Епископ Бачки Иринеј (Буловић): Ако пристанемо да нам узму Косово, нестаћемо са лица земље

Епископ бачки др Иринеј: Божићни интервју Печату (2020), разговарао: Милорад Вучелић

Ваше Преосвештенство, година за нама била је изузетно тешка за цео свет. Пандемија ковида 19, која још увек бесни, настављање оштрих геополитичких сучељавања и свих других глобалних сукоба, донели су огромна искушења, патњу и страдање. Оваквој судбини није умакла ни Србија, а чини се да је одлазећа година, поготово њена завршница, била посебно страдална за Српску Православну Цркву. Упокојили су се патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије, епископ ваљевски Милутин и други припадници свештенства СПЦ. Како се борити с овако тешким губицима? Како истрајати и одржати снагу у овом времену?

И поред свега што се догађа у свету и у нашем народу, овде у његовој матици и у расејању, дужни смо да истрајемо у вери, нади и љубави. Опасни – често, нажалост, и смртоносни – вирус који још увек бесни, како с правом констатујете, није угрозио само здравље и живот милионâ људи већ и човека као личност и као заједницу. Човек не може, по самој својој богоданој и боголикој природи, да живи сâм, без заједништва и општења са својом браћом и сестрама, са својом ужом и широм породицом, са ближњима и даљњима, са другим људским бићима уопште, са укупном створеном природом. Данас је oн, међутим, даноноћно под унакрсном ватром порукâ и опоменâ да мора у изолацију, да је дружење са другима крајње ризично, да, у име преживљавања и очувања здравља, треба имати „социјалну дистанцу” у односу на ближње (каквог ли накарадног израза уместо нашег, српског, растојања или одстојања, али ни у ком случају „социјалног”!), да се одговорност према себи и према другима састоји, до даљњега, у „вештини да живиш сâм” уколико и колико је то могуће… Некадашња изрека homo homini lupus (човек је човеку вук) данас би могла да гласи: Homo homini virus (човек је човеку вирус).

Не заступам, наравно, тезу да је вирус корона безазлен и безопасан (напротив!), – јер безазлен и безопасан није ни обични вирус сезонског грипа, – али не могу да се отмем утиску да неки центри моћи, вероватно наддржавни, глобални, злоупотребљавају епидемију и њоме изазвану општу невољу тако што производе и разносе још опаснији духовни вирус – страх, несигурност, безнађе, депресију. Наш народ је одавно из искуства знао да је рат некоме рат, а некоме брат. У планетарном контексту данашњице и сутрашњице то значи: после короне сиромашни, та јадна и гладна већина човечанства, биће – и већ јесу – још много сиромашнији и у сваком погледу угроженији, а богати, та мањина од највише неколико процената људи у чијем власништву се налази више од деведесет одсто добара и ресурса, биће – и већ јесу – још много богатији и, што је кудикамо горе, незаситији.

Ипак, песимизму нема места: господар историје није човек, а поготову то није саможиви, безобзирни, добровољни потчовек или рашчовек, како се изражавао свети Јустин Ћелијски. Господар историје јесте Богочовек, Христос, а Он је Оваплоћена Љубав. Он је Хлеб наш насушни. Он је Лек бесмртности. Он је Васкрсење и Живот. Његов суд о смислу људске историје биће коначан, за неке страшан, а за друге радосно очекиван. Од искони, пре света и времена, беше Он, вечна Реч Божја. Он је и сада присутан међу нама и у нама, за неке невидљиво, а за неке и видљиво. Због свега тога нас наша света Црква непрекидно позива: горе срца, заблагодаримо Господу, сами себе, и једни друге, и сав живот свој Њему поверимо! Јер, Он се родио да би све нас препородио. То ћемо најјаче осећати ускоро, о Божићу. На потпуно исти начин треба да се осећамо и по губитку тројице наших духовних челника, блаженопочивших патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија и епископа Милутина. Њихов одлазак, боље рећи прелазак или пресељење (то значе старински изрази престављење и преминути), њихова смрт (црквеним речником речено, њихово упокојење или уснуће у Господу) јесте губитак, али је још већма добитак: овде на земљи Бога су славили и Цркви Његовој служили, а исто то, верујем, чине и чиниће и онде где су сада њихове душе, пред Лицем Божјим и у заједници са свима од памтивека светима, спасенима и помилованима.

Ако је тачно да се одласком њених великих архијереја Српска Црква заљуљала јер, како рече песник, скршила су се два њена носећа стуба, шта бисте издвојили као најважније и у овом времену најпрече да би се не само учврстили њени преостали стубови већ и оснажили – верујемо неуништиви – православни црквени темељи?

На ово питање сам добрим делом већ одговорио. Али додаћу још понешто. „Крилата реч” да се наша Црква заљуљала јер су се скршила два њена носећа стуба звучи лепо и речито у песничком језику. Она заправо изражава љубав и поштовање према покојницима. У њеном суштинском, стриктно богословском, значењу ова реч не може, међутим, бити схваћена дословно. Црква као богочовечански организам, као нерукотворени Дом Божји (узгред буди речено, по мишљењу многих филолога словенска и српска реч Црква етимолошки и потиче од грчке речи која значи Дом Божји), уопште се не може „заљуљати”. Она је, по апостолу Павлу, непомериви Стуб истине и неосвојива Тврђава истине. По речима Самога Господа Христа, њен Камен темељац је такав да њу „ни врата пакла не могу надвладати”. Могу се, делимично и привремено, заљуљати, па и скршити, само одређене историјски условљене црквене структуре, чак и читаве локалне Цркве, али не и Црква у својој саборној пуноћи.

Нема више многих славних малоазијских Цркава које се спомињу у Светом Писму Новог Завета и које су основали апостоли Христови, али Црква и даље живи, свуда, па, као „мало стадо“ Христово, и у Малој Азији. Ово важи, мање или више, и за друге апостолске Цркве на Блиском и Средњем Истоку и у Африци, али Црква и даље живи, свуда, па и у том делу света, чак и у Саудијској Арабији. Првобитну Цркву чинили су Христос и шака људи око Њега, људи из дубоке провинције тадашњег „цивилизованог света“, друштвено безначајних и у јавности свога времена практично непостојећих. Кроз само три века она је постала свудаприсутна у тада познатом свету. Диоклецијан је веровао да ју је коначно скршио, а само десетак година касније она постаје владајућа вера. И Стаљин је мислио да је у својој империји безбоштва и нечовештва (зачудо, ова два појма су неодвојива!) уништио Цркву, али је он исти, после Хитлерове најезде, морао да шаље међу народ и војску владике и свештенике из тамницâ и логорâ које није стигао да побије и да у доброј мери врати Цркви слободу или бар фамозни „толерантни однос“ према њој. Његов потоњи наследник Хрушчов обећава грађанима Совјетије да ће им на телевизији показати „последњег живог попа“, да би после свега две-три деценије Православна Црква у обновљеној историјској Русији била главна духовна и морална снага.

Брисел је одбио не само да у устав Европске Уније унесе молитву Богу него и да бар спомене историјску чињеницу да савремена европска култура и цивилизација има јудеохришћанске корене, али зато Владимир Владимирович Путин, Европљанин више од свих бриселских бирократа заједно узетих, враћа Бога у устав нове, праве, хришћанске и православне Русије. „Већи је Онај Који је у нама него онај који је у свету“, пише у Новом Завету, при чему се под светом не подразумева свет који је створен да буде рај, односно Царство небеско, него пали свет греха, зла и смрти.

Да питање које постависте конкретизујемо: отидоше од нас – и остадоше са нама – Иринеј, Амфилохије и Милутин, али Бог Живи и Истинити, Који не оставља Себе непосведоченим ни у једном покољењу, подићи ће њихове достојне наследнике и настављаче. Ја у то не сумњам. Надам се да не сумњате ни ви, мој верни вишедеценијски пријатељ и сабеседник.

Положај Српске Православне Цркве одувек је био сложен и предодређен за борбу с тешкоћама и искушењима, како световним тако и духовним. Међу онима који су већ дуго забринути за будућност Православља често се говори о увођењу новопапизма, иза кога стоје Цариградска Патријаршија и патријарх Вартоломеј. СПЦ је заузела начелну позицију, утемељену на канонском предању, кад је раскол у Украјини у питању. Руска Православна Црква је у том смислу високо оценила принципијелност СПЦ и блаженопочившег патријарха Иринеја. Ипак, помесне Цркве грчког говорног подручја (не све), укључујући однедавно и Кипарску, приклониле су се, у најмању руку проблематичној, позицији Патријарха цариградског Вартоломеја. Како оцењујете будући развој догађаја који је веома потресао православну васељену?

Проблем „новопапизма” који помињете нажалост постоји. Имамо следећу еволуцију: Цариградска Патријаршија – иначе Црква Мајка Српске Православне Цркве, што је чињеница коју нити имамо право да заборавимо нити је икада заборављамо – извршила је неканонски упад у јурисдикцију Руске Православне Цркве и „рехабилитовала” расколничке заједнице у Украјини, али, нажалост, није ни укинула ни ублажила раскол у Украјини него га је, насупрот томе, продубила и продужила. Доскорашњи расколи пренети су са тла Украјине на читав православни свет. Дошло је до прекида литургијског и канонског општења Московске Патријаршије са Цариградском Патријаршијом и са оним предстојатељима и епископима појединих Цркава који признају непокајаног расколника Епифанија – тачније грађанина Думенка – за легитимног митрополита кијевског и аутокефалног (!) поглавара Цркве у Украјини, где иначе живи и дела угледни и од помесних Православних Цркава признати митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, уз којега је преко сто канонских епископа са више од петнаест хиљада свештеника и монаха и са десетинама милиона верникâ. Несаборно једнострано признавање расколничких групација није, међутим, изазвало само раскол међу Црквама него и поделе и трвења унутар Цркава, о чему сведоче полемике међу епископима и теолозима у Грчкој и на Кипру.

У новонасталом духовно-канонском хаосу Српска Православна Црква заступа, као што с правом истичете, начелни став безусловне верности вековном канонском поретку Православне Цркве, којим нико нема право да се поиграва. Што појединци тај принципијелни став тумаче као сврставање уз једне против других, то је проблем њихове савести и њиховог схватања Цркве. Ми нисмо ни против кога, понајмање против славне и мученичке Цариградске Патријаршије која је 1219. године дала аутокефални статус нашој Цркви, а у Светом Сави препознала личност достојну да буде први аутокефални српски архиепископ, али смо против поступака који угрожавају или нарушавају јединство Православне Цркве и доводе у питање кредибилитет Православља пред римокатолицима и инославним хришћанима уопште.

Како ће се ствари развијати у будућности, тешко је предвидети, али ако судим на основу сличних претходних случајева из историје Цркве, надам се да ће у догледно време ова криза бити превазиђена. Дај Боже што пре!

Још на Критском сабору указали сте на мањкавости у савременим покушајима да Православље добије неку врсту „источног папе“, па сте и објавили текст о својим неслагањима с таквим приступом. Каква еклисиолошка позиција треба да се заузме у наше доба да бисмо избегли искушења централизације, али и анархије?

На ово кратко питање могао бих да одговорим веома опширно – тако да одговор заузме цео Печат. Када би се сабрало све што је с тим у вези написано, били би то читави томови, а не само једна књига. Али овде ћу, поштујући расположиви простор, сажети тему на оно најбитније.

У чему се суштински разликују православна и римокатоличка еклисиологија иако и једна и друга признају постојање првенства у Цркви? Римокатоличка Црква прихвата примат римског епископа, папе, као првенство власти, као врховни ауторитет при доношењу одлука које се тичу Цркве у целости. Папа је практично изнад сабора епископâ: чак и кад би били сабрани сви римокатолички епископи и нешто одлучили, папа има начелну могућност да стави вето и да само он донесе одлуку. Структуру Римокатоличке Цркве можемо сликовито да прикажемо као пирамиду у чијем подножју се налазе верници, изнад њих су свештеници, изнад ових епископи, а на самом њеном врху налази се папа. Оваква структура је нашла свој израз у познатој латинској изреци Roma locuta, causa finita (Рим је рекао, ствар је свршена). Истини за вољу, „пирамидално” устројство Цркве знатно је ублажено, премда не и укинуто, на другом ватиканском сабору (1961 – 1965) тако што је прихваћено учење Светог Писма и светих Отаца Цркве, у континуитету неговано и сачувано у Православљу, да Цркву сачињава Народ Божји, који обухвата све њене чланове без разлике – епископе, свештенике, монахе, вернике…

За разлику од устројства Римске Цркве, Православна Црква не личи на пирамиду. Пре би јој одговарала слика дома, велике куће са много станова и укућана, где свако има своју специфичну функцију. Посебно важну службу врше епископи. Они општецрквена питања решавају на саборима, при чему ниједан од њих, чак ни онај који председава на сабору, није изнад сабора. Све одлуке се доносе или једногласно или већином гласова. Председавајући нема право вета и може бити надгласан, али то му не одузима достојанство првог међу епископима. Његово првенство није првенство власти него првенство части. Он јесте први, али не први изван или изнад сабора него први у сабору, „први међу једнакима” (primus inter pares), а никако не „први без једнаких” (primus sine paribus), на што већ вековима претендује епископ „старога” Рима, а одскора и епископ „Новога Рима”, односно Константинопоља, Цариграда, данас Истамбула.

Обе претензије су за православно схватање природе и устројства Цркве неприхватљиве. Према 28. канону Четвртог васељенског сабора епископ Новога Рима задобија исто „преимућство части” које ужива епископ Рима у тада јединственој Цркви, али се при набрајању или у диптисима налази на другом месту, иза римског епископа, јер је римско првенство части старије и потиче из апостолске епохе. Ниједном од њих канон не приписује првенство власти. Такав појам у канонима Цркве уопште не постоји. Укратко речено, Цркву одликује саборност, а не монархија. Однос између првог по части епископа и епископског сабора је притом динамичан, али једини могућ: нити први може да одлучује сâм, без сабора, нити сабор сâм, без првог епископа, како налаже 34. апостолски канон. Богочовечанска равнотежа и хармонија одликују не само Личност Христову већ и Тело Његово, Цркву Божју. Мој скромни коначни одговор на ваше питање гласи: саборност је једини могући пролазак велике историјске Лађе зване Црква између Сциле централизације и Харибде анархије.

За Српску Православну Цркву минула година је још по нечему, али добром, чак величанственом, била изузетна. Литије које је у Црној Гори предводило свештенство СПЦ учиниле су да 2020. буде време за памћење и историјско вредновање. Спонтане и масовне, показале су свету јединство Цркве и верног народа. Биле су покрет идентитетске, националне и културне, а не само верске самосвести и снаге, и тако су извојевале својеврсну победу народне воље. Видели смо огромну снагу која је изборила промене у друштвеном и политичком животу Црне Горе, и трасирала пут за укидање злогласног и Српској Цркви тако очигледно непријатељског Закона о слободи вероисповести. Како разумети и објаснити ово по много чему јединствено догађање?

Истина, то је догађај без преседана у савременој српској историји. Историчари, затим социолози, психолози и други, проучаваће узроке и мотиве, а последице ми савременици још увек сагледавамо само делимично. Надамо се и верујемо у добро за наш народ и све друге народе који живе у Црној Гори.

Под јединственим именом Литије и слоганом „не дамо светиње” биће упамћен велики покрет нашег народа у Црној Гори, чији је повод такозвани Закон о слободи вероисповести, за спречавање тоталитарног и недемократског режима да од Српске Православне Цркве одузме непокретну имовину – храмове, куће, земљиште – коју она баштини осам столећа. То је непосредни повод.

Узрок је пак у континуираном терору који се над Црквом и над српским православним народом на подручју Црне Горе на различите начине спроводи од Бадњег дана 1942. године, када је по Титовом наређењу масакрирано триста људи код Колашина. Начина егзекуције не би се постидели ни јасеновачки крвници. Убиства Срба, групна и појединачна, комунисти су наставили читавим током рата, нарочито на самом крају, када су, опет по Титовом наређењу, побили хиљаде избеглица у Кочевском Рогу и другим местима на аустријској граници. У тим масовним погромима побијени су свештеници, официри, просветни радници, домаћини, сви који су могли бити за углед народу. Богу хвала, неколицина је ипак успела да побегне у иностранство. И над тим осиротелим народом без духовног, интелектуалног и просветног вођства вршен је деценијама страховити притисак. Тајна полиција, злогласна УДБА, у Црној Гори је, више него било где иза гвоздене завесе, преко својих жбира вршила стриктну контролу свих видова живота: привредног, културног, верског, спортског, просветног. Срби су пунили најпре Голи оток, а после Спуж; остајали без посла…

Исто је настављено и после преименовања Савеза комуниста у Демократску партију социјалиста. Тајни снимци удбаша, који 2006. године наговарају домаћине, претећи њиховим породицама, да на лажном и фалсификованом референдуму гласају за самосталност(!), имају елементе црног хумора („Играће Реал из Мадрида у Голубовце”), али заправо откривају страхотни карактер црногорског режима. Потом долази учлањење у НАТО, признавање лажне државе Косово, вишекратно фалсификовани избори, измишљање новог језика и писма, афирмисање групе опскурних преступника као тобожње Цркве и многи други акти који не само што су недемократски, противни вољи апсолутне већине народа, него су и чињени да би променили идентитет већинског српског народа у тој републици, са крајњим циљем да он нестане, коначно и у потпуности. За мене је загонетка зашто су, од првог нацрта 2015. године, били толико упорни са тим законом, уствари безакоњем. Вероватно су мислили: када нам је све до сада пролазило, и ово ће…

Масовност, слобода, истрајност народног одговора на намеру да му отму светиње и црквену имовину био јe изненађење за све, чак, рекло би се, и за Цркву која је бранила своје биће и своју имовину и повела народ, а највише за државне клептократске структуре. Народ је осетио да је куцнуо крајњи час да одбрани и колективни и лични идентитет, самосвест и достојанство. Из тог разлога су били потпуно неуспешни и депласирани стални, махом добронамерни, апели појединаца да се не истичу национална обележја, српске тробојке и слично, јер је, наводно, нападнута Црква, а не српски народ. Видех тада, уместо званичне заставе Српске Православне Цркве, тробојке са крстом и оцилима, а поједини свештеници су носили белу заставу са четири кружића. Кажу да је то обележје Михољског збора. Па добро…

Народ је свакога дана, широм Црне Горе, у литијама носио наше народне, државне и црквене заставе. Бојио их је по зидовима зградâ, на јавним местима, по путевима, свуда. Младићи су бранили заставе од полиције, борили се за тробојке, били привођени, малтретирани, добијали тешке батине. Зашто су то, побогу, радили? Зашто су километрима ходали, и под врелим сунцем и по цичи зими, са крстом, часним иконама и заставама у рукама? Зато што су тиме снажно, најснажније, манифестовали да je њихов идентитет исти као код наших суграђана у Београду, Новом Саду, Суботици, Призрену, Шапцу, Бањалуци, и земљакâ у свим државама и државицама Балкана и широм света. И шта то уопште значи „нападнута је Црква, а није народ”? Да ли је тако нешто и теоретски могуће? Да ли се верска права тичу неког другог, а не верујућег народа?

Али да се вратимо на почетак! Ваља нам се подсетити шта је у основи идентитета који је бранио, потврђивао и утврђивао наш верни народ у Црној Гори бранећи себе, своје светиње и своје постојање. Које су то вредности и особине, заједничке и идентичне код свих Срба, ма где они живели, а које не смеју да буду измењене глобализацијом и фрагментацијом? Особине по којима нас Сâм Спаситељ препознаје? Те вредности и особине називамо једним именом: Светосавље! Светосавље јесте или треба да буде српски етос, начин на који ми Срби живимо. Али хришћанство или Православље „српског стила и искуства” одликује и многе од оних који су – из разних разлога, а понајвише услед вишедеценијске пропаганде и невиђених притисака – свој идентитет заменили субидентитетом, а национално име својих часних предака његовим регионалним синонимом. Ми смо пре свега православни хришћани, са изразито хришћанском културом, традиционалном и уједно савременом, са савршеним фонетским писмом, ћирилицом. Наш народ и даље, упркос поплави пропаганде и најави законâ против светиње брака и породице, зна шта је породица у којој се на хришћанским темељима васпитавају млади нараштаји. Гостољубље, помоћ свакоме ко је у невољи, поштовање према свим људима, народима и припадницима других вера, према слободи избора оних који не желе ни да чују за Бога и веру, а пре и после свега тога одбрана сопствене слободе на начелима чојства и јунаштва – све су то хришћанске, православне и светосавске врлине. Набрајање осталих могло би да траје дуго, веома дуго.

Трају проблеми раскола и с њим повезаног слабљења, које су на светском плану, уплитањем страних, а пре свега западних сила, задали историјски тежак ударац свеукупном Православљу. Није заустављен даљи настанак нових неканонских самосталних Цркава, после стварања такозване Православне Цркве Украјине. Овим процесима угрожена је и Српска Православна Црква, посебно њене Охридска Архиепископија и Митрополија црногорско-приморска. Можемо ли рећи, када је реч о Митрополији црногорско-приморској, да је поменута опасност данас дефинитивно уклоњена и да у том смислу можемо спокојно гледати у будућност?

Околности су такве да нема много користи од „дипломатског језика” и еуфемизама. Лепше је, свакако, и отменије, користити што суптилније изразе, али у сучељавању са булдожер-дипломатијом то је изгубило смисао. Како то изгледа у пракси, показује пример који следи. Председник Синода једне од водећих Православних Цркава, као и већина у њеном епископату, свештенству, монаштву и народу, није показивао никакав ентузијазам за одлуке своје Мајке Цркве, Цариградске Патријаршије, поводом црквене кризе у Украјини нити за већ донете и примењене одлуке којима се криза наводно превазилази, а јединство Православља у тој земљи васпоставља. (Као што је општепознато, исхитрене одлуке и неканонске мере не само што нису превладале раскол у Украјини него су га додатно продубиле да би у наставку проузроковале и раскол међу појединим Православним Црквама, као и унутар неких од њих.) Али не лези враже, после неких годину дана ћутања угледног архиепископа и јерархије његове помесне Цркве, на сцену излази господин Браунбек, амбасадор САД који надгледа стање верских слобода не само на територији своје земље него и на свим другим меридијанима. После неких седам-осам његових посета архиепископу и разговорâ са њим, ваљда на теме богословске науке, нарочито пак на проблематику из области канонског права, имамо коперникански обрт у ставу архиепископа и Синода око њега. Резултат? Муњевито формално признавање расколничке структуре у Украјини као стварне Цркве, без обзира на супротно сагледавање ствари од стране многих угледних канониста и теолога дотичне Цркве!

Сличне сцене су се одигравале и при сусретима америчких званичника са поглаварима и високим представницима неких других Православних Цркава. Споменути званичници, уосталом, отворено и јавно се, у име своје уистину велике и моћне државе, мешају у унутрашње верске и црквеноправне проблеме појединих Православних Цркава иако такво делање није у складу са духом и словом демократског устава њихове сопствене земље. Овим својим речима не желим да инсинуирам било шта, нити да изводим неосноване закључке, нити да пружам индулгенцију оним одговорним представницима Цркве који, по мени, недовољно одговорно сагледавају све опасности и искушења по питању јединства Цркве. Само преносим оно што читам, гледам и слушам. Желим да служим истини онолико колико могу, sine ira et studio (без гнева и пристрасности).

Што се тиче статуса наше аутономне Охридске Архиепископије и наше Епархије (или Митрополије) црногорско-приморске, верујем да ће он остати такав какав јесте и како је дефинисан у цариградском Томосу из 1922. године, што је запечаћено и свеправославним консензусом. Цена јединства наше помесне Цркве висока је и превисока. Не смемо заборавити страдање и јововско трпљење Архиепископа охридског Јована за јединство Цркве нити борбу и исто такво трпљење недавно преминулог митрополита Амфилохија за Српску Православну Цркву и њену слободу.

Давно сте се јасно одредили: Нисмо за Москву него за пуно поштовање вековног канонског поретка и нисмо против Цариграда него против сваке иницијативе која би сигурно изазвала још теже потресе и поделе од оних које већ имамо. Данас се у делу јавности често истиче Ваша „блискост и посебно добри односи с Руском Црквом“. Како то коментаришете?

Мислим да би сваки мој коментар био излишан, али кад ме право питате, право ћу и казати. Ја осећам праву и пуну блискост и узајамно прожимање са свим Православним Црквама. Чини ми се да и отварање могућности веће „блискости” са једном Црквом и мање „блискости” са другом, исто тако једноверном, обелодањује чињеницу да људи који тако мисле и осећају заправо веома слабо и оскудно схватају истину јединства и саборности Цркве.

Духовно сте узрастали на Косову и Метохији, које је, за Вас и за све православне у нас, истинска Стара Србија. Патријарх Иринеј нам је завештао одбрану Косовског завета и за будућност. Има ли наде да га одбранимо?

Стара Србија је за наше претке био недвосмислени и неупитни именитељ за Косово и Метохију, јасан свима, а нарочито странцима тога доба. У наше време, махом међу омладином, родила се нова девиза: Косово је срце Србије! (подразумева се, наравно, и Метохија). Доживљај Косова и Метохије као свете, заветне српске земље у новим нараштајима, можемо слободно рећи, још је јачи и изразитији него у ранијим нараштајима. То веома охрабрује и ја у томе видим Божји благослов и укрепљење за још снажнију борбу за наше светиње и наш народ на Косову и Метохији.

Са друге стране, постоје различити процеси којима се умањује значај не само уставног поретка Србије у погледу Косова и Метохије него и наших тапија на ту заветну земљу. Ти процеси, недовољно познати нашој широј јавности, одигравају се на неким страним универзитетима и у извесним научним институтима. Пишу се дисертације и научни, односно квазинаучни радови са темом наводне српске митоманије у вези са Косовом и Метохијом. Списатељима таквих сочињенија основна је намера да историју и културу наше јужне покрајине „објасне” помоћу наводне великосрпске политике и српских територијалних аспирација у 19. веку. По креаторима ових теза, покушај тек ослобођене младе српске државе да ослободи свој народ у Босни и Херцеговини и прошири се ка западу, наишла је на бедем великих сила. Стога је, опет по њима, била принуђена да се окрене ка југу – Рашкој, Косову, Метохији и Македонији. На ове конструкције, које се потом пласирају политичким и другим утицајним круговима, надовезују се бајке шиптарских квазинаучника, по којима су косовско-метохијски манастири баштина фантомских, измишљених албанских великаша из рода Нимани и сличне измишљотине.

Циљ им је заједнички: да се задужбине наших светитеља, краљева и царева одузму не само од државе Србије него и од наше Цркве и да буду предате Албанцима. Ова псеудонаучна демонтажа српских националних права и циљева који су били природни ток развитка српске државе после ослобођења од турског ропства плаћена је и наручена, а сервира се научним и политичким круговима по свету као истина. Квазинаучне студије и дисертације те врсте добрим делом су, нажалост, писане руком људи пониклих у Србији која им је све пружила, а они су јој рекли хвала тако што су свој научни рад и таленат огласили на продају и упрегли се у службу туђим интересима. Овакве појаве увећавају и умножавају одговорност наших научних установа, Академије наука, историјских института, универзитетских катедри за историју, појединаца историчара, али и надлежних министарстава, као и научних кадрова у крилу наше Цркве. Сви морају да уложе напор да истина не остане скривена. Ово није борба на једну, две или три рунде. Ово је борба непрестана.

Духовно благо које смо наследили, видљиво у нашим светињама свуда где живи српски народ, наша славна историја, најзад – тачније најпре – вера коју имамо и која, уз наш труд, благодатним силама изграђује све нас, појединачно и као заједницу, јесу онај залог са којим слободно и без бојазни ступамо у одбрану онога што желе да нам преотму и присвоје. Остају и остаће речи нашег блажене успомене патријарха Иринеја: „Може Косово да буде отето, да буде окупирано, као што и јесте данас, али Србија никада не може да каже: Ми то поклањамо. Јер, оно што се поклони, заувек се губи, а оно што је силом отето, једног дана ће бити враћено.” То су надахнуте речи које говоре и о вери, и о нади, и о унутрашњој спремности и решености да своје одбранимо, а туђе признајемо и уважавамо.

Уосталом, јасно је: онај ко жели да нам одузме део територије, не жели само наше Косово, део нас. Он жели све наше! Он жели да нас не буде! А Косово је ту само почетак. Отуда и онај поклич – Косово је срце Србије –погађа саму суштину. Ако пристанемо да нам узму Косово, нестаћемо са лица земље.

Идемо у сусрет времену када ће бити изабран нови српски патријарх. О томе се јавно расправља, много је нагађања, понекад и недобронамерног спекулисања око имена епископа који су „најизгледнији кандидати“. Помиње се често и Ваше име. Очекујете ли да ће у овом догађају важном за Цркву и вернике, али и за нашу земљу уопште, све протећи без потреса и притисака, према канонским начелима и установљеној црквеној пракси?

Свака шпекулација око избора наследника на трону Светог Саве израз је или приземне и кратке памети или недобронамерног односа према нашој Цркви и нашем народу. Естрадизација и прављење ријалити-програма од свега у нашем животу није мимоишла ни нашу Цркву. Таквој појави су, нажалост, допринели и појединци из црквених, односно парацрквених, кругова. Са друге стране, у мору лажног и пропагандног новинарства могу се наћи и замешатељства у којима се препознају разнолики антицрквени и антисрпски интереси политичких и идеолошких структура, не само домаћих.

Српска Црква, још од Светог Саве, са потпуним поуздањем у Господа Бога, одолева таквим искушењима, притисцима и покушајима да се утиче на њену мисију. Тако је и сада. Притисци које помињете уопште неће, по мом уверењу, утицати на наше архијереје, који једини одлучују. Уз молитву Господу и Светом Сави, као и до сада, у складу са светим канонима, Уставом Српске Православне Цркве и одлукама Светог Архијерејског Сабора, изабраћемо нашег следећег Првојерарха. Наше владике су „припремљене за свако добро дело у Христу Исусу“, тако да ће Свети Архијерејски Сабор, као и до сада, препознати личности које би могле да саборно, дакле и лично и саборски, поведу Цркву у будућности. Што се тиче шпекулацијâ о „најизгледнијем кандидату” или „најизгледнијем кандидатима” нећу трошити речи на бесмислене „наративе”. Дух Свети, Који руководи Светим Архијерејским Сабором, непогрешиво ће нам дати новог Патријарха. Ту су ствари јасне и свака даља домишљања и нагађања око тога не служе ничему.

Поред поменутих отворених питања и озбиљних проблема у Православљу, шта бисте издвојили као најзначајније изазове и искушења с којима ће се, овде и у свету, суочити будући српски патријарх?

Није лако одговорити на ово питање. Проблеме у светском Православљу смо већ дотакли и, у оквиру једног интервјуа, колико-толико осветлили. На унутрашњем плану, поред сарадње са Србијом као државом у погледу очувања Старе Србије (Косова и Метохије) и тамошњих великих светиња у саставу Србије, главни задатак биће, бар како мени изгледа, брига за духовни живот и духовне вредности наших епархија у „региону”, ма шта то значило, и у дијаспори „по белом свету”, али и у нашој Цркви као целини.

У медијској сфери често се помињу проблеми везани за Богословски факултет и кадровске прилике у њему. Како видите ове појаве које и те како утичу на живот Цркве, на њен положај, јавни утицај и углед?

Појаве и проблеми које спомињете не утичу на живот, положај, јавни утицај и углед наше Цркве ни у најширим слојевима њених верника ни у круговима њених противника. Ту нема ничег чудног: верници знају шта је мисија Цркве, у којој, уосталом, и сами учествују, и зато су имуни на таблоидне клевете и острашћени говор мржње при помену Цркве, а то, из своје изокренуте перспективе, знају или бар наслућују и они који одбацују веру и њене вредности, па су баш зато унапред против Цркве, а највише би волели, кад би могли, да је просто-напросто забране или укину. За једне је, дакле, Црква Лађа спасења на узбурканој пучини историје, а за друге је она дежурни кривац за све историјске недаће без изузетка, од леденог доба до вируса корона. Чисту обману представљају „ботовски” коментари типа „ма ишао бих ја у цркву, али кад видим ко су и какви су владике и попови, нећу у њу никад ући…” Са мога становишта, и најгрешнији „поп” – а ниједан није такав грешник каквим га виде дотични грађани и другови – прави је правцати светац у поређењу са људима који за живот зарађују служећи смрти. Јер, престанак дисања и рада срца није смрт. Лагање, клеветање, дозвољеност „свих средстава”, злурадост или радовање злу, мржња и све што је њима сродно – то је смрт.

Типични случај је и овај који се Цркви и јавности на прљав начин намеће као проблем. Велики проблем постоји, наравно, на Богословском факултету, а много мањи – скоро занемарљиви – проблеми назиру се и на Филолошком, Философском и још понегде. Једино место без проблематичних ситуација јесте, по свему судећи, Ректорат београдског Уноверзитета. Примењујући ова запажања конкретно на Богословски факултет, могу само да констатујем следеће: проблем се дâ свести на „непринципијелну коалицију” између једне групице на Универзитету, са придруженим савезницима, и једног трагичног човека, бившег теолога и бившег професора на Богословском факултету, који свакодневно јавно оспорава или директно одбацује учење, устројство и историјско биће наше Цркве. Он је иначе мој бивши студент којег искрено и бескрајно жалим, а како сам се свих протеклих година односио према њему знају сви на Богословском факултету, а најбоље он сâм. Крајње неумесно би, међутим, било да разрађујем ову тему.

Основна теза ове коалиције гласи: Богословски факултет је само један од факултетâ на Универзитету у Београду; он нема – и не треба да има – везе са Црквом, а Црква, опет, нема – и не треба да има – било какву надлежност над Богословским факултетом, па, штавише, ни на који начин не може да буде присутна на њему. Нема потребе да објашњавам сву бесмисленост и апсурдност ове тезе. Не само да на евроатлантском Западу није тако него ни самом београдском Универзитету годинама и годинама није сметало то што Богословски факултет има двоструки или двоједини идентитет – он је највиша научно-просветна и образовна установа Српске Православне Цркве на онтолошкој равни, а академској породици Универзитета припада у административном смислу, са свим пратећим правима и обавезама. Његов Статут, који све то прецизно дефинише, никоме на Универзитету није био проблем све до настанка коалиције коју сам именовао. Притом дотична коалиција заборавља чињеницу да Универзитет у Београду није оснивач Православног богословског факултета, а тај факултет јесте један од оснивача тог Универзитета. О промени статуса Богословског факултета одлучују само Црква и држава, а не неки одбори, комисије и експоненти. Уосталом, ствар је проста: ако наш најстарији Универзитет – чији почетак је прва високошколска установа у српском народу, школа мога славног претходника, бачког владике Висариона Павловића – може (или хоће, у што сумњам) без Богословског факултета, утолико лакше Богословски факултет може без нашег најстаријег Универзитета. Ко би у том случају био добитник, а ко губитник, нека оцене и процене читаоци овог интервјуа! Рекох и душу спасох.

Довршење изградње и уређења Светосавског храма има огроман национални значај – духовни, идентитетски, симболични. Како објаснити парадокс: у време најснажније и у савременим приликама највеће економске, друштвене, политичке и сваке друге кризе српски народ је смогао снагу и истрајност за окончање овако епохалног подухвата?

Пре неколико деценија, четири отприлике, на поклоничком путовању са студентима, у богатој, изузетној ризници манастира Крке у Далмацији показали су нам један велики златан крст. Оставио је одмах и на мене и на друге у групи велики утисак, као драгоценост од племенитог метала, а још више због начина уметничке израде. Али, када нам је крчки монах рекао да је прилоге за тај крст скупила босанска сиротиња за време најжешћих турских зулума, тај утисак је остао у мојој души неизбрисив. Тако је и у Призрену постојало звоно које је храму приложила „призренска сиротиња, мала и велика”. Ту се морамо задивити: не прилажу само имућни него и „велика сиротиња”. Мерила верујућег човека и онога ко нема осећај светиње храма, крста или иконе врло су различита. Да ли је у Србији икада постојало неко доба без изазовâ, искушењâ, оскудице? Није! Није било битне разлике ни у време митрополита Михаила, на самом крају 19. столећа, ни уочи Другог светског рата, 10. маја 1939. године, када је патријарх Гаврило освештао темеље храма, ни 1985. године, такође на празник Спаљивања моштију Светог Саве, када је блажене успомене патријарх Герман, служењем божанствене службе пред неколико десетина хиљада људи са свих српских страна, означио наставак радова. Увек је, по рационалним мерилима, било пречих потреба: болница, школа, потребитих на различите начине. Увек је било и биће тако. И увек ће бити оних који су против градње храмова, под изговором да постоје и прече потребе у друштву.

Најбољи oдговор на овакве дилеме, са становишта неупућеног или неверујућег човека разумљиве и очекиване, али код свештенослужитељâ изненађујуће и саблажњиве, дао је свети јеванђелист Јован у свом Јеванђељу, описујући догађај у Витанији, у дому Христових блиских пријатеља Лазара Четвородневног и његових сестара Марије и Марте, који су угостили Спаситеља и неколико Његових ученика, шест дана пред Његово страдање на крсту. И док је Марта служила Исуса, Марија му је најскупоценијим мирисом помазала ноге и отрла их власима своје косе. То се није свидело Јуди Искариотском, који је прокоментарисао: „Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима?” И као што ми данас знамо, тако су и ученици Христови убрзо схватили да Јуда, који је нешто касније за тридесет сребрњака издао Христа, није бринуо о сиромашнима него је мислио једино о новцу. И још један пример из наше историје: после 1690. године Срби су у Сентандреји у најкраћем року подигли осам храмова док су са породицама живели у колибама и земуницама.

Храм Светог Саве на Врачару заиста је величанствен. Када сам први пут ушао у мозаиком украшен храм, а био сам у најдивнијим црквама на свету, сетио сам се утиска који су у десетом столећу имали изасланици кнеза Владимира Кијевског када су били у Цариграду, на богослужењу у Светој Софији. Рекли су да не знају да ли су на небу или на земљи. Многе је лепота Храма Светог Саве подсетила на цариградску Свету Софију, сада не само по спољашњим контурама него и по прекрасном мозаику. Још једном да поменем патријарха Германа уз кога сам провео неколико година: он је, у име нашег васцелог народа, био носилац визије о саборном окупљању народа око изградње храма Светог Саве, о његовом преображају и ослобођењу из својеврсног духовног ропства под безбожном влашћу. Крилатицу да храм гради нас више него ми њега патријарх Герман је дословно применио у животу народа. Народ увек треба да има визију да би напредовао. Један други велики архијереј тога доба, епископ шумадијски Сава, често је говорио да народ који нема визију пропада. Та општенародна визија, чији је носилац био патријарх Герман, покренула је богате и сиромашне, из Шумадије и Метохије, из Лике и из Америке, из Далмације и из Бачке, из далеке Аустралије и са свих страна света, да се, дарујући средства, уграде у Храм Светог Саве.

Мноштво је догађаја везаних за Храм које не треба заборавити. Сећам се како је 1989. или 1990. изведен технолошки подухват који је пратило две хиљаде инжењера из тадашње Југославије и из света: купола од четрдесет тона је хидрауличним дизалицама за двадесет дана подигнута на висину од четрдесет метара. Пет телевизијских екипа из Европе је пратило тај подухват. Треба се сетити и свих заслужних прегалаца: покојног архитекте Бранка Пешића, ранијих пројектаната Несторовића и генијалног Дерока, професора Воје Миловановића, који је за Храм и за Цркву много учинио, и других. И у време патријарха Павла градња је напредовала, све док нису почели ратови и избеглиштво. Али заиста ми је жао што патријарх Иринеј није остварио своју велику жељу да освешта завршен Храм. Ипак, успео је да заврши украшавање Храма. Дивио се и радовао мозаику. Можемо с пуним правом рећи да је Храм Светог Саве на Врачару величанствено обележје наше Цркве, Београда, Србије и српског народа.

Када се поводом упокојења српског Патријарха ових дана изговара: „Српска Црква ће остати светосавска и косовскозаветна, баштинећи видовданску етику, и управо то је најзначајнији допринос блаженопочившег Патријарха српског Иринеја Гавриловића – останак Српске Цркве на светосавском путу“, шта уочавате као најважнију поруку ових речи? Да ли бисте се без оклевања сагласили с мишљењем да је Светосавље већ учињени судбински савремени избор и спасоносни етички и духовни хоризонт српског народа?

У времену када се форсира флуидност и релативност идентитетâ, не само националних, верских и културних него и родног идентитета, о којем се на скаредан начин говори и деци предшколског узраста, добро је што чешће цитирати покојног Патријарха и изграђивати се на темељима његових лапидарних, језгровитих, али мудрих мисли и поука. Он је иначе био неуморан. Свакодневно је у Патријаршији примао људе на званичне и незваничне разговоре. За десет година патријарашке службе то су сигурно биле хиљаде људи из свих социјалних слојева, различитог нивоа образовања, са свих страна. У том периоду посетио је све наше епархије, понеке и више пута. Волео је оригинално фолклорно стваралаштво, богатство народних игара и песама, различитост народних ношњи. Слушао је радо различита наречја српског језика, од онога којим наш свет говори у Лесковцу, на Скопској Црној Гори, у Задру и на Далматинском Косову, у Окучанима, Вршцу, Херцег-Новом или у Нишу, који је волео колико и Београд и своје родно село код Чачка. Знао је шта је чврста основа идентитета народа који се од краја до краја толико разликује да има и „глуво коло”, чију музику чине само горштачки ударци ногама о каменито тле, и „велико бачко коло”, које је својеврсна распевана симфонија, и богатство мелоса и игара Јужне и Старе Србије, и чалгију, у којој чујемо даљине азијских пространстава, и моравска кола његовог завичаја. Знао је, међутим, а морамо знати и ми, да је оно што је код свих нас идентично, исто, што чини наш идентитет, баш оно на што сте указали. То су Светосавље као начин и садржај живота, захваљујући коме је српски сељак по части, поштењу и достојанству често изнад европског племића. То је Косовски завет, који нам показује да постоји и оно што је вредније од живота, те да зато, по Христовим речима, треба најпре да тражимо Царство небеско и правду његову, а све остало ће нам се додати.

Те животне вертикале чврсто су се уплеле и одавно су конституисале нашу нацију. Неки европски народи су до самосвести о јединству дошли тек у 19. столећу. Ми смо свест о томе да смо народ Светог Саве и светог цара Лазара, односно Христов народ, имали вековима раније јер се наш Пијемонт није налазио на земљи него су га свети из рода нашега подигли високо на небо и, у исто време, похранили дубоко у душу сваког нашег човека.

Свет је на епохалном раскршћу. Памтићемо 2020. годину, нажалост, и као понављање времена смрти, готово налик ратним временима. Најављује се „велики ресет“, као збирно име за свеукупне промене стварности, коју ће према својим замислима и својој агенди глобалистичка елита „моделирати“ и учинити непрепознатљивом времену садашњем и неупоредивом са животом којим живимо! Данас, када се чини да се човечанству у овом смислу припрема суморна судбина, која се не само метафорично већ – пре би се казало – одговарајуће назива „глобално поробљавање“, какав би могао бити одговор Цркве на ту опасност?

Ову тему смо у нашем разговору већ начели. Али због стварне актуелности догађаја обухваћених Вашим питањем, а затим због њиховог нарастајућег динамизма и интензитета, одговор би морао да обухвати и оно што непосредно следи или ће вероватно уследити иза ововремених догађаја. Не треба, наравно, да се бавимо предвиђањима или прорицањем већ да реалистичким промишљањем покушамо да сагледамо реалне последице и могући наставак онога што се данас дешава. Без тога би наш говор остао само рекапитулација онога што је било.

Чини се да на мала врата улази један нови термин – „велики ресет”. Као што увек бива у светској историји, нови појмови и називи су у почетку сасвим безазлени, вишезначни и многима нејасни. Њихов смисао одмах на почетку њихове рутинске употребе бива двојако схваћен, увек са јаким емотивним набојем: позитивно и негативно. Страсти, невоље и пошасти – све до крвавих исхода – које касније настају приказују се као логичке последице или голе нужности, не би ли се некако умирила савест човечанства. Настају одмах и две велике категорије људи и њихова сукобљеност.

На великим светским економским форумима, који се још увек зову форуми „најразвијенијих земаља” (земаља!? – под условом да је заставица на столу израз суверенитета), појам „великог ресетовања” је најављиван – како другачије? – као корак ка бољој будућности и срећнијем човечанству. Било је, кажу, застоја у напредовању, па тај застој, пре свега у брзини глобализације, треба поправити управо „великим ресетом”. Као његов циљ прокламује се прека потреба да се човечанство боље организује, да се ресурси боље контролишу, да раст производње буде што већи и тако даље. У тој слици света, по тој школи мишљења, ресет је прогресиван тренд, односно, како бисмо рекли ми старомодни, „нересетовани” Срби, напредно стремљење. Они који прихватају овакву слику, још увек не могу да оцене улогу короне у том процесу. Део њих мисли да она успорава самосвесни, прогресивни и нужни процес раста светске економије, док други део њих сматра да му светска пандемија управо даје крила. Сви се ипак добрим делом слажу у опису читавог процеса, од потпуне промене „стварности”, без „повратка на старо”, преко дигитализације система, потпуне контроле, нестајања суверенитета државâ, тоталитаризма, радикалног мењања свега што је, бар на речима, доскора покретало ову цивилизацију, па све до апокалиптичких размишљања о ратовима, светским владама, припремању терена за појаву Антихриста и слично. У медијима и на друштвеним мрежама за сада можемо да пратимо сукобљеност ових двеју интерпретација.

Хришћански став или, како Ви кажете, одговор Цркве је сасвим другачији. У мери у којој нас „новине” ових израза и мишљења изненађују, у истој мери можемо, као на длану, видети облик и чврстину свог хришћанског става, сопствену хришћанску веру онакву каква она јесте. И са невеликом пажњом и промишљањем свако може утврдити да што је вера постојанија, то је изненађењâ мање. Ствар постаје још јаснија када придођу и невоље повезане са променама у свакодневном животу или када се најављују светски догађаји који, без икакве сумње, прете да поремете (и то већ чине!) основне токове живота на које смо навикли.

Сваки иоле духовно зрео хришћанин зна да нема „ничег новог под Сунцем” осим Богочовека Христа. Једино ново и Једини Обновитељ под сводом небеским налази се на његовој страни, на страни Цркве Божје. Зна хришћанин и то да невоље у овом свету морају доћи. Ми заједничаримо у страдању Онога Који је у мукама и смрћу на Крсту ослободио, искупио и избавио род људски од греха, смрти и ђавола. Како каже Апостол, као наследници Божји и сунаследници Христови ми Његове ране носимо, са Њим страдамо, али са Њим и васкрсавамо и прослављамо се. То је основна хришћанска порука која говори о томе како се верујући и у временима највећих искушења приклањају Божјој вољи, молећи се да не падну у искушења која превазилазе њихове снаге и веру. То је хришћански одговор и на кризу наших дана и на све (не)прилике које су се дешавале или се дешавају у свету. Још нешто: невоље које се најављују „глобалним променама”, „великим ресетом”, „новим светским поретком” и другим сличним збивањима за хришћанина нису оно најстрашније. Подлећи искушењима и изгубити веру, наду и љубав – то је истински пораз. Не дао Бог никоме да дође у такво стање!

Искушење је и мисао о изузетности нашег времена, било да се ради о његовом позитивном аспекту било да је реч о његовом негативном значењу и зрачењу. Млади можда не, али људи средњих година и, поготову, они старији могу се присетити да је таквих „изузетних времена” већ било напретек или бар неколико у њиховом веку. Због тога и изузетност овог нашег „новог доба” (New age) мора бити сведена на извесну нормалу. Пред сваким нараштајем су споља другачија искушења и нови задаци, али ниједно искушење не превазилази снаге које су људима одређеног времена дате. И обрнуто: прихватање страха, помисли очајања и колебање у вери паралишу снагу човека, одвлаче му пажњу од најбитнијег и он је, и пре наступајуће „катастрофе”, поражен. Хтео не хтео, он тако пристаје на нови/стари светски поредак. Штавише, ствара га и учествује у њему! Ако нема овог основног хришћанског уверења, будимо сигурни да ће бити лутања, недоследности и промашаја! Хришћански етос нашег народа спреман је и довољно чврст да се одупре. Зато је важно сазнање да „изузетност” онога што се дешава око нас у свету и код нас самих није, уз Божју помоћ, нешто унапред јаче од нас.

Црква се, по мом уверењу, више од других чинилаца бави реалношћу, бави се људима и њиховим стварним животом, животом као таквим. Сâм Животодавац је њена Глава! Много је важних ствари у животу, али су оне ипак фрагментарне и условне, као позив, занимање, запослење, такозвана каријера, припадност политичким странкама, животни стандард, начин живота, навике… Све то треба слити у један једини и целосни, честити и исправни живот, онако како Бог заповеда, што каже наш народ. Свакако, такав живот подразумева и известан труд, напор, пожртвованост, подвиг, често и муке и трпљење, а понекад падове и слабости који се не могу искључити. Реални живот није садржан у извиканим насловима књигâ, часописâ и филмова, на друштвеним мрежама, још мање у најавама помора или катастрофâ. Све то чини човека немоћним и води га на корак од очајања. Апостол и каже да нас ништа неће раставити од љубави Христове, ни жалост, ни тескоба или гоњења, ни опасности или мач! И још каже: „Ако је Бог с нама, ко ће против нас? ”

Година која је за нама била је заиста изузетно тешка и за нас и за цео свет. Али када кажемо да се љуљају темељи хришћанске цивилизације Запада, где смо ми у тим дешавањима? Да ли смо и ми већ тамо? Ако успевамо да видимо тамошње промене, да ли то сигурно значи да овде још није тако? Да може бити и другачије? Наравно, од гледања у разлике између овог овде и оног онде не добија се много. Ако нема духовне трезвености и разборитости, сагледавање тих разлика постаје све мутније и непрозирније.

Без хришћанске вере коју смо Промислом Божјим наследили од својих православних предака, као и без наше личне вере, са којом „живимо, крећемо се и јесмо”, и коју облагодаћујемо животом у Цркви, не само година која је за нама, и не само наредна година, него све године нашег живота биће „мука духу” и нерешива загонетка, а наш боравак на овоме свету свешће се на просто преживљавање које осим трајања од колевке до гроба нема никакав други садржај и квалитет.

Недавно је, у издању Матице српске и издавачке куће Епархије бачке, изашла Ваша студија о тријадологији Светог Марка Ефеског. Колико је изучавање светоотачке литературе битно за наше време?

Сваки нараштај има потребу за богословљем као тумачењем истинâ вере. Богословље или теологија не значи само интелектуални рад, изучавање и индивидуални суд о садржају вере већ свестрано духовно узрастање. Оно се остварује благодатним узрастањем, животом у Цркви кроз усвајање њеног искуства богопознања и човекопознања, у ономе што она назива врло конкретним именом, а то је Свето Предање, односно предавање „вере једампут предате светима” с колена на колено.

Академска теологија није нужно рационалистичка, спекулативна, схоластичка, није субјективни дискурс на библијске и друге верске теме, него је опитно и доживљајно потврђено Откривење Божје у Христу или, друкчије казано, Свето Предање Христове Цркве. Она по правилу има исту вредност као и дела светих аскета који су, мада људи без формалног образовања, богонадахнуто, благодаћу Светога Духа, написали ненадмашне странице о најдубљим тајнама вере и живота. Ипак, скривена гордост, увереност у сопствену интелектуалну супериорност и мањкава – понекад вапијуће мањкава – укорењеност у Цркви изазивају појаву да неки људи уобразе да су незаменљиви истраживачи, стручњаци, аналитичари и критичари, што би се рекло „теолози-научници”, за разлику од старомодних представника „проповедничке теологије”, лишене, по њима, иновативности, оригиналности и отворености за дијалог са модерном профаном науком и културом. Ову замку ће образовани теолог наших дана избећи ако се буде држао правог метода богословствовања правећи живу синтезу духовног искуства Цркве и интелектуалног напора да то искуство на аутентичан начин артикулише и формулише. Најбољи примери и учитељи биће му притом, после богонадахнутих писаца библијских књига, особито новозаветних, велики теолози, свети људи које називамо светим Оцима и Учитељима Цркве, и њихови савремени следбеници као што су у нашој средини били свети Јустин Ћелијски (Поповић) и свети Владика Николај (Велимировић).

Зато је сваки покушај богословствовања у духу верности светим Оцима, нарочито на „вечне теме”, користан и добродошао. Да ли сам ја, десетогодишњим трудом на књизи о богословљу светог Марка Ефеског, у најбољим годинама мога живота, њоме ишта постигао или имало допринео, нека суде други, бољи од мене, а нарочито теолози-мистагози, којих и данас има и увек ће их бити.

Српско друштво је, већ деценијама, склоно поделама и сукобима, од којих се неки тичу законских решења што се намећу против моралних норми већине у нашој друштвеној заједници. Године 2009. одлучно сте се борили да Закон о забрани дискриминације не буде повод за дискриминацију моралне већине у Србији, чији су ставови опредељени вековним хришћанским етосом. Сада нам министарка за дијалог Гордана Чомић најављује закон о признавању истополних партнерстава. Какав је став СПЦ о том питању?

Став Српске Православне Цркве о том питању исти је какав је увек био – негативан да не може бити негативнији. Тај став су 2009. године делиле, а сигурно и данас деле, и све остале традиционалне Цркве и верске заједнице у Србији – Римокатоличка Црква, Цркве Реформације, Исламска и Јеврејска заједница. Стога се усуђујем да и сада говорим не само у име своје Цркве него и у име свих који у Бога верују јер добро знам да по питању светиње брака и породице сви поштујемо исте Божје заповести и исте етичке вредности.

Наш став је следећи: човек је од Бога створен као муж и жена, као брачна заједница, као породица, а не као „двојица татâ” или „две маме”. По овој ствари исто је учење Библије и Корана. Хомосексуално понашање је неприхватљиво и за Јевреје, и за хришћане, и за муслимане, али садашње време и давно прошло време нису исто време, тако да данас нико и нигде у културном свету не каменује хомосексуалце. Ми се данас не мешамо ни у чији лични избор и приватни живот нити желимо да икоме буду ускраћена права и слобода воље, али не прихватамо наметање хомосексуалности одраслима и деци као равноправне „оријентације” и медијско, дириговано давање предности тој „оријентацији” над већинском, по мени природном и саморазумљивом.

Дошло се до тога да је геј-парада постала један од главних предуслова за чланство у Европској Унији. Уверен сам да ни иницијатива госпође Гордане Чомић није њена идеја већ бриселска – и ина – директива. Ако је то, као и признање Косова и Метохије за посебну државу, услов или ултиматум, хвала им на свему – и на „отварању поглављâ”, и на „имајућем бити” чланству, и на обећаним економским „бенефитима” (што бисмо ми старински, превазиђени, нересетовани Срби казали – предностима или добитком), и на обећаним „зјапећим висинама светле будућности” (Александар Зиновјев), и на свему осталом и још понечем!

Нека живи како ко хоће и нека ради шта ко хоће, али брак и „истополна заједница” нису исто. Једна ствар је признавати слободу и права члановима и чланицама таквих заједница, сасвим друга је прогласити их за еквивалент браку, а трећа – бесомучно их пропагирати. Уосталом, нека наша држава организује референдум о овом питању!

Велику пажњу је, у доба покушајâ да се забрани традиционално причешћивање православних из једног путира, привукла Ваша темељна расправа у одбрану светопредањског начина причешћивања, а против квазихигијенског тоталитаризма. Колико се, по Вашем мишљењу, секуларно-атеистичка пропаганда данас претвара да jу је само брига за „јавно здравље“? Да ли је у нашем друштву могућ озбиљан дијалог на ту тему?

Већ неколико месеци, ево, живимо у атмосфери пандемије коронавируса. Тужно и мучно расположење, које се, углавном преко медијâ, неисцрпно долива јавности, као да је и само виросолике природе, те основној болести, која хара и у случају заразе изазива тешке последице, понекад и са исходом трагичним по живот, као да додаје замах и силу. Озбиљности саме болести, њеном ритмичном ширењу и опадању, као и напорима да се ова озбиљна болест до краја проучи, труду лекара да спасавају људске животе и зауставе ширење болести, православни хришћанин додаје и своју веру да Бог не оставља Народ Свој. Та вера није нека догматска или идеолошка премиса или став: није дефиниција која се прокламује. Ради се о вери у правом смислу те речи, о оном благодатном настројењу са којим личност дише и живи и на којој је, по Божјем Промислу, устројена сва васељена. У временима искушења, личних и народних, вера, која најпре доноси смирење, а онда и трезвеност у размишљањима и поступцима, јесте и превенција и лек. Отуда и „медицински” наслов невелике књижице Свето Причешће – Лек бесмртности. То је израз који је свети Игњатије Богоносац први употребио говорећи о светој Тајни Евхаристије, Тајни у којој се, тако ми верујемо, истински – не ритуално, привидно или символички – причешћујемо, тојест сједињујемо са Христом, Господом и Спаситељем нашим.

Поред не малих искушења која доноси ширење необичне и опаке болести, хришћане је – ограничавамо се на хришћане и на наше поднебље – дочекало својеврсно гоњење Цркве. Она је, мимо свих осталих сегмената друштва, а свакако и са оне стране здравог разума, проглашена несавесним и готово јединим узрочником ширења болести. Чули су се и предлози о затварању храмова и – што је готово исто, ако не и горе! – о томе да Црква одустане да буде оно што у суштини јесте, света Евхаристија. На то су се захтеви о промени начина служења свете Литургије у крајњој линији и сводили. Беспредметно је овде говорити о „теолозима” који су на ту тему, објављујући своје „научне” погледе, збуњивали верујући народ.

Најблаже речено, иако сматрамо да су ти коментари почивали на незнању, великом узрочнику свакојаких недоличних поступака, ипак неразумевање основних чињеница једне традиције, једног општег става, јединствене воље великог дела српског светосавског народа – и не само неразумевање већ и поигравање са њима – од стране оних који устају у тобожњу одбрану здравља и спречавање заразе, сматрамо крајње увредљивим и нецивилизованим.

Православни хришћанин зна да су те оптужбе без основа. Хришћанској души је страно и светосавском етосу непознато – нарочито у временима друштвених криза, општих невоља и несрећа – осећање несолидарности, небрига о другоме, саможивост, искључивост, немарно и бесловесно излагање других опасностима, у овом случају опасности од заразе. Разумне мере заштите и превентиве, које су држава и стручни тимови прописали, хришћанин поштује. Он се, уосталом, вазда труди да ничим не искушава Господа Бога свога величајући своју веру као загарантовану заштиту, али и да не искушава своје ближње, њихову веру, трпељивост и слабости које људска природа исказује.

Хришћанин је, међутим, дубоко свестан и чињенице да свакодневни живот људи не може и не треба да се претвори у непрестану, неизлечиву, трајну епидемију и пандемију страха и немоћи. Је ли нормално стање да се једни других плашимо, да једни од других зазиремо, да једни друге избегавамо, да ближње своје сматрамо за даљње, туђе? Је ли нормално да своју браћу, сестре, родитеље, децу, браћу и сестре по вери, пролазнике на улици, видимо не као благослов и дар Божји нама него као потенцијални извор опасности, болести и смрти? Философски солипсизам је тек блага, безболна теорија према овом ставу потпуне себичности: ја сам потпуно заштићен тек онда када сам сâм и када нисам са другима (што и значи израз „превентивна изолација”).

Напротив: истина живота у коју хришћанин верује јесте да је Бог створио човека као биће заједнице и да се само у заједници љубави одвија истински људски живот, никако не у гордој, самодовољној, присилној или добровољној усамљености која се препоручује из страха, за очување макар и сопственог биолошког живота или из било ког другог интереса. Православни хришћанин разуме своју сабраћу, пријатеље, сараднике у послу, суседе и друге који немају веру у Бога. Зна да је за њих све опасност. Зна да они не схватају или не прихватају просту чињеницу да, ако нас Бог не чува, све је опасност по људски живот, од ноћног сна до изласка на улицу, од шетње парком до великих друштвених сукоба и ратова. Православни хришћанин верује, међутим, и зна да свуда и свагда нас чува Бог, војска Његових светих анђела и сабор Његових светих угодника и да увек устројава све тако да нас води ка вечном спасењу, а никако ка погибли. Без те вере свакодневни живот се претвара у сталну агонију страха и бесмисла. Страх неће никога спасти од судњега часа; никога није спасао такав страх. Кад изиђемо пред Лице Божје, Он нас Својом љубављу спасава ако смо иоле били верни Њему, светој Цркви Његовој, у богочовечанској заједници љубави, оличеној у Личности Господа нашега Исуса Христа, у заједници не само једног нараштаја него и свих покољења кроз векове, како у нашем роду, у духовном наручју нашега првосветитеља, Светога Саве, тако и са свима светима Цркве Божје.

Хришћанин треба да у пуној мери уважава медицинске препоруке и државне мере све док те мере не угрожавају суштину људског живота, једноставног, свакодневног људског живота, живота боголике личности и Цркве, богочовечанске заједнице. Сасвим су друге природе препоруке које Црква упућује и које је увек упућивала својој духовној деци – да непрестаним подвигом, свакодневним трудом, усрдно, изграђују своју веру, да унапређују свој живот у љубави, братском и сестринском саосећању са свима, а најпре са својом непосредном околином, и да узрастају у сваком духовном добру. Са истом усрдношћу православни хришћанин мисли о свим људима, о људима других вера, као и о онима који не верују… Никога не гледа са нетрпељивошћу и са висине. За све се моли да дођу у познање Истине и тако остваре своје спасење. Када злоби не узврати злобом, већ је остварио духовни напредак, већ је учинио велики корак и извео истинску револуцију у свету, победивши зло и поставши истински верник и сведок Господњи.

Нећемо претерати ако кажемо да сада живимо у времену ненормалности у готово свим доменима живота. Упркос томе што су, како је већ примећено, овогодишња славска честитања „подсећала на време ратова, санкција и изолација, док сечењу славског колача често не присуствују ни сви чланови уже породице“, можемо ли, и хоћемо ли с више охрабрења и поуздања у долазак бољих прилика дочекати предстојећи најрадоснији хришћански празник Божић?

Хоћемо, бесумње хоћемо. У то име и Вама, драги пријатељу, и свим читаоцима Печата честитам наступајуће празнике Рождества Христова и наступајућу нову годину доброте Господње.

Мир Божји, Христос се роди! Срећна – или бар срећнија – нова година!