Одговори пастира

Злословље је грех од кога је, вероватно, најтеже уздржати се. А и ми се не трудимо посебно на том плану: тамо смо некога осудили, ту смо „нешто невероватно!“ сазнали и испричали другима, оговарали власт… Међутим, злословље је озбиљан грех и ако се оно укорени то може имати веома штетне последице.

Зашто је опасно злословље за онога који злослови? И шта да ради човек кога су у љутњи, а понекад и намерно осудили? Да ли да „истерује правду“? Да ли да одговори истим тим злословљем по принципу „око за око“? И какве последице може имати то „истеривање правде“? Одговарају пастири Руске Православне Цркве.

Протојереј Олег Стењајев:

– Злословље је проклињање другог човека. Речено је: «Никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају.» (Еф. 4: 29); и још: «Не иди као опадач (тојест не разноси гласине и сплетке – протојереј О.С.) по народу свом и не устај на крв ближњега свога.» (Лев. 19: 16).

Супротност злословљу је молитва за човека. При томе, ми смо дужни да се молимо не само за своје, већ и за туђе. А код нас су се неки досетили да је немогуће, не само разговарати са заблуделим јеретицима и безбожницима, већ и да се не сме молити за њих. Могуће да је то некако везано за пролећно лудило…

Светитељ Јован Златоусти је писао: «Дакле, немој се бојати да се молиш за безбожнике – и Бог то жели. Бој се само да проклињеш друге, јер Он то не жели. А ако је нужно молити се за безбожнике, онда је очигледно дозвољено и за јеретике, јер за све људе треба да се молимо, а не да их прогонимо. То је и из другога разлога достојно чинити – из тога што са њима делимо исту природу. Осим тога, Бог одобрава и благонаклоно прима нашу узајамну љубав и добродушност.» (Јован Златоусти, светитељ. Омилије на Прву посланицу Тимотеју, 2:4).

Протојереј Павел Гумеров:

– Навешћу пример из давнина, веома уразумљујући, о томе, како се човек лишава благодати Божије када некога оговара и осуђује. Преподобни Јован Саваит, савременик Јована Лествичника, његов сабрат, причао је о једном случају. Дошао је код њега један калуђер из суседног манастира. И преподобни Јован Саваит се распитивао како тамо живе оци, посебно за једног монаха, за кога се знало да је лењ и грешан. «Ништа се он није променио, оче», одговорио је гост. И чувши те речи преподобни Јован је осудио тог брата. И имао је визију: крст са распетим Спаситељем. Усхићен, устремио се према Њему да би Му се поклонио, и одједном је чуо Христов глас, упућен анђелима: „Удаљите овог човека! То је Антихрист, јер је осудио брата свога пре Мог суда“. Он се пренуо од страха и схватио да је начинио страшан грех. И још се сетио да је у визији изгубио мантију и схватио да је та мантија покров Благодати Божије, које је он лишен. После тога се преподобни Јован седам година молио, строго постио да би поново стекао благодат коју је изгубио. Ето како су се одговорно односили наши стари према свакој речи.

Не смемо никога да осуђујемо пре Божијег суда. А ми чак скоро ништа и не знамо о човеку кога осуђујемо, осим помало његову прошлост. Али ми не знамо шта је њему на души. Можда ће се он у будућности променити, покајаће се, постаће испосник, знамо да се и то дешава. А ми њега одмах осуђујемо. Само Господ, знајући прошлост и будућност човека, знајући све његове болести, сав род до Адама, све његове заслуге и грехе, може да донесе Свој суд о том човеку. Али не пресуђује док тај човек не умре, тојест «како вас будем нашао, тако ћу вам и судити» (Св. Јустин Филозоф, Разговор с Јудејцем Трифоном). Злословље је огромна гордост.

О греху осуђивања је много написано у Јеванђељу. Подсетимо се: «Не судите, да вам се не суди» (Мт. 7: 1). «А ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда» (ср.: Мт. 12: 36). «А ако ли ко каже брату своме будало биће крив у паклу огњеному» (ср.: Мт. 5: 22).

И не треба заборавити да човек који осуђује другог за нешто, сам ускоро пада у исте грехове.

Свештеник Валериј Духањин:

– Злословље и клевета су греси ђавола. Управо се име „ђаво“ и преводи као „клеветник“. Зато онај који злослови другог постаје по духу близак демонима.

Наша реч долази из срца. Зла, лукава и подмукла реч је изражавање поквареног срца, отровног као змија. Такав човек не може бити срећан, њега узнемирава добробит ближњег, он тражи начин да му науди, злослови га и клевеће, али на крају крајева сам страда.

Многи свеци су били жртве злословља. На пример, најистакнутији светитељи, који су били на Константинопољској катедри, свети Григорије Богослов и Јован Златоусти, били су протерани због оговарања и клевете. Светитеља Григорија су окривили да је он незаконито заузео Константинопољску катедру, иако је управо Григорије Богослов својим проповедањем вратио православним хришћанима град, који се налазио у рукама аријанских јеретика. А светитеља Јована Златоустог су оптужили за читав низ преступа. Посебно га је мрзела Евдоксија, супруга императора Аркадија. Али чим је светитељ, не желећи раздор, напустио град, десио се земљотрес, оштећене су биле Евдоксијине одаје, и она је у страху замолила да се светитељ врати што брже. После поновног изгнања Јована Златоустог Евдоксија је умрла на порођају.

А како је тек било преподобном Макарију Великом, кога су окривили да је он наводно силовао једну девојку и да је она притом затруднела? Преподобни Макарије је поднео ово срамоћење, био је пребијен, у селу су о њему ружно причали. Он је био принуђен да издржава ту девојку до самог порођаја, када је она претрпела страшне муке и признала да свети Макарије није крив.

Клеветник и онај који злослови увек бивају кажњени. Грех злословља је страшан пре свега за тог који злослови, његова душа не може бити са Христом, она је супротна Царству Христову као што је тама супротна светлости, болест – здрављу, злоба – скрушености.

Али ипак свети оци препоручују клевету и злословље као лек од грехова, као неку епитимију, коју треба понети да бисмо искупили неке своје грехове. Зато немамо права да држимо у себи увреде или узвратну злобу на наше клеветнике.

Од клевете је настрадао Сам Господ Исус Христос. Клевета и злословље су оружје сотоне, која су у јеванђељска времена била усмерена против Спаситеља, а после и против сваког Његовог служитеља. Значи, свако од нас треба да настрада од тога. Христос није одговарао на злословље, није улазио у разбирање клевете које су му биле упућене, и ниједно такво искушење није додирнуло Његову душу чак ни малим помислом негодовања.

Мени се веома свиђа поука преподобног Максима Исповедника који је саветовао да не будемо потиштени, већ да се молимо. Преподобни Максим је говорио: „Онолико колико се будеш молио за оне који тебе клевећу, толико ће им и Бог откривати истину о теби“. То значи да злословље и клевета пре или касније показују своју испразност и неоснованост, онај ко је настрадао због клевете иде Христовим путем, постаје духовно снажан и прима венац од Господа.

Свештеник Дмитриј Шишкин:

– Па зато је и страшан грех злословља јер се ми својом слободном вољом придружујемо злу и постајемо његови учесници. Показујемо читавом свету помрачење свог ума помислима осуде, непријатељства и злобе – «Јер шта има праведно са безакоњем или какву заједницу има светлост са тамом?» (2 Кор. 6: 14). Тако да ако злословимо, ми сами себе лишавамо благодати Божје зато што дар говора сведочи о нашем призвању ка благовествовању, ало никако ка осуди, клевети и злословљу. Не смемо да заборавимо да је Сам Господ наш Бог – Реч, друга ипостас Свете Тројице, и дар говора у нама је дар Божански који ми треба да чувамо и умножавамо са великом пажњом и страхопоштовањем.

Нажалост и празнословље је честа појава, али сквернословље и злословље су већ отворено супростављање самом замислу Божјем о нашем дару говора. Скрнављање овог великог дара сведочи о деловању злих сила које настоје да изопаче и оскрнаве све свето и чисто што је Бог дао човеку. Јасно је да је тешко потпуно уздржавати свој језик од сваке осуде и злословља, али саму неопходност уздржавања од тих грехова треба све време имати на уму као обавезан захтев. Очување чистоте ума, а као последица и чистоте говора је један од обавезних захтева хришћанског живота. Памтимо то и трудимо се да будемо добре слуге Речи.

Свештеник Игор Сиљченков:

– Нажалост, има више историјских примера тога како може бити страшан грех злословља. Присетимо се само како су клеветали породицу Романових…

Греси злословља и клевете су страши због тога што доводе до мржње и одводе од Љубави. А мржња је најмучније страдање, болест душе. Она разара и личност, и породицу, и посао, и целе народе. Тако, ако мужеви буду злословили своје жене, или жене своје мужеве, или родитељи децу, ускоро ће једни у другима видети само најгоре, неће моћи да поднесу да буду у истој просторији, јер ће се мрзети, осуђивати и свађати. На крају крајева ће се породица распасти. Спасење од овога греха се своди само на стално покајање, често исповедање грехова против ближњих и причешћивање Телом и Крвљу Христовом за исцељење душе од мржње и за стицање Љубави. Исто се односи на такве ситуације на послу или на другом месту.

До чега доводи злословље своје отаџбине, своје власти, свог народа и других народа, добро знамо из историје. Нажалост, понекад се лоше сећамо тих поука.

У историји наше отаџбине било је много таквих трагичних тренутака када је народ попуштао и веровао клеветама против својих владара и то је доводило до страшних раздора, до грађанског рата. А као последица мржње према својој власти и међусобица, долазили су завојевачи из туђине и пустошили Свету Русију. Тако је било у Време смутње у 17. веку, и за време Октобарске револуције и у разним другим случајевима.

Добро знају непријатељи свеког народа: не треба ратовати помоћу своје војске и трпети губитке, већ је боље поделити народ и изазвати сукобе, продубљујући тачке раздора и распаљујући незадовољство властима. А када људи у довољној мери униште своју земљу и ослабе је, постаће немоћни, и тада наступа право време да је спољне силе опљачкају и искористе. То је речено и у Јеванђељу: «А Исус, знајући мисли њихове рече им: свако царство које се раздели само у себи, опустеће; и сваки град или дом који се раздели сам у себи, неће се одржати» (Мт. 12: 25). Зато треба на све начине да избегавамо да злословимо власт и да не слушамо клевете против њих, да не осуђујемо. Не заборавимо да «Свака душа да се покора властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје од Бога су установљене. Зато ко се противи власти противи се уредби Божијој. А који се противе, примиће осуду на себе» (Рим. 13: 1–2). И још: «Будите, дакле, покорни сваком реду људском, Господа ради: ако цару, као господару, ако ли намесницима, као његовим посланицима» (1 Пет. 2: 13–14).

Ми морамо да се ујединимо у служењу Богу, Цркви и Отаџбини, свако мора да се добро труди да ради управо свој посао, а сав суд да остави Богу, и тада ћемо имати много мање неслоге, међусобица и раздора. И онда ћемо имати много више снаге за рад на спасавању своје душе и на стицању благодати Светога Духа и вечног живота у Царству Небеском. Амин.

Свештеник Максим Горожанкин:

– Написано је: «Добар човек из добре ризнице износи добро, а зао човек из зле ризнице износи зло» (ср.: Мт. 12: 35). Тако да када осуђујемо некога, када сплеткаримо, управо показујемо да је наша душа заражена пороком. Да и ми сами нисмо идеални.

Савремено друштво на сваки могући начин провоцира грех осуде и злословља. Говорне емисије на телевизији су прави спектакл злословља. И огромна је опасност у томе да човек навикава да злослови. А онај ко је навикао да злослови и осуђује није више способан за добре мисли. Када човек увек о свима говори и мисли лоше, њему је веома тешко да се преусмери на друго, веома му је тешко да угледа око себе доброту и добре људе.

Светитељ Николај Српски је причао такву причу: «Како се разликује праведни човек од грешног? Праведник, ако види људе који су се некуда запутили, у срцу свом мисли: добри хришћани иду у храм Божји да се помоле. А човек, који је навикао да злослови, видећи те исте људе мисли: то су вероватно разбојници, иду некога да опљачкају». То је јарки пример тога како ми веома често злословимо оне о којима сасвим ништа не знамо.

У историји налазимо масу сведочанстава тога како је клевета довела до злих последица. Сви ми памтимо трагичне догађаје почетка XX века. Тада су многи злословили и царску породицу и уопште власт. Да, ти људи нису били беспрекорни, али када се десила револуција, то је била катастрофа, ситуација у земљи је постала још више тегобна него што је била пре тога. А 1930-те године, а гулази, а стрељања људи због православне вере? Многи мирјани и свештеници су пострадали. То је чудовишно, када човека стрељају због тога што он верује у Бога или зато што има код куће забрањену литературу. А све је почело с осудама цара. Нико није савршен, па ни цар. Гледајући само његове лоше стране, нису примећивали добре. Одлазећи од монархијског државног устројства, које се некоме чинило несавршеним, а некому и сасвим неприкладним, шта су постигли? Дошли су до бољшевизма, што је произвело масовне трагедије. Ето то треба да имамо на уму када злословимо владаре на било ком нивоу власти. А лако је, чини се, из фотеље управљати државом.

Ми морамо да се трудимо да не злословимо ближње и даљње наше, већ да се миломо за њих. И тада ће све бити хришћански. Треба да се молимо да Господ дарује снагу и нама и онима о којима смо лоше помислили. Боље да се помолимо да Господ исправи и нас и њих. Тада ће све бити добро.

Припремио искушеник Никита Попов

С руског Александар Ђокић и Ана Ведјајева

www.pravoslavie.ru