У чему је заблуда патријарха Вартоломеја?

Стојте и држите се предања… (2 Сол. 2:15)

У току последњих месеци православни свет се налази у кризи какве вероватно није било од времена Великог раскола од пре хиљаду година. Очигледна је сличност између ових догађаја. Исто као и онда, водећа катедра (тадашња Римска, а данас Цариградска) претендује на искључивост свог положаја и првенство власти над другим Православним Црквама, што је за православну свест неприхватљиво. Тада је то довело до отпадања римских папа од православља, а данас је тим путем кренула Цариградска патријаршија.

Први без једнаких?

Украјинско црквено питање које се нашло у епицентру насталог сукоба ни из далека нема локални значај. Оно је открило проблем изузетних размера и показало је таква извртања еклесиологије од стране Фанара, која се тешко могу квалификовати другачије осим као јерес.

Цариградски патријарх је отворено прогласио себе главом свих православних патријараха и поглавара, при чему то више није приватно мишљење, већ више него званично – у Томосу о „даровању аутокефалије“ такозваној Најсветијој Цркви Украјине. Ако тврди, по давнашњем угледу на римске папе, да стоји на челу све Православне Цркве, које онда место цариградски патријарх оставља Христу, Којег је Црква од апостолских времена исповедала за своју Главу (Еф. 1: 22)?

Проглашавајући себе за поглавара све Православне Цркве, патријарх Вартоломеј мисли да може да преокрене ствари тако као да се није догодило оно што се догодило (да укине предају Кијевске митрополије Московској патријаршији која се десила пре 300 и нешто година), као и да, напротив, непостојеће учини постојећим (да безблагодатну лажну хијерархију украјинских расколника једним потезом пера учини благодатном).

Примајући у „постојећем чину“ расколнике-полусамосвјате[i] 1) и дарујући им „аутокефалност“, патријарх Вартоломеј истовремено игнорише канонску Украјинску Православну Цркву, која, узгред буди речено, по броју верника и величини не само да превазилази све локалне аутокефалце заједно, већ и саму Цариградску патријаршију. Притом се ово чини у очигледној противречности са ставом осталих Помесних Цркава, као и са категоричним одбијањем да се то питање изнесе и реши на нивоу целог православља.

Патријарх Вартоломеј и његови апологети отворено објављују и спроводе у живот учење о томе да међу поглаварима Православних Цркава он није први међу једнакима, већ први без једнаких (primus sine paribus)[ii] 2). Притом изјављују да узрок његовог првенства није Црква, већ он лично, попут Бога Оца и Пресвете Тројице 3).[iii] Шта је то, ако не еклесиолошка јерес?[iv] Јерес, која се додатно продубљује извртањем православног учења о Богу-Тројици, пошто се историјски условљени променљиви односи између помесних Цркава у овом лажном учењу пореде с ванвременским односима унутар Тројице, приписујући им елемент субординације (сапотчињености)[v], што већ представља корак ка аријанству.[vi]

За образложење наводних искључивих права цариградских патријараха, они се позивају на 9. и 17. правило IV Васељенског сабора. У њима се каже да ако „некога увреди његов митрополит“, може да се суди преко Цариградског престола. Међутим, по тумачењу најугледнијих канониста (треба истаћи да су сви они Грци) овде се не ради ни о каквој светској јурисдикцији овог престола, већ о томе да цариградски патријарси апелације од „увређених“ клирика могу да примају само у границама своје канонске територије, која се у складу с 28. правилом истог овог сабора ограничава Понтијском, Азијском и Тракијском облашћу (то је углавном територија данашње Турске).

Јован Зонара (XII век) јасно је указивао да „цариградски патријарх није судија над свим митрополитима без изузетка, већ само над онима који су му потчињени“. Затим је објаснио да сиријски митрополити подлежу суду патријарха антиохијског, Палестине – јерусалимског, Египта – александријског.[vii] Преподобни Никодим Светогорац (XVIII-XIX век), у свом тумачењу „Пидалиона“ (грчке „Крмчије“), апсолутно недвосмислено је тврдио како је „цариградски поглавар први и једини судија над митрополитима који су му потчињени – али не и над онима који се потчињавају осталим патријарсима“.[viii] Дакле, канони цариградским патријарсима не дају никаква ексклузивна права.

Треба истаћи да се у истом 17. правилу IV Васељенског сабора на које фанариоти толико воле да се позивају, говори и о максималним роковима за покретање епископских спорова о границама канонске територије – 30 година. Уколико су цариградски патријарси имали било какве жалбе на московске патријархе у вези с Кијевском митрополијом, требало је да их поднесу пре 300 година. И апсолутно апсурдно звуче изјаве о томе да Фанар може да „одузме“ аутокефалију Московској патријаршији која је саборно потврђена још у XVI веку.

Претпоставке и предисторија настале кризе

Иако је пре годину дана  ико тешко могао да замисли тако брзо погоршавање ствари у светском православљу, настала криза није случајна и нипошто се не своди на став патријарха Вартоломеја. Може се рећи да је он сазревао деценијама, па чак и столећима. Претпоставке за његов настанак делимично имају етнофилетистички (давање предности националним интересима у односу на општецрквене – ред.), а делимично геополитички карактер. У овој ствари и корупција има свог удела.

Најдубљи фактор који се појавио готово на самом почетку, а који подрива црквено јединство јесте културно-религиозни шовинизам који је својствен неким грчким делатницима, који они узвишено називају јелинизмом. Наравно, нико не може негирати величину византијске хришћанске културе или игнорисати чињеницу да су и књиге Светог Писма Новог Завета и већина светоотачких дела и најважнија дела црквене књижевности настала на грчком језику. Од свог настанка Христова Црква се налазила у тесном додиру са светом хеленистичке културе и много тога је преузела од њега.

Међутим, без обзира на све то, Црква је од апостолских времена увек исповедала да у Христу нема ни Јелина, ни Јудејца, ни Скита (Кол. 3: 11). Ниједан народ, без обзира на то какав траг да је оставио у црквеној историји, не може претендовати на било какву верску ексклузивност и на основу тога захтевати поглаварство над другим хришћанским народима и њихово потчињавање себи. Ипак, таквих претензија од стране грчких духовних вођа (не свих, наравно) било је и раније, а има их и данас.

Гласност јелинских претензија на црквену владавину пре свега је условљена политичком ситуацијом. Јасно је да је након што су Турци освојили Цариград, и кад је Русија постала једина православна држава у свету чијем заступништву су Грци стално били принуђени да прибегавају, Фанар је у односима с Руском Црквом, хотимице или нехотице, морао да обуздава своје амбиције. Истовремено, други православни народи на територији Османског царства врло добро су искусили не само турски јарам, већ и фанариотски.

Године 1917. свргнута је православна монархија у Русији после чега је Руска Црква, према којој је пређашња држава имала покровитељски однос, постала жестоко прогоњена. Практично у исто време Турска је доживела тежак пораз у Првом светском рату, а Грци су се нашли на победничкој страни, надајући се да ће ускоро моћи да оваплоте у живот „Велику идеју“ препорода некадашње величине своје државе с престоницом у Цариграду. У званичним издањима Цариградске и Александријске патријаршије објављивани су патетични чланци о томе да ће „грчка нација бити срећна и поносна да види“ како Цариград „напокон постаје центар православља, а његов епископ се уздиже изнад нација и племена, и постаје видљиви глава и карика која повезује све православне федеративне Цркве“.[ix]

Посебне наде, у смислу коначне победе над Турцима, Грци су тада повезивали с Великом Британијом. Да би ојачао савез с њом, Фанар је покушавао да се максимално зближи с Англиканском Црквом, изражавајући спремност да пристане на разноразне уступке. По сећањима енглеског бискупа који је преговарао с фанариотима 1920. године, они су му у кулоарима отворено говорили: „Ако Енглеска успе да нам освоји Свету Софију, са задовољством ћемо признати сваку њену хиротонију, и сложићемо се практично са било којим учењем.“[x]

Међутим, Енглеска им није помогла у критичном тренутку. Безумни поход грчке војске на Малу Азију (с покушајем да освоји континенталну Анкару) претворио се 1922. године у страшну катастрофу. После тога се поставило питање да ли ће Цариградска патријаршија уопште задржати своје историјско седиште. За Фанар је, с једне стране, почело време борбе за опстанак, а с друге, несавладиве експанзије по целом свету, у покушају да губитак црквеног удела на својој канонској територији надомести другим територијама за рачун осталих помесних Цркава, пре свега за рачун Руске Цркве, коју су прогањали бољшевици.

У таквој ситуацији лако се може објаснити кокетирање Фанара с расколницима-обновљенцима који су се 1922. године појавили на руској сцени. Православни народ у Русији је са своје стране осећао одвратност према новим расколницима видећи у њима помагаче богобораца. Међутим, за Фанар су обновљенци били занимљиви по томе што су, с једне стране, били спремни да подрже његове претензије на власт у православном свету (што нису могли очекивати од Његове Светости патријарха Тихона, против којег су се расколници борили), а с друге, преко њих су лако могли да се обрате бољшевицима за помоћ, пошто ови не само да су у својим рукама држали власт у Русији, већ су чак стекли одређени утицај на присталице Кемала Ататурка који су победили у Турској. Црквени модернизам који су спроводили обновљенци такође је био занимљив Фанару у ситуацији започетих реформи помоћу којих је Православна Црква требало да се приближи припадницима других вера (календарска реформа итд.).

Чим је настала самовољна „Највиша црквена управа“ обновљенаца, главни бољшевички координатор раскола Л. Д. Троцки је обавештен да је московски представник Цариградске патријаршије, архимандрит Јаков (Димопуло), пожурио да саопшти обновљенцима да би „‘његов господар његова светост васељенски патријарх’ (Мелетије Метаксакис – аут.) могао да допутује на сабор у Москву, призна Највишу црквену управу и учествује на суђењу патријарху Тихону, једном речју, да учини све што је Највишој црквеној управи потребно, укључујући свргавање Тихона ‘по свим канонским правилима’. Он је ставио на знање колико то укупно кошта: враћање зграде цариградског патријарха пре доласка у Москву ‘његове светости’, и 10.000 турских лира“.[xi]

Можемо претпоставити да патријарха Мелетија лично у овој ствари није привлачио новац и зграда бившег подворја Цариградске патријаршије која је постала општинска и коју је она раније користила као извор прихода, већ управо могућност да целом свету покаже да може да суди Патријарху московском и да једном заувек утврди примат своје власти.

Међутим, други представници Фанара у складу са својом традицијом нису заборављали ни на материјалну страну. Тако је наследник Мелетија (Метаксакиса), патријарх Григорије VII, 1924. године потписао Томос о аутокефалији Пољске Цркве (разуме се без било какве сагласности на то Руске Цркве) због тога што је пољска влада платила Фанару 12 хиљада фунти стерлинга у доларима. Пољски премијер, В. Грабски, распитивао се „да ли се благослов може добити јефтиније“, али му је објашњено да је „у сличним ситуацијама раније Фанар тражио много веће износе“.[xii] Притом је 12 хиљада фунти плаћено само за копију томоса који је предат пољском амбасадору. Сам документ је требало свечано донети у Варшаву, што је било учињено идуће године, и што је пољску државну благајну коштало додатно за приличан износ који је потрошен на пријем и поклоне члановима високе грчке делегације.

Услед Другог светског рата, политичка ситуација се четрдесетих година ХХ века поново битно променила. Совјетско руководство је одустало од ранијег уништавања Руске Православне Цркве и чак је помало почело да помаже јачању њеног спољашњег положаја. Цариградска патријаршија више није могла да је игнорише као 1920-1930-их година.

У то време се Фанар у потпуности преоријентисао на Сједињене Америчке Државе, које су на цариградску катедру успеле да поставе америчког архиепископа Атинагору (Спиру). Он је пред генералним конзулом САД у Истамбулу отворено изјавио да као „камен-темељац“ своје делатности као патријарха „види у пропагирању америчких идеала“. Амерички дипломата је био шокиран таквом отвореношћу, па је написао Стејт департменту следеће: „Био бих склон да препоручим да учинимо све што од нас зависи како би патријарх у свом потпуно објашњивом проамеричком настројењу користио тананије изразе, као и да наше будуће односе с њим градимо веома деликатно, како би се избегло његово превише блиско асоцирање с нама“.[xiii] Можда је Фанар после тога почео да користи „тананије“ речи, али никуд није нестало његово асоцирање с америчком владом.

Као што видимо, патријарху Вартоломеју и његовом окружењу се у току последњих година учинило да је геополитичка ситуација постала веома повољна за реализацију давнашњих тежњи Фанара да утврди своју хегемонију у светском православљу. Прво је предузет покушај да се то учини „милом“ преко Критског сабора, чији смисао се, наравно, није садржао у потписивању неколико најављених декларација, већ у потврђивању новог модела управљања Православном Црквом, са васељенским патријархом на њеном челу који нема себи једнаких.

Након што је по милости Божијој овај покушај пропао, Фанар је прешао на борбу за своју потпуну власт „силом“, користећи курс Запада у правцу изолације Русије и тежњу украјинског руководства да раскине последње преостале везе између Кијева и Москве. Притом је апсолутно очигледно да Фанар користи силе које су непријатељски расположене према Православној Цркви како би је уништио изнутра.

Како треба реаговати на непријатељске поступке Цариграда?

Руска Православна Црква се не бори за првенство, власт, територију или нешто слично. Идеја из XVI века да је „Москва – Трећи Рим“ не представља идеологију Руске Православне Цркве која остаје аполитична. Још 1923. године је свети патријарх Тихон писао да: „сви покушаји, са чије год стране потицали, да се Црква увуче у политичку борбу – треба да буду одбачени и осуђени“.[xiv]

Наравно, треба донети организациона решења ради заштите Цркве од опасности папизма. Јасно је да је модел међуправославне сарадње која се гради на специјалним овлашћењима цариградског патријарха и на коју је Руска Православна Црква пристала 2016. године уочи Критског сабора, престао да буде актуелан. Цариградски патријарх је злоупотребио огромно указано поверење – како би утврдио своју еклесиолошку јерес. Слагати се после тога с његовим искључивим правима значи повлађивати овој јереси.

Треба бранити чистоту канонског предања које чува Православна Црква и одбацивати све покушаје његовог папистичког извртања, без обзира да ли оно потиче са Запада или са Истока. Треба детаљно и са свих страна показивати догматску, канонску, као и морално-етичку неодрживост претензија и поступака Цариградске патријаршије. Тим пре што и сам патријарх Вартоломеј одбацује чак и оне који су му некада били потпуно лојални (на пример, руску Западноевропску архиепископију).

   Ако Руска Православна Црква буде чврсто стајала у Христовој истини, сви искрени православни људи, укључујући и Грке, увериће се у вапијући погрешне поступке патријарха Вартоломеја и његове околине. Тада ће црквена криза коју је он изазвао бити превладана.

«Церковный вестник»/Патриархия.ru

[i] Један од оснивача „хијерархије“ такозване Украјинске православне цркве (УАПЦ) 1990. г. био је авантуриста В. Чекалин који је сам себе прогласио за епископа.

[ii] В.: Ἐλπιδοφόρου, Μητρ. Προύσης. Primus sine paribus: Ἁπάντησις εἰς τὸ περὶ πρωτείου κείμενον τοῦ Πατριαρχείου Μόσχας // https://www.ec-patr.org/arxeio/elp2014-01-gr.pdf.

[iii] В.: Исто.

[iv] Еклесиологија је грана хришћанског богословља која проучава природу, својства и уређење Цркве: као део догматског богословља и као елемент богословља ових или оних отаца Цркве.

[v] Субординатизам је јерес о неједнакости и сапотчињености Ипостаси Тројице у раној хришћанској теологији (II-III в.) по којој Син-Логос и Дух Свети потичу од Бога-Оца и потчињавају Му се. Последња највећа струја у хришћанству која је садржала елементе субординатизма било је аријанство и борба против њега је представљала један од главних повода за утврђивање догме о Тројици, а уједно и догме о пуноћи божанске природе у Христу као Богу и Сину Божијем.

[vi] Аријанство је једна од раних јереси у хришћанству IV-VI в., која је тврдила да је Бог-Син прво имао тварну природу, а касније да није једносушан са Богом-Оцем.

[vii] В.: Правила Святых Вселенских Соборов с толкованиями. М., 2000. С. 213. (Репр. изд.: М., 1877).

[viii] Никодим Святогорец, прп. Пидалион: Правила Православной Церкви с толкованиями: в 4 т. Т. 2: Правила Вселенских Соборов. Екатеринбург, 2019. С. 149.

[ix] Λουκαρᾶς Ἐ. Σημασία ἐκλογῆς Οἰκουμενικοῦ Πατριάρχου // Πάνταινος. 1920. Σ. 31; Ὁμοσπονδία τῶν ὀρθοδόξων ἐκκλησιών // Ἐκκλησιαστικὴ Ἀλήθεια. 1920. 14 νοεμ. Ἀρ. 45. Σ. 424.

[x] Чибисова А. А. Лига Церквей: к вопросу о нереализованном проекте Константинопольского Патриархата // Вестник ПСТГУ. Серия II: История. История Русской Православной Церкви. 2019. Вып. 87. С. 54.

[xi] Иванов С. Н. Хронология обновленческого «переворота» в Русской Церкви по новым архивным документам // Вестник ПСТГУ. Серия II: История. История Русской Православной Церкви. 2014. Вып. 3 (58). С. 58.

[xii] Чибисова А. А. Автокефалия «под ключ»: некоторые факты из истории автокефалии Польской Церкви 1924 года // Вестник ПСТГУ. Серия II: История. История Русской Православной Церкви. 2018. Вып. 81. С. 76-77.

[xiii] Ермилов П. В., диак. Вхождение Константинопольского Патриархата в русло внешней политики США в первые годы «холодной войны» // Проблемы национальной стратегии. 2016. № 3 (36). С. 227-228.

[xiv] Акты Святейшего Тихона, Патриарха Московского и всея России, позднейшие документы и переписка о каноническом преемстве высшей церковной власти, 1917-1943 / Сост. М. Е. Губонин. М., 1994. С. 287.