Свети свештеномученик Гаврил, патријарх српски

ОВАЈ свети човек Божји Гаврило (Рајић) беше постављен од Господа Христа на свећњак Цркве Своје у Србији у најтеже време, када Србијом владаху агарјани – Турци. Он на патријаршијском трону наследи свога претходника патријарха Пајсија, и беше патријарх Српски од 1648-1655. године. Пре доласка на тај узвишени положај, он беше Рашки митрополит неко време, бринући се дан и ноћ о повереној му пастви, полажући, као пастир добри, душу своју за овце своје.

Дошавши на патријаршијски престо, овај угодник Божји Наследио је од свога претходника доста сређено стање у Цркви. И он је са своје стране улагао много труда и ове своје богодароване му способности, па ипак, због неповољних околности, ствари у Цркви за његово време почеле су да се мењају на горе. Њему је пало у део да се бори на два фронта. С једне стране биле су турске власти, које су вршиле разна насиља и захтевале од Цркве велике дажбине, а с друге стране била је јака римска пропаганда која је у то време преко папских „мисионара“ покушавала да посеје корене уније у Србији, као и у осталим православним народима на Балкану.

Вршећи своју узвишену пастирску дужност, патријарх Гаврило је много путовао. Он је још 1649. године био у Цариграду да би однео наметнуте му дажбине, а и да би утврдио свој положај. Идућих година 1650. и 1651. он много путује по земљи поучавајући народ закону Божјем и утврђујући га у вери отаца његових, како би се могли одупрети безочној навали римских пропагатора уније. У тим својим путовањима стизао је и у наше најсеверније крајеве, где је народ нарочито био изложен притиску уније, те посећује и манастир Крушедол 1653. године.

Исте (1653) године патријарх Гаврило посећује Влашку и Молдавију, где се једно време задржава у Трговишту код војводе Матије Басарабе, обављајући при том и извесну политичку мисију. Одатле је продужио свој пут за једноверну и једнородну Русију, стигавши у Москву средином 1654. године. Главни разлог овога пута патријархова у Русију било је тражење милостиње за своју Цркву која је била запала у велике материјалне тешкоће. Летописац бележи да је осиромашење у то време било тако велико, да се и по црквама и по манастирима служило из дрвених путира…

Ако је тражење милостиње био главни разлог патријархова пута у Москву, он свакако није био и једини. Када је стигао у Москву, у којој је био врло свечано и радо примљен, патријарх је покушао да тамо штампа, поред осталога, и „Типик избраније многое от 34 књиг на латинскују јерес“ од солунског митрополита Нила Кавасиле, писца 14. века, коју је био донео собом у Москву. Патријарх је осећао потребу да своме свештенству, које се сусретало са мисионарима уније, да једну приручну књигу о питањима која су тада расправљана. А таква је управо била наведена књига Нила Кавасиле. Тај факт сам собом јасно сведочи колико је патријарху Гаврилу било стало до очувања неповређене и чисте вере православне кроз коју и у којој се спасавамо.

Неки настоје да нађу и политички разлог путовања патријарха Гаврила у Русију, иако о томе није остало никаквог писменог трага. Нашавши се у Москви патријарх је био добро примљен и од цара и од патријарха руског. Са руским патријархом Никоном Гаврило је био у пријатељским односима. Учествовао је активно на Московском Сабору 1655. године на коме су спровођене извесне реформе у Цркви.

Под притиском разних околности, патријарх Гаврило је био решио да трајно остане у Русији, због чега је био и своју пратњу послао натраг у Србију, са предлогом да се бира нови патријарх на његово место. И заиста, ускоро буде изабран и устоличен на патријаршијском престолу патријарх Максим (1655- 1674. године). Па ипак, доцније, не зна се зашто, патријарх Гаврило мења своју одлуку и жели да се врати својој кући и својој пастви. Патријарха су „с муком пустили из Москве, и то тек онда, када је за изговор навео одлажење у Јерусалим ради поклоњења светињама тамошњим“. Но, уместо да оде у Јерусалим, Гаврило се вратио у отаџбину и, изгледа, зажелео да опет заузме патријаршијски престо, али без успеха, јер „власти то нису хтеле“.

Ускоро овај блажени Гаврило буде оптужен Турцима као велеиздајник, те буде ухваћен и спроведен у Брусу, где се тада налазио турски султан и велики везир. Уз ову оптужбу подигоше на њ клевету и неки Јевреји зато што беше превео неколико Јевреја у веру хришћанску, оптужујући га да он ради на покрштавању Турака, да би тиме јаче озлоједили турске власти. Чувши овакве оптужбе, везир врло строго испитиваше патријарха Гаврила, па иако сазнаде праву истину и сву лажност оптужби, ипак рече светитељу: „Пошто си оптужен као велеиздајник царства, по закону нашем треба да будеш убијен. Али, ако се одрекнеш вере своје, и пређеш у нашу веру, опростићу ти живот, и даћу ти највеће почасти у царству, да проведеш живот у сваком изобиљу, части и слави“.

Чувши то, блажени Гаврило одговори са великом смелошћу: „Ја сам потпуно невин од ове оптужбе, и то је јасно свакоме, те неправедно умирем. Што се пак тиче предлога да оставим своју веру и да пређем у вашу, да би се ослободио смрти, немогуће ми је да прихватим, све док ме памет служи; а спреман сам да поднесем, помоћу Христа мога, хиљаде мучења, и да умрем из љубави према Њему, не једанпут, него стотину пута, када би то било могуће. А почасти и сва лажна привремена блага, која ми обећаваш, нека остану вама“.

Тада светитеља предадоше мучитељима, који почеше да га муче многим и разноврсним мукама, да би га приморали да промени своју одлуку и да се одрекне Христа. Али храбри борац примаше сва мучења са великим трпљењем, имајући и велику радост што се удостојио да пострада за Христа, као што је и Христос пострадао за њега. Најзад, безбожници видећи непроменљивост његове воље, одведоше га на одређено место у Бруси где буде обешен 1659. године. И тако предаде своју свету и преблажену душу у руке Божије и пређе ка своме љубљеноме Господу, да од Њега прими двојаки венац, и као јерарх и као мученик.

Извор: crkvenikalendar.com

Pravoslavie.cl