Свети преподобни Доротеј Палестински

У младости се овај преподобни отац и мудри подвижнички писац (око 500 – 565 г.) много и марљиво учио, и многе науке до савршенства изучио. Пошто заволе монашки живот по Богу он отиде у општежићни манастир великог Аве Серида (слави се 13. августа) у Палестини, где нађе многе и велике испоснике безмолвнике. Међу овима беху најизврснији два велика старца: преподобни Варсануфије, и његов ученик и саподвижник Јован, звани пророк (славе се 6. фебруара). И Доротеј свим срцем предаде себе на послушност овим подвижницима и испосницима.

Док је блажени ава Доротеј живео у киновији аве Серида и проходио подвиг светог послушања, поменути свети старци нађоше за добро да отац Доротеј подигне болницу и из хришћанске љубави сам се стара о њој. Јер су братија, кад би се разболели, много патили, пошто није било никога да их гледа. И помоћу Божјом отац Доротеј подиже болницу уз помоћ свога рођеног брата по телу, који му даваше све што беше потребно за зидање. И служаше ава Доротеј болесницима са још неколицином побожне братије, јер на ту службу беше одређен од отаца.

Једнога дана дозва га к себи игуман ава Серид и повери му на руковођење некога младића у војничком оделу коме беше име Доситеј. Како је пак овог младића Доситеја духовно руководио ава Доротеј, и како га је брзо привео задобијању вечног спасења о томе се опширно говори у житију преподобног Доситеја (под 19. фебруаром). Ово пак руковођење ава Доротеј чињаше по мудрим саветима споменутих прозорљиваца Варсануфија и Јована, којима отац Доротеј би верни ученик све до саме њихове смрти. Ава Варсануфије премину пре, а ава Јован доцније. Он од њих сачува драгоцену књигу Питања и одговора, која садржи многе душекорисне и богоблагодатне поуке. После смрти свога наставника, преподобног Јована прозорљивог, ава Доротеј остави Серидову обитељ и по вољи Божјој основа свој манастир у околини Газе Палестинске. У њему он би игуман и истински руководилац у духовном животу. Упокојио се у другој половини шестога века, а иза себе оставио својим ученицима и свима нама 24 изврсне Поуке и 8 краћих писама упућених својој братији.

Каква духовна богатства садрже споменуте Поуке аве Доротеја, најбоље ће се видети ако наведемо једну од њих:

Поуке аве Доротеја о неосуђивању ближњих (и о љубави)

Старци су нас учили да морамо избегавати мале погрешке, ако желимо да се сачувамо од већих и тежих. Јер се углавном од тих незнатних попуштања ствара у души рђава навика и неприметно се пада у све веће преступе.

Колико је само, на пример, тешка ствар осуђивање других, наших ближњих. Од тога нема ничег горег, то су и Оци говорили. А у тај велики грех упада човек баш не пазећи на те наизглед мале и ништавне ствари.

Јер чим почнемо ма и најмање подозревати другога и обраћати пажњу на оно што он ради, наш ум више не пази на своје погрешке. А после тога већ долази оговарање, осуђивање и презирање других, и на крају неминовно – падање у онај исти грех који код других осуђујемо. Баш зато што се човек не брине о својим слабостима и „не оплакује свога мртваца“, како су говорили Оци, него обраћа пажњу на дела ближњих, не може напредовати у добру. Грех осуђивања је толико тежи од других, да је Христос грех ближњег назвао труном, а осуђивање – брвном (Лк. 6, 42).

Онај фарисеј, кад је говорио о својим врлинама и славио Бога због њих, није говорио неистину – и ми смо дужни славити Бога ако нам пође за руком да учинимо неко добро – и није због тога био осуђен, као ни за оно што је рекао „Нисам као остали људи“; него кад се окренуо царинику и рекао: „Или као овај цариник“. Тада се подвргао осуди, јер је осудио човека, осудио његово расположење душе, читав његов живот. Зато је цариник и изашао оправдан, а не онај (Лк. 18, 11).

Збиља, зашто ми осуђујемо, и шта хоћемо од Божије твари? И без тога ми имамо о чему да се бринемо. Нека свако пази на себе. Богу једином припада право да суди и оправдава. Он једини зна моћ, обдареност и устројство тела и душе и околности свакога од нас.

Сећам се, слушао сам да се некада догодио овакав случај. У једно пристаниште пристао брод пун робља. Чувши за то, једна света девојка у том месту обрадова се веома, јер је желела да купи једну девојчицу и да је васпита тако да ова и не сазна пороке овога света. Она дознаде од сопственика брода да има на расположењу две девојчице, управо онакве какве је она желела. Одмах је откупила једну од њих и узела је код себе. Кад је брод приспео у следеће пристаниште, једна развратна жена откупи ону другу девојчицу.

И тако, ова света девојка узе девојчицу и васпита је у страху Божјем, упућујући је на свако добро. А она жена блудница, узевши ону јадницу, начини од ње оруђе ђавоље. Јер чему је она несрећница и могла научити јадно дете, него пропасти душе?

Реците ми сада: шта ми можемо рећи о њиховој страшној судби? Обе су девојчице биле мале, обе продане, не знајући ни саме куда. Али, једна се нашла у рукама Божјим, а друга је упала у канџе ђавола.

Може ли неко да претпостави да ће Бог исто тражити и од једне и од друге? То је немогуће. Једна је знала за суд и за Царство Божје, даноноћно се учила речима Божјим, а друга никада није ни видела ни чула ништа добро. Како би, дакле, обе биле суђене једним истим судом? Може ли ко то сад објаснити?

Нико дакле не може ништа знати о судбама Божјим, јер једини Он све зна и једини Он може да суди.

Догађа се, на пример, да неко греши по простоти, али има извесну врлину која је угоднија Богу много више него сав твој живот, а ти га судиш и осуђујеш, обремењујући тако само душу своју. Ако му се и догодило да погреши, знаш ли колико се пре тога борио и колико је труда уложио да избегне грех, и, шта знаш, можда је његово грешно дело пред Богом – дело правде. Јер је Бог видео његов труд и његову жалост, и помиловао га је. А ти знаш само његов грех. И док га Бог милује, ти га осуђујеш, и губиш душу своју. Грех си његов видео, али покајање ниси. Знаш ли колико је он суза због тога греха пролио пред Богом?

И кад бисмо бар само осуђивали… Но ми имамо обичај и да презиремо грешника и да окрећемо главу од њега, као од какве гадости. То је још много горе, и много страшније. Али се ни на томе не заустављамо, на тој својој сопственој штети, него одмах идемо и даље, и чим сретнемо кога говоримо: Знаш ли шта је учинио тај и тај, те тако и у његово срце уносимо смутњу и грех. И не бојимо се Онога који је рекао: „Тешко ономе који ближњега својега напаја водом мутном“ (Авак. 2, 15).

Све пак ово ми чинимо зато што љубави немамо. Кад бисмо имали љубав, гледали бисмо на недостатке ближњега са болећивошћу и са саучешћем, као што је и написано: „Љубав покрива мноштво грехова“ (1 Петр. 4, 8); и „Љубав не мисли зла; све сноси, све покрива“ (1 Кор. 13, 5).

Тако дакле, кад бисмо имали љубави љубав би покрила сваки грех. А Светитељи тако и чине када виде људске недостатке. Мислите ли да су Свети слепи и не виде? Има ли кога да више мрзи грех од њих? Па ипак, они не мрзе човека и не осуђују га, не окрећу главу од њега, него састрадавају са њим, тугују због њега, уразумљују га, лече га и чине све да би га како спасли. Дуготрпељивошћу и љубављу они га привлаче и придобијају, поступају с њиме као мајка с развратним сином, како би га временом исправила.

Ако, дакле, желимо да се сачувамо од оговарања, осуђивања и презирања, морамо умножити љубав и помагати један другога. Који се то од нас, ако има на руци или нози рану, грози самога себе и отсеца себи руку, макар била сва у гноју? Напротив, сву пажњу обраћа баш тој руци: умива је, маже је лековитом машћу, увија је чистим платном и моли да се исцели. Тако треба поступати и са грешником. Јер ми смо, вели Апостол, „једно тело у Христу“ (Рм. 12, 5). Свако треба да помаже другоме према својим моћима, или поуком, или утехом, или пружањем помоћи. Сваки треба да се стара да има мир и јединство са свима. Јер уколико се човек сједињује са људима, утолико се више сједињује са Богом.

Да бих вам боље објаснио, представићу вам то једном сликом, коју су нам Свети Оци предали:

Замислите један круг, његов центар, и праве линије које полазе из центра. Претпоставите сада да је тај круг – свет, центар круга – Бог, а праве линије које иду од периферије ка центру – путеви живота људских. Уколико светитељи, желећи да се приближе Богу, улазе у унутрашњост круга, утолико постају ближи Богу и један другоме. И уколико се приближују Богу, утолико се приближују један другоме; и уколико се приближују један другоме, утолико се приближују Богу. Тако исто треба разумети и удаљавање: када се удаљују од Бога и окрећу ка спољашњости, ка периферији круга, јасно је да уколико се удаљују од Бога, утолико се удаљују и један од другога; и уколико се удаљују један од другога, утолико се удаљују од Бога. Таква је природа љубави: уколико смо ван и не љубимо Бога, утолико је сваки удаљен и од ближњег. А ако љубимо Бога, онда уколико се приближујемо Богу кроз љубав према Њему утолико се љубављу сједињујемо и с ближњима; и уколико се сједињујемо са ближњима, утолико се сједињујемо са Богом.

Нека би нас Бог удостојио да слушамо оно што је корисно и да то творимо, јер уколико се ми старамо да испуњавамо оно што смо чули, утолико нас Бог просвећује и упућује да разумемо Његову свету вољу. Њему слава у векове. Амин“.

Извор: crkvenikalendar.com

Pravoslavie.cl