И на западу и у Русији богословље се предаје с благословом Цркве

У првим редовима кампање против Богословског факултета и СПЦ, све у име или под изговором одвојености цркве и државе, налазе се, по правилу, бивши марксисти и атеисти који су своју некадашњу фразеологију заменили „европејском”, каже владика Иринеј

Појединци, недовољно обавештени, стварно мисле да бране демократска начела и европске вредности, ма шта се под њима подразумевало, каже владика бачки Иринеј говорећи о замеркама дела академске заједнице да се нарушава аутономија универзитета предложеним изменама Закона о високом образовању, којима се предвиђа да Свети архијерејски синод даје (али и ускраћује) благослов професорима за предавање на Православном богословском факултету.

– Хвала вам што говорите о дêлу академске заједнице, а не о академској заједници. Истина је: не ради се о свима нити о монолитној групи. Али многи су у међувремену схватили о каквој се замци – стриктно говорећи, подметачини – ради, те се јављају професорима нашег Богословског факултета и кажу им да су увидели колико су били изманипулисани. У првим редовима кампање против Православног богословског факултета и против Српске православне цркве, све у име или под изговором одвојености цркве и државе, секуларног карактера нашег друштва и аутономије универзитета, налазе се, по правилу, бивши (да ли само бивши?) марксисти и атеисти који су своју некадашњу фразеологију заменили „европејском”, чисто „демократском” фразеологијом, а међу њима постоји и најмање једна особа која је својевремено носила одећу на подобије маоистичке одеће, типа униформе, из времена кинеске „културне револуције”. Искрено говорећи, мени, на неки начин, чак импонује њихова доследност, верност својим идејама, које иначе у мојим очима нису друго до заблуде. Када би могли, они би данас, чини ми се, били у стању да раде исто што су њихови дедови и очеви радили од 1945. године па надаље (кожни мантили, ноћне посете, пресуде „по кратком поступку”…) – рекао је у интервјуу за „Политику” владика Иринеј.

Како, као некадашњи декан и дугогодишњи професор Православног богословског факултета, гледате на ове примедбе једног дела професора Универзитета у Београду?

У односу на Православни богословски факултет, факултет који је један од оснивача Београдског универзитета, сигурно би поновили неславни поступак из 1952. године, када је он, незаконитом одлуком тадашње владе, избачен са универзитета или, како се у свом акту изразила Митра Митровић, ликвидиран (тај израз је, очигледно, у оно време код властодржаца био асоцијативно популаран). Данашњи носиоци оваквих замисли нису, разуме се, тако директни: они су слаткоречиви, уста су им пуна умилних „европских” и „демократских” фраза; они се претварају и пренемажу; они су, забога, господа, а не тамо неки другови по Титу и партији. Они тврде да немају ништа ни против Српске православне цркве ни против припадности Богословског факултета универзитету; само предлажу да он буде ван било каквог малигног утицаја цркве јер је она, по њима, нестручна за властиту теологију, док су професори природних наука стручни, поготову ако су атеисти. Једној особи из те бранше ипак одајем признање за искреност и отвореност: она, наиме, изјављује да Богословски факултет треба просто-напросто избацити. То се зове Mitra rediviva! (rediviva је поново жива, не васкрсла, јер то звучи ненаучно и теолошки, а ни повампирена, јер то звучи сујеверно и увредљиво).

Професорска петицијашка екипа, колективни аутор више петиција с десетинама потписа, каже да је посреди одбрана аутономије универзитета. Та аутономија им је стална мантра. Али шта ћемо са аутономијом и правима појединачних факултета, о чему такође има речи у Статуту универзитета и у факултетским статутима? Да ли су факултети испоставе универзитета или универзитет представља заједницу и породицу аутономних и слободних високошколских установа? Шта ћемо, даље, са уставним и законским правима цркава и верских заједница у домену просвете и образовања? Шта ћемо са одлуком Уставног суда Србије који је својевремено пресудио у корист Богословског факултета, а одбацио тужбу засновану на истим аргументима које нуде и данашњи браниоци аутономије универзитета? Уставни суд је, штавише, истичући кооперативну одвојеност цркве и државе, не само сматрао да је и црква позвана и надлежна да регулише живот и рад Богословског факултета који се налази у саставу универзитета, иако је његов оснивач држава, него директно дозвољава и одобрава цркви право да поставља услове и за сâмо студирање и за вршење наставничке службе на Богословском факултету. Притом Уставни суд користи међународни технички термин missio canonica, то јест одобрење за вршење наставничке службе. То, наравно, изазива мистички ужас код наших тумача начела секуларности државе.

Па зашто онда не отиду у амбасаде Немачке, Аустрије, Шпаније, Пољске, Румуније, Бугарске, Мађарске, Словачке, Хрватске, гарантовано секуларне Француске и других земаља и уруче им протестну петицију због кршења начела секуларности државе и аутономије универзитетâ у њиховим земљама? Какви су они либерали и демократе када бране само Универзитет у Београду? Од њега су, јамачно, у далеко већој опасности много старији и познатији универзитети, чак и Сорбона, будући да и у њиховој пракси постоји missio canonica. Узгред буди речено, тај термин нашим доследним демократама и ортодоксним секуларистима звучи бенигно или, по старински, доброћудно, те га систематски избегавају и замењују изразом благослов. У жељи да буду духовити, праве се невешти и иронично питају откуд на универзитету категорија благослова. Где то има? Ево нам правог оксиморона: појам који има само и искључиво позитиван садржај – благослов значи добру реч насталу из добре жеље (сравнимо грчко евлогиа и латинско benedictio) – за њих је само и искључиво негативан појам, злоћудан колико и црква на коју нужно асоцира.

Уколико пак не желе или не смеју да се обрате амбасадама доказано демократских и несумњиво секуларних земаља, зашто писмом макар не скрену пажњу својим колегама на западним универзитетима на опасност која им вековима прети, а они је, нажалост, и не примећују? Да би се извукли из нелагодног положаја у који су сами себе довели, кажу нам: давање црквеног благослова онима који студирају теологију и онима који им предају представља праксу и традицију католичких земаља; према томе, она за нас као земљу православне традиције не важи (гле, сетили се људи православља, а ја их подсећам на народну мудрост изражену у овим стиховима: „Ој, Турчине, за невољу куме; а ој, Влаше, силом побратиме!”). Ово је, међутим, пуки софизам и покушај врдања. У ствари, ово је неистина. У Западној Европи донедавно није било много православних, па нису ни могли бити заступљени на универзитетима институционално него само индивидуално или групно. Данас није више тако. На Универзитету у Минстеру, на пример, постоји Катедра православне теологије, а на Универзитету у Минхену Одсек православне теологије, и иста начела и правила важе и за римокатолике и за православне. Селективни закони и прописи не постоје нигде, те су двоструки правни аршини незамисливи пре свега у западним земљама.

Користим сада прилику да се, поређења ради, осврнем и на праксу и традицију Русије. Тамо постоје духовне академије, у надлежности Руске православне цркве, и теолошки факултети – или бар теолошке катедре и одсеци – у оквиру разних универзитета (не свих, наравно). На духовним академијама све је под благословом и под старањем цркве, док, по природи ствари и по руској академској традицији, црква нема никакву ингеренцију на универзитетима. Али има, ипак, право и дужност да проверава и одобрава или не одобрава богословске програме на универзитетима који их имају. Универзитети који имају богословске факултете или програме дужни су да траже двојну акредитацију, државну и црквену. Следствено, и у Русији се богословље предаје с благословом и одобрењем цркве. Разлика између западног и руског модела састоји се у томе што се на Западу одобрење (missio canonica) даје унапред, са могућношћу да из доктринарних или етичких разлога буде ускраћено, док се у Русији даје на крају, акредитацијом или признавањем стеченог академског степена. Потпуно равноправан статус на руским универзитетима имају и исламски богословски факултети, који постоје у срединама са знатним процентом муслиманског становништва и у већински муслиманским областима. Свиђало се то или не свиђало домаћим теоретичарима секуларне државе, и савремена Русија је демократска и секуларна држава, али се из њеног модела кооперативне одвојености цркве и државе имамо чему научити. Укратко, наши теоретичари о којима је овде реч живе у овом веку, али нису из овог века. Ја их не презирем, али их жалим. Они донкихотски јуришају на погрешну ветрењачу. Они су рецидив неповратне прошлости.

Уз велику медијску буку, СПЦ је мирно и без буке изабрала новог поглавара, ваше духовно чедо, патријарха Порфирија. Данима пре тога писало се о подељености у српској цркви, струјама, супротстављеним странама. Да ли су извори таквих оцена ван цркве или унутар ње?

Свакако ван цркве, уз извесно учешће минорних група унутар цркве. Чињеница да је патријарх на гласању у првом кругу добио више него двотрећинску подршку чланова Сабора довољно говори да поделе у цркви нема. Епископи су по избору, укључујући и оне који нису гласали за њега, снажно и с радошћу узвикнули: „Аксиос! Достојан!” Природно је што су неки од архијереја, свако из својих разлога, имали друге „фаворите”. Али и они су, већ пре Сабора, били свесни тога да митрополит Порфирије има највише особина које би требало да красе онога ко се налази на трону Светога Саве. Зато је и сâм Бог благословио Сабор, нашу цркву и наш народ, жребом потврдивши гласовима исказано мишљење епископата.

Нажалост, има још – и биће медија који пошто-пото хоће да виде сукобе међу епископима, не легитимне и неизбежне разлике у мишљењима, не неспоразуме и несугласице својствене ограниченој људској природи, него само и искључиво оштре поделе и сукобе. Било да су инструисани од кругова који нису медијски било да пишу по својој вољи и памети, такви посленици јавне речи су за жаљење. Верујем да бар некима од њих није лако када стану пред огледало своје савести. Ради таквих ћу поновити древно и мудро правило живота и делања у цркви: у ономе што је неопходно – јединство, у ономе што је неизвесно – слобода, а у свему – љубав.