријег спортисту у читавој историји“ од стране једног ЛГБТ спортског медија (Outsports).[40]

На Олимпијским играма у Токију 2021. године учествоваће и први трансродни спортиста – Новозеланђанин, биолошки мушкарац који тврди да је жена по имену Лорел Хабард (43) и који ће се такмичити у дизању тегова у женској категорији. Премда је променио пол, Лорел и даље има несумњиве предности мушкарца у односу на жене (већу густину костију, већу мишићну масу, већу издржљивост), стога и не чуди што се поједине спортисткиње буне. Белгијанка Ана Ван Белинген, која је такође дизач тегова, изјавила је да то „није фер према спорту и према спортисткињама“.[41] Бивша учесница Олимпијских игара (2016) у дизању тегова Трејси Ламбрехс изјавила је да је спортисткињама речено да ћуте и не буне се против учешћа Лорел Хабард у женској категорији.[42]

Мушкарци који су у мушком спорту били просечни, сада освајају медаље такмичећи се са женама.

Реакција власти

У неколико америчких држава девојке које се баве спортом у средњој школи или на колеџу покренуле су кампање, па чак и тужбе, како би заштитиле женски спорт од уплива трансродних особа и очувале праведне и једнаке услове за такмичење.[43]

Алијанса за одбрану слободе (Alliance Defending Freedom) заступа неколико младих спортисткиња које покушавају да се изборе за право да се не такмиче против биолошки супериорнијих особа.[44]

У Аустралији и Новом Зеланду такође је покренута кампања „Сачувајмо женски спорт“.[45]

Године 2013. Русија је усвојила закон о забрани хомосексуалне пропаганде који штити децу од информација које им могу нарушити здравље и развој.[46] Захваљујући овом закону, примера ради, Русија је недавно забранила емитовање анимираног филма продукције Дизни+ у ком је главни лик хомосексуални мушкарац.[47]

Сличан закон ове године усвојила је и Мађарска.[48] Огромном већином гласова (157:1), мађарски посланици изгласали су закон који на више начина штити децу: предвиђа успостављање регистра сексуалних преступника, забрањује да се малолетницима у школи и изван ње приказују било какви садржаји који промовишу неку сексуалну агенду, предвиђа да само наставници, особе и организације у званичном регистру могу држати курсеве сексуалног образовања (чиме се углавном то право ускраћује либералним НВО), и забрањује све порнографске садржаје или било какве сексуализоване слике и илустрације које промовишу хомосексуалност и родне идентитете млађима од 18. година.

Србија – пресек стања

Већ смо поменули да је ове године (2021) у Србији из трећег покушаја усвојен Закон о родној равноправности, који уводи грађанима обавезу коришћења „новоговора“ (тзв. родно осетљивог језика), деци у школама обавезно изучавање градива с позиција теорије о „роду“, и прописује штампи како да пише и на које теме. Предлагач закона (Министарство за људска и мањинска права и друштвени дијалог) без основа је себи дало за право да теорије о роду намеће као организовано друштвено мишљење за чију ће се обавезност користити апарат државне принуде над грађанима.

Видимо да је још пре усвајања закона већ учињен први корак у том циљу: измењен је наставни план и програм за биологију за осми разред, те су сви издавачи уџбеника у Србији морали да уврсте и лекцију о роду, родном идентитету и међуполним особама.[49] Примера ради, у делу лекције који објашњава „родни идентитет” каже се да постоје особе мушког пола, особе женског пола, трансродне особе и родно неутралне особе, као и да нам „друштво често намеће да род и пол морају да се подударају.“[50] Социолог Љубиша Деспотовић овако коментарише спорну лекцију: „Данас у уџбеницима имамо ову лекцију, а сутра ћемо имати да отац и мајка нису то, него су родитељ 1 и родитељ 2. Реч је о социјалном инжењерингу. … Мења се полни и родни идентитет, мења се национални идентитет, и то по фазама, кроз образовање, културу, медије…“[51] У истом чланку, др Миша Ђурковић подсећа на претходни покушај увођења родне идеологије у српско школство, када је 2017. године под притиском јавности тадашњи министар просвете морао да укине тзв. образовни пакет: „Ми као родитељи, по свим међународним документима и законима ове државе, имамо право да одлучујемо како ће наша деца да се васпитавају и не желимо да им неко намеће овакву идеологију кроз систем државног школства. Најоштрије захтевамо да се овај и слични уџбеници избаце из система образовања.“

Родитељи имају право да заштите своју децу од садржаја за које они процене да су непримерени за њихову децу. Према Уставу РС, „Родитељи и законски стараоци имају право да својој деци обезбеде верско и морално образовање у складу са својим уверењима“ (чл. 43, ст. 5); затим, Универзална декларација о људским правима предвиђа да „родитељи имају првенствено право да бирају врсту образовања за своју децу“ (чл. 26, ст. 3); даље, Конвенција УН о правима детета[52] предвиђа да „државе чланице штите дете од свих других облика искоришћавања штетних по било који вид дететове добробити“ (чл. 36) – другим речима, дете мора бити заштићено од сваког вида искоришћавања и злоупотребе које је штетно за њега.

Будући да је спорна лекција уведена у наставни план и програм за читав 8. разред, јасно је да се учење о родном идентитету, промени рода и пола, трансродним и небинарним особама, као и хомосексуалности жели наметнути свој деци у Србији, без обзира на моралне вредности и верска односно филозофска уверења њихових родитеља. На основу наведених правних докумената и међународних споразума, јасно је да родитељи у Србији имају право, као и дужност да заштите своју децу и да захтевају од школе и наставника изузеће свог детета од похађања часа на ком ће се ова лекција предавати, као и изузеће од обавезе да дете ту лекцију одговара за оцену. Друга могућност коју родитељи имају на располагању јесте да деци предоче истину о родној идеологији, како би деца – уколико им наставник постави питање из те лекције – могла да одговарају истинито, у складу с вишевековним, научно доказивим сазнањима и медицинским чињеницама о човековој биологији и полности, и да заузму критички приступ према родној/џендер идеологији, као и трансродној идеологији. Научне, биолошке чињенице о човеку као двополном бићу у складу су и са хришћанским учењем о човековој природи, те тако спречавање родитеља да своју децу подучавају на тај начин – чак, као што је случај у неким скандинавским земљама, и кажњавање родитеља који нису довољно „толерантни“ и „инклузивни“, већ децу васпитавају на „дискриминаторан начин“ – представља кршење њиховог права на слободно исповедање вере и живот у складу са таквим уверењима, као и кршење права на слободу мишљења и изражавања, коју јемчи Устав РС (чл. 43).

Закључак

Док је родна теорија, као међуфаза на путу растакања људског индентитета, тврдила да је „род“ (џендер) само друштвени конструкт, а да је пол у ком смо рођени биолошка реалност, из примера наведених у раду видимо да нам трансродна теорија говори да је „родни идентитет“ наша судбина, а да је биолошки пол само друштвени конструкт, те да је „пол у ком је неко рођен“, односно, према новоговору, пол „додељен на рођењу“, у подређеном положају у односу на наш родни идентитет који представља „унутрашњи осећај припадности одређеном роду“, нпр. мушком, женском или неком другом – од мноштва понуђених.

Пред крај књиге Породица и цивилизација, Цимерман предвиђа да ће се „породица у непосредној будућности још више кретати ка атомизму. … Непрекидно се измишљају нови називи за породицу која се урушава у покушају да јој се додели престиж унапређења или прогреса.“ Породица и њени прелазни облици ка даљој атомизацији „називају се либералним, хуманистичким, демократским, слободним, итд.“[53] Видимо да се ове промене не дешавају само на нивоу породице већ и у равни појединца и самог човековог идентитета. У овом процесу кључну улогу имају медији и јавна сфера у којој се нове идеологије пласирају и где убедљиво доминирају, успостављајући стандарде пожељног и друштвено прихватљивог. Док конзервативне, традиционалистичке струје у друштву не позивају на насиље или дискриминацију према особама другачијег сексуалног опредељења или родног или било ког другог идентитета, већ показују разумевање и саосећање, истовремено се трудећи да заштите своје вредности и свој начин живота, идеолози овог новог марксизма[54] немају за циљ само омогућавање трансродним особама да живе онако како су одабрале већ желе да остатку друштва наметну своју радикалну идеологију. Према речима Рајана Т. Андерсона, „школе су главни фронт у тој кампањи“, а главни циљ је „индоктринација деце рондом идеологијом“.[55] Сведоци смо да се управо то сада дешава и у Србији – након доношења закона, родна идеологија се одмах уводи у школе – што нам показује да ће реакција родитеља бити од кључног значаја за даљу судбину слободе у нашој земљи, за очување дечје невиности и права на одрастање без преране сексуализације.

Џозеф Анвин је закључио, између осталог, и да друштва „која су најдуже задржала строге законе у вези са сексуалним понашањем напредовала су на културној лествици до највишег места до ког је било које људско друштво до сада стигло.“[56] Опстанак српског друштва, а такође и наше читаве цивилизације, зависиће управо од тога колико ћемо успети да сачувамо дечју невиност, брак као институцију од друштвеног и државног интереса, и искључиво као заједницу мушкарца и жене, а самим тим и породицу као најважнији стуб друштва, морала и општег напретка.