Ево сад је најпогодније време, ево сад је дан спасења.

(2 Кор. 6: 2)

Браћо! Овим речима се свети апостол Павле обраћа коринтским хришћанима. Ове речи нису изгубиле снагу и значај у току 19 векова, оне се могу применити и на нас, у данашње време. Заиста је време погодно, сад је дан спасења. Време Великог поста је најпогодније и најпријатније за наше покајање и исправљање, и Света Црква нам као Мајка која воли своју децу говори да га искористимо за своје исправљање и спасење. Време Великог поста је време уздржања и исправљања, време покајања, због чега нам црквени канони забрањују да једемо мрсну храну, а и посну нам саветују да узимамо што је могуће умереније, мање и једноставније; забрањује нам сва бучна окупљања и весеља. Међутим, за истински и прави пост није довољно јести само мање и јести само посну храну, није довољно само то што се лишавамо разних задовољстава и радости. Треба још да се уздржавамо у речима и говору, треба да обуздамо свој језик и да избегавамо људе који говоре много и непотребне ствари. Треба да се смиравамо, да се не жалимо и да не ропћемо у случају несреће, треба стрпљиво да носимо свој животни крст. Свему томе треба придодати и дела љубави и милосрђа. Преламај хлеб свој гладноме, и сиромахе прогнане уведи у кућу (Ис. 58: 7) – каже Господ преко Свог пророка Исаије.

Уклони се од зла и чини добро (Пс. 33: 15). Покајте се, завирите у дубоке тајне одаје својих душа и пронађите грешна дела и откријте их духовном оцу, уздржите се од сваке зле речи и дела, поучавајте се у врлинама, и тек тада ће ваш пост бити истински хришћански пост. Свако онај ко се не придржава реченог узалуд пости.

Ако постите да се прете и свађате… није то пост што изабрах (Ис. 58: 4-6) – каже Господ преко Исаије. Пост треба да буде време покајања и скрушености због својих грехова. Све иде у прилог овом покајању. Весеље, бучна окупљања и разоноде су престали, чак и само богослужење Великог поста наводи на душевну тугу и покајање. Многи од нас не сматрају да имају неке важне грехове, а ситне могу и да прећуте, многи тако мисле. Али ако завиримо у своје срце, ако погледамо свој живот, свако од нас ће пронаћи у себи мноштво недостатака и грешака, чак и злочина, за које свако треба да одговара пред Господом. Зато сад, кад је пријатно време, кад је наступио дан спасења, испитујмо своје срце, принесимо срдачно и истинско покајање за све своје злочине, недостатке и грешке. Кад бисмо на прави начин разумели невољу у коју смо упали због грехова, кад бисмо постали свесни тога и схватили да својим силама нисмо у стању да се поправимо, обратили бисмо се Милосрдном Богу за помоћ. Он је према нама толико милостив, толико је снисходљив да се кроз причешћивање Његовим Светим Тајнама – Телом и Крвљу – ми чистимо, освећујемо и опраштају нам се сви наши грехови. Браћо! Чујте само шта нам каже наш најслађи Спаситељ: Који једе Моје тело и пије Моју крв у Мени пребива и Ја у њему (Јн. 6: 56). Ко после тога неће похитати да се сједини с Христом? Како ће се човек усудити да одбије, тим пре, како да не сматра да је ово општење потребно?

Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијате крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје тело и пије Моју крв има живот вечни, и Ја ћу га васкрснути у последњи дан (Јн. 6: 53-54) – говори нама и целом човечанству Господ Исус.

Ево колико је за нас спасоносно причешћивање Светим Христовим Тајнама! Ко ће после тога избегавати причешћивање? Зар неко жели да буде сопствени непријатељ? На несрећу, има међу нама таквих људи. Обавезе и световне бриге, – кажу они, – не дозвољавају нам да одемо у цркву и да се причестимо. Зар због земаљских и свакодневних брига и користи треба да заборавимо на Небеско Царство, на вечно спасење? Зар не можемо да у току целе године неколико дана посветимо томе како бисмо испунили прву дужност сваког хришћанина? Каква је корист човеку ако задобије сав свет а души својој науди? (Мк. 8: 36) – каже Спаситељ. Међутим, има људи који немају снаге да Богу и свом спасењу посвете ниједан дан. Они су се толико сродили с грехом да не могу да се растану од њега. А има и таквих који кажу: „Покајаћемо се за своје грехове на самрти.“ О, безумници! Зар не знате да је ваш живот у власти Бога и да Он може да га прекине у трен ока? Господ вас зове да добијете вечно блаженство и рај, а ви Му непокајаним срцем и самоуверено одговарате: „Сутра, прекосутра ћу доћи.“ Али тада ће бити касно. Чућете Његов глас: не знам вас… звах, али не хтедосте, пружах руку Своју, али нико не мари, него одбацисте сваки савет Мој (Прич. 1: 24-25).

О, суровости и непокајаности људска! Заблудела браћо! Данас, ако глас Његов чујете, немојте да буду тврдокорна срца ваша (Јевр. 3: 7-8).

Немојте, вољена браћо, одлагати дан спасења. Сад је као никад наступило пријатно време да се сјединимо са Христом, вечним Извором вечног живота Који је принео Себе на жртву и предлаже нам да искористимо ову жртву. Зар је нећемо искористити?

Завршићу речима божанског Павла: Већ је час да устанемо од сна… одбацимо, дакле, дела таме и обуцимо се у оружје светлости… не у пировању и пијанству,не у разврату и бестидности, не у свађи и зависти. Него се обуцимо у Господа Исуса Христа (Рим. 13: 11-14). Амин.

Беседа је одржана у првој недељи Великог поста у цркви Кишињовске митрополије, 7. марта 1910. године.