Свети Јефрем, патријарх српски

Свети Јефрем би рођен од оца свештеника у близини бугарског града Трнова, у време владавине српског краља Милутина (око 311. године). Још од малена тежио је за духовним и подвижничким животом. Родитељи су хтели да га жене, али Бог осујети њихово телесно мудровање. И то на овај начин: млади Јефрем усни сан у коме му Бог указа како ће остварити своју жељу о монаштву. И Јефрем поступи како му у сну би речено: оде на означено место и нађе старца пустињака по имену Василија, остаде код њега и предаде се подвигу поста и молитве. А беше му тада 23 године. Растући духовно, Јефрем после извесног времена прими монашки, анђелски чин. Но родитељи његови дознадоше где се он налази и хтедоше да га отргну од пустињака и врате дома. Али он побеже у Свету Гору, и тамо се сакри у једном од скитова служећи Богу духом и истином. Но када агарјани нападоше на Свету Гору, пустошећи је, преподобни Јефрем се са неким својим ученицима врати у Србију и настани у Ибарској клисури, где се подвизаваше, али не задуго. Одатле он отиде и, поклонивши се светињама Пећке патријаршије и добивши благослов од патријарха Јоаникија (1346-1354. г.), оде у манастир Дечане, изабра једно пусто и усамљено место, па се ту као строги пустињак подвизаваше, служећи Богу молитвом и постом. И просија у монашком живљењу и врлини.

После смрти цара Душана (1355. г.) настадоше нереди, међусобне борбе, безвлашће, па и разбојништва. У то време пострада од разбојника и пустињак Јефрем, кога ови избише намртво, приморавајући га да им да новац који он није имао. Чувши за то, блажени патријарх Сава IV, наследник светог Јоаникија, првог патријарха српског, узе старца Јефрема себи у патријаршију. Затим му припреми у клисури пештерну келију, где се христољубиви подвижник с радошћу подвизаваше. Но патријарх Сава убрзо умре (на Томину недељу 1375. године). Благочестиви кнез Лазар (1371-1389. г.) посла изасланство у Цариград к васељенском патријарху Филотеју (1354-5. и 1364-76. год.) с молбом да скине анатему са Српске патријаршије, што би учињено. Тада сабор српских архијереја, у присуству и грчких клирика из Цариграда, изабра у Пећи 3. октобра 1375. године за патријарха „преподобног пустињака Јефрема“, старца украшеног не само седином него и високим врлинама. Извештен о томе, блажени Јефрем горко заплака и упорно одбијаше да то прими. Али сабор остаде при својој одлуци и одговори преподобном Јефрему, да онај који је указан Богом има бити посвећен. Немајући куд, свети подвижник пристаде, и прими се патријарашког звања, које је захтевало нове подвиге. Ево како о том његовом избору пишу стари мудри животописци, архиепископ Данило II и његов ученик (у својем делу „Животи Краљева и Архиепископа Српских“):

„После овога дођоше (сав сабор српских епископа и они који са старцем Исаијом дођоше из Цариграда од васељенског патријарха Филотеја) да са благословом и проштењем и великом радошћу хиротонишу новога патријарха. Али траженога по достојанству не могоше лако наћи, пошто многи беху свету и владаоцу порабоћени и беху обузети славољубљем и осталим трима главним страстима: најпре среброљубљем, којим хоћаху да купе високи свештени и недостижни чин, као што то чињаше раније Кајафа; друго, самољубљем и страстољубљем; и треће, суд Божји не сматраху за ништа, и зато затражише да разбојнички и насилно уграбе свети престо и апостолско достојанство, због чега би не мала беда. Када се по заповести кнеза Лазара и Ђурђа, који тада владаху, сабра сабор и дођоше митрополити и епископи и часни игумани, и када се сабра цео тај сабор у велику цркву патријаршије звану Пећ, пошто бејаху у недоумици помолише се Богу због овога да Бог утиша буру и покаже пастира и учитеља разумном стаду Христових оваца, и да спречи оне који се неразумно и бестидно на ово дрско усуђују. Сведобри и милостиви и човекољубиви Бог не презре молитве слугу Својих, но по Својему благовољењу и промислу показа часнога и изабранога и изврснога и незлобивога мужа, тихог и просијавшег доброразумним сединама, седа и умом достојанствена и достохвална, тј. овога часнога и преподобнога старца кир Јефрема. Овај од младости беше Бога заволео и свесрдачном љубављу Њему прионуо, пустињачки живот беше заволео, а трудом и постом тело своје измучио. Све оне који овом преподобном долажаху из оближњих и даљних места, многочасне зборове црноризаца и шта више свештене митрополите и часне игумане, овај преподобни вођаше и учаше и на спасење их уразумљиваше. Уз то их поучаваше на душевну корист: да се одричу свих красота овога света и да их сматрају као ништа, а да се држе само јединога Христа и само за Њиме да иду. Тако преподобни (Јефрем) све напајаше духовним речима као медоточним капљама меда. Бог, не хотећи утајити овога преподобнога, у последња времена га показа као пастира и учитеља и свештеника разумноме стаду Христову. И приведоше га посред сабора, и објавише му шта је о њему одлучено. А он чувши ово, спопаде га запрепашћење, и дивљаше се ствари коју никако и никада не пожеле. Зато и поче тужити и усрдно молити са сузама овај свети и многочасни сабор да другога узведу на његово место. Али они на то не пристадоше, већ овога, прстом Божјим показана, посветише и хиротонисаше, и уручише му цркву патријаршију и бригу о њима самима; и посадише га на престо Светога Саве, коме уручење Цркве не би толико од људи колико од Бога. И чим постаде патријарх овај преосвећени и богоносни патријарх кир Јефрем, одмах се утиша бура за Цркву и разреши се свака свеза, тако да је патријаршија Константинова града (тј. Цариградска) била са Српском патријаршијом у љубави и миру и јединству, као што пише заповест Христова: „По томе ће вас познати да сте моји ученици, ако имате љубав међу собом (Јн. 13, 35). Овај свети и часни и свештени сабор би у Пећи у патријаршији, године 1375, месеца октобра у 3. дан, на дан успомене светог свештеномученика Дионисија Ареопагита“.

Времена су тада била тешка; размирице у држави одражавале су се и у Цркви. Као што се неки великаши нису радо покоравали цару Лазару, тако се и неки архијереји и духовна лица нису повињавали патријарху Јефрему, без обзира на његов узвишени подвижнички живот. Притешњен разним тешкоћама, а навикнут на тих усамљенички живот, свети Јефрем се отказа престола око 1380. године и предаде га новоизабраном патријарху Спиридону (1380-1389. г.), па се повуче у манастир светог Архангела Михаила у Призрену, задужбину цара Душана. Но по смрти патријарха Спиридона, како се због Косовске погибије (1389. године) није могао одмах састати сабор за избор новог патријарха, буде умољен свети Јефрем да понова преузме управљање Српском Црквом, те се он поново прими те тешке и одговорне дужности. И свети Јефрем је управљао Српском Црквом у тешко време Косовске пропасти, све док није изабран нови патријарх Данило III (1392-1398. г.). Тада се свети старац Јефрем поново повукао у пусто место близу Пећи, где се затим и упокојио на данашњи дан 1399. године, и преселио се ка Господу, Кога је љубио. Мошти му почиваху у манастиру Пећке патријаршије и седам година по смрти бише откривене нетљене. Патријарх Сава V подиже му лепу гробницу. И за живота и по смрти сматран је од свих за светитеља, а житије и службу написа му пећки епископ Марко.

Извор:  crkvenikalendar.com

Pravoslavie.cl