Треба заобићи те досадне родитеље

Пре 100 година, мој омиљени писац Г. К. Честертон написао је поглавље о тадашњем образовном систему под називом „Ставити родитеља ван закона.” Честертонов опис и анализа од пре једног века одувек су ми деловали пророчки, а тај утисак је све јачи из године у годину. Честертон је приметио да је улога савременог едукатора промењена, те да он више не наступа „in loco parentis” (уместо родитеља) већ „contra parentem” (насупрот родитеља). Написао је следеће [подвукао аутор чланка]:

„Савремени школски учитељ не ради за родитеља, већ против родитеља. Савремено образовање подразумева преношење обичаја који припадају мањини, а искорењивање обичаја већине. Уместо њиховог христоликог милосрђа, шекспировског смеха и хомеровског поштовања према мртвима, сиромашнима се намећу обичне упрошћене копије предрасуда недодирљивих богаташа.”

Тешко да се може замислити бољи опис елитизма и идеолошких намера едукатора у 2020. години, а просто је невероватно да је овај опис настао 1910. године.

За случај да има оних који сумњају у то да је Честертон погодио право у мету кад је реч о његовом добу, а такође и о нашем, навешћу пример недавног низа твитова на Твитеру, који је објавио један стручњак за образовање и писац из Филаделфије по имену Метју Кеј.

Дана 8. августа, Кеј је на Твитеру изразио своје сумње о предстојећој школској години у којој ће многа деца пратити часове путем рачунара, од куће. Наравно, и многи родитељи су забринути због тога. Међутим, Кеј је забринут управо због родитеља.

У низу твитова образложио је своју забринутост због тога што ће родитељи и чланови породице такође „чути разговор” између наставника и ученика, будући да се часови одржавају на даљину, и запитао се „шта ће… то значити зарад наставника на једнакости/инклузији.” Али Кеј не говори превасходно о раду на расној једнакости, по ком је постао познат и који је главна тема његове књиге. Напротив, објаснио је да он првенствено мисли на „штету коју хеликоптер-родитељи (превише заштитнички, прим. прев.) могу нанети отвореним разговорима о роду/сексуалности…” Он даље објашњава, да „премда је највише забринут због ‘конзервативних’ родитеља,” такође га брину и прогресивнији родитељи, будући да су потребне веома префињене вештине да би се „дестабилизовали расизам или хомофобија или трансфобија код деце”, те да родитељи који су лево оријентисани, мада имају добру намеру, могу причинити штету тиме што превише „нагомилавају” у том поступку „дестабилизације.”

Да ли сте икада видели да наставни план и програм вашег детета има за циљ „дестабилизацију” вредности и уверења тог истог детета? Не, наравно да нисте, али будите уверени да је то често један од циљева неких школских предмета: прочитајте и сами Кејево писаније на Твитеру, у ком се јасно види да је управо тај прећутани циљ од суштинске важности у многим учионицама широм САД-а.

Кеј је сигурно наишао на многе критике због тих твитова јер му је профил сада затворен: његове твитове могу да виде само пратиоци којима је он то дозволио. Но, успео сам да пронађем тај низ твитова из кеш меморије на Гуглу и да их сачувам, те их сада преносим и овде. Није ми намера да „нагомилам”још ствари на Кеја(да употребим његов израз), већ да скренем пажњу на тренд чији је Кеј представник. Уосталом, он је јавна личност која живи од тога што држи семинаре и обуке за наставнике и школске администраторе, на којима им помаже да науче како да код деце „дестабилизују” њихову „хомофобију и трансфобију”, као и латентни расизам. Можда је већ зажалио због тих твитова, али интернет је јавни форум. О недоумицама треба размишљати пре него што кликнемо „објави”.

Превод твитова можете прочитати на крају чланка.^[1] (прим.ур.срб)

Нисам прочитао Кејеву књигу. Прочитао сам неколико чланака на његовом вебсајту, а наслов и порука најновијег чланка – „Понекад једноставно морате да их заобиђете!” (мисли се на родитеље, прим. прев.) – помало су злосутни, с обзиром на његов став према правима родитеља кад је реч о образовању и моралном обликовању њихове деце. Не смета ми Кејева хвале вредна жеља да доприносе решавању расне поделе која постоји у нашој земљи у различитим облицима, чак и ако се не слажем с радикалним „дискурсом” у који он повремено залази. У сваком случају, тиме што је у исти кош ставио и „трансфобију” и „хомофобију” отишао је заиста предалеко.

Као што сам већ рекао, Кеј није усамљени пример већ део тренда. Примера ради, можда се многи читаоци сећају да се дигло мало прашине на почетку пандемије када су уведене мере затварања, и када је Елизабет Бартолет, професорка са Харварда, отворено упозорила на ризике школовања од куће. Позвала је да се забрани школовање од куће због опасности које она у томе види, и ламентирала што се родитељи све више одлучују за то због тога што је боравак у групама представљао ризик од вируса короне. Које је то опасности Бартолетова увидела? Као и Кеј, и она доживљава родитеље као опасност: „Поставља се питање да ли мислимо да родитељи треба да имају непрекидну и у суштини ауторитарну контролу над својом децом од рођења до 18. године? Мислим да је то опасно.” Деца, изјавила је, „треба да расту изложена вредностима заједнице, друштвеним вредностима, демократским вредностима, идејама о недискриминацији и толеранцији према становиштима других људи” [подвукао аутор чланка].

Наравно, концепти неправедне дискриминације и степена толеранције заштитни су знак западног друштва,али су сада постали шифре које у пракси често означавају нешто сасвим супротно када их идеолози левице уврсте у политику или административна правила. „Толеранција становишта других људи” у пракси постаје нетолеранција ставова хришћана и других групација према сексуалној моралности или, на пример, према ставу да постоје само два пола! „Идеје о недискриминацији” постају политике које кажњавају и маргинализују вернике и оне који заступају традиционалне вредности, осим ако не пристану на то да прогутају своја уверења на прагу свог дома, пре него што изађу у јавни простор. Другим речима, испод наизглед лепих речи Елизабет Бартолет крије се погана идеја да држава треба да обликује децу од раног узраста и да им усади вредности које елите сматрају одговарајућим, при чему родитељима не треба дозволити да се ишта питају.

А ако им се родитељи понекад испрече на том путу или осујете циљеве бирократа који управљају школама и државним институцијама за заштиту деце? Па, Кеј и Бартолетова су изгледа једногласни, мада своје мишљење не изражавају подједнако изричито: Понекад једноставно морате да их заобиђете!

^[1]Дакле, ове јесени разговори у виртуелној учионици имаће много потенцијалних гледалаца – родитеље, браћу и сестре, итд. – у истој просторији. Никад нећемо моћи да будемо сасвим сигурни ко још чује разговор. Шта то значи за наш рад на једнакости/инклузији? 

Колико су некадашње (донекле) сигурне границе наших физичких учионица помагале ученицима да отворено причају? Колико је нас до сада успоставило неку верзију оног правила „Шта се дешава у учионици, остаје у учионици“ како бисмо им помогли у томе?

Мада ме и даље интересују разговори о раси, а и због њих сам забринут кад говоримо о окружењу за учење без зидова – највише ме занима штета коју хеликоптер-родитељи могу нанети отвореним разговорима о роду/сексуалности…

Премда сам највише забринут због ‘конзервативних’родитеља – знам да штету могу нанети и они на левој страни. Ако се већ бавимо овим захтевним задатком дестабилизације расизма или хомофобије или трансфобије код деце – у којој мери желимо да и родитељи њихових другара нагомилавају на то што ми радимо?