Старац Јефрем Аризонски: „Време се не може вратити“
„Размислимо само, каква нас искушења чекају у тренутку смрти… У том страшном часу душа, навикла да размишља о хиљадама различитих ствари и сматрајући земаљске преварности истинитим, ослобађа се и избавља од свих брига, мозак се чисти од сујетних ствари и она осећа да ће ускоро отићи из овог света.
Она иде у сусрет судији. Душа се просвећује сазнањем да се све земаљско сада завршава и да иде на митарства.
У том часу она схвата реалност. Све пролази: тешкоће, заблуде, неверје… Страсти од ње одступају…. И душа је апсолутно сигурна да она, као душа, не умире, већ одлази. Све се дешава тачно онако како о томе говоре Свети Оци…
Ето зашто врло често људи – посебно они светски – зову људе који су им блиски да би им рекли да ће ускоро отићи из овог живота. У то и то време. Желе да виде своју родбину, да се опросте од њих, као да одлазе на далеки пут.
Чак и ако су људи имали мало вере и побожности, у часу смрти њихова душа је настројена на посебан начин. Они осећају да је овај привремени, пролазни живот био лажан; да је то била игра која је већ одиграна.
Сада су многи људи у извесном смислу заблудели, јер не знају шта ће им се догодити, као што ни ја сада то не знам. Али, човек који умире не може то да изрази речима. Такво је нарочито старање Божије. И у тај час душа помисли: „Шта се сада дешава са мном? Ах, кад бих имао још времена!“ Она моли да јој се да још времена, да врати време. „Волео бих да могу још мало да поживим …“. Она тражи још времена да би могла да се моли. Али, празник је готов. Душа одлази у други свет, а оно што је било, тога више нема.
Време се не може вратити. Не можете вратити ниједан минут оних година које су прошле. Испитивање савести почиње. То је крај мог времена на земљи. Та молитва, којом сам се могао молити раније, сада је прекраћена. И тако ће свако од нас отићи у други свет, будући обличен сопственом савешћу.
Понекад осећам (а свима се догађа исто) да морам да изговарам речи молитве, али немам снаге. Једноставно не могу да започнем, изговарам речи тромо. Мој ум се расејава, прелази са једног на друго и присиљавам се да наставим молитву. Све ово ће се појавити пред мојим унутрашњим погледом у часу смрти. Моја савест ће ме подсетити: „Ниси учинио једно, ниси учинио друго, тамо си пожелео, тамо осуђиво, тамо лагао, овде си био немарљив у испуњавању својих дужности“. На све то ће нас наша савест врло јасно подсетити. И то ће бити записано код демона са сваком тачношћу. Ми ћемо уздрхтати када видимо на шта нас подсећају. На ово смо већ заборавили по људској слабости, због брига, због многобрижности. А када душа исходи из тела, тада се пред нама појављују сви ови греси. И тада ћемо све схватити, наш замагљени ум ће се разбистрити, али биће касно.
Сад кад слушамо реч Божју, кад чујемо шта нам предстоји, морамо правилно управљати својим временом. Морамо исправити све пропусте, свако од нас, и први – ја, и рећи себи да је другачије немогуће. МОРА СЕ ПОЖУРИТИ, МОРА СЕ ПОДВИЗАВАТИ!“.
Извор: https://myrophoros.blogspot.com
Pravoslavie.cl