Свети пророк Језекиљ

Свештеник Бога вишњега, свети пророк Језекиљ бејаше из јеврејског града Сарира, син Вузија, из племена Левијева. У време другог освајања Јерусалима он би Навуходоносором одведен у ропство у Вавилон заједно са царем јудејским Јоакимом, названим Јехонија други. Јерусалим је био трипут освајан царем Навуходоносором.

Први пут у дане цара јудејског Јоакима, сина Јосијина, брата Јоахазова и Седекијина, а оца Јехоније Другог; њега првог окованог у ланце одведе Навуходоносор у Вавилон; тада би одведен у ропство и свети пророк Данило са три младића: Ананијом, Азаријем и Мисаилом. Но после кратког времена Навуходоносор отпусти Јоакима у Јерусалим да понова царује, али као његов вазал. Пошто царова три године у Јерусалиму под влашћу Навуходоносора, Јоаким се одметну од њега и не хте му давати данак. Због тога понова дође на Јерусалим вавилонска војска, свети град би заузет, цар Јоаким убијен и бачен псима изван града да га поједу. На његово место по наређењу Навуходоносора би постављен за цара његов син, такође по имеиу Јоаким, који би прозван и другим очевим именом – Јехонија, те тако он постаде Јехонија Други. И он би учињен вазалом вавилонског цара, као што и отац његов раније беше. Но пошто и овај Јехонија чињаше што је зло пред Господом, то, по попуштењу Божјем, након не много времена Навуходоносор опет дође на Јерусалим и одведе у ропство Јехонију са целим домом његовим, а одведе и мноштво знатних људи, храбрих мужева, свих који беху способни да носе оружје, разних уметника, и узе златне сасуде црквене. То би друго освајање Јерусалима. При овом освојењу бише одведени у ропство: свети пророк Језекиљ, Мардохеј и Јоседек, отац Исуса који потом са Зоровавељем обнови разорени Јерусалимски храм. А треће и последње разорење и опустошење Јерусалима од стране Навуходоносора било је у дане цара Седекије, кога Навуходоносор постави за цара наместо Јехоније, наложивши на њега данак. Али када и Седекија збаци са себе Навуходоносоров јарам тада исти Навуходоносор дође са свом халдејском војском, разори Јерусалим потпуно уништивши га огњем и мачем, а преостали народ одведе у ропство. И од тога времена престаде постојати како царство Јудејско тако и цело царство Израиљско. Ово треће разорење Јерусалима од Навуходоносора опширно је описано у житију светог пророка Јеремије.

Налазећи се у Вавилонском ропству, јереј Божји Језекиљ живљаше на реци Ховару. Њему се јави чудесно виђење у тридесетој години његова живота, а у петој години по одвођењу Јехоније у ропство, у четврти месец, у пети дан тога месеца. Он виде где се отворише небеса; са севера дуваше силан ветар, и отуда долажаше велик и пресјајан облак; усред облака дизаше се огањ. и око њега блисташе светлост; усред тог облака показаше се као четири животиње, које изгледаху као чист бакар растопљен у огњу; свака животиња имађаше по четири лица: лице човека, лице лава, лице телета и лице орла; осим тога у сваке беше по четири крила, а под крилима човечије руке; два крила беху раширена за летење, а са друга два покриваху тела своја; огањ се вијаше између животиња, и муње излажаху из огња. Видна беху такође и четири велика точка, по један уза сваку животињу; ти точкови беху на изглед као камен хрисолит, боје плаве као море, са златним одблеском, изазваним зрацима сунца. У тим точковима виђаху се као неки други точкови; сви ти точкови, као живи, имађаху у себи животну силу, и одасвуд беху пуни очију. Четири пак животиње, изгледало је, беху упрегнуте у те точкове, као у кола; и када иђаху животиње, кретаху се заједно с њима и точкови; а кад стајаху животиње, стајаху и точкови. Када иђаху, хука крила њихових беше као хука велике воде, као граја многољудне војске. А када стајаху, ћутаху и крила њихова. Стајаху пак и ћутаху онда, када глас Божји долажаше озго из неба. Јер над тим животињама и точковима виђаше се кристалолики небески свод, и на своду престо као од сафира, и на престолу пресветло обличје човечије, и око њега сијање слично дугином, када дуга сија у облацима у кишовити дан.

Такво виђење славе Божје имаде свети пророк Језекиљ. У њему, по тумачењу богомудрих и богонадахнутих људи, пресветло обличје човечије праобразоваше оваплоћење Сина Божјег у утроби Пречисте Дјеве, која би живи престо учовечившем се од Ње Богу, и онај сафиролики престо беше праслика њена.

Јер драгоцени камен сафир који је пресветлом бојом својом сличан небу и садржи у себи златасте делиће као небо звезде, јесте праслика Пресвете Дјеве Марије, у којој, као у небеској природи, нема ни једне мрље, и утроба која се показа пространија од неба, сместивши у себи Несместивог, и која је као звездама украшена многам даровима благодати Божје. Четири животиње са четири лица прасликоваху четири света евангелиста, од којих сваки, описујући Христов живот са људима на земљи, изобрази Његово човечанство, прасликовано код оних животиња лицем човечијим; Божанство Христово прасликовано је лицем лавовим; страдање Христово показано је лицем телета; васкрсење и вазнесење Христово изображено је лицем орла. Четири точка са мноштвом очију, у којима беху видни и други точкови, праобразоваху четири дела васељене, која има у себи разне народе; зашавши међу њих, проповед апостолска отвори многим народима духовне очи за познање и виђење Бога. Огањ пак који се вио усред виђеног откривења и велико блистање око њега, показиваше величанство неприступне славе Божје. И друга тајанства беху прасликована у том дивном и страшном виђењу, које свети Језекиљ видевши паде од ужаса ничице на земљу, и чу одозго глас Онога што у обличју човечијем сеђаше на престолу, глас који говораше: „Сине човечји, устани на ноге да говорим с тобом“. И уђе у њега нека невидљива сила, која га подиже са земље и постави на ноге.

Када пророк са трепетом стаде пред славом јавившег му се Господа, рече му Господ: Сине човечји! ја те шаљем к дому Израиљеву, к људима који ме огорчише и ожалостише; они и оци њихови одметнуше се од мене до данашњег дана, људи тврда образа и упорна срца; к њима те шаљем, и ти им кажи речи моје; немој се уплашити лица њихова, макар се разбеснели на тебе и опколили те као скорпије (Језек. 2, 3.4.6).

Када Господ говораше то, Језекиљ угледа руку пружену к њему и у њој књижни свитак; и та рука разви пред њим тај свитак, и беше у њему написано изнутра и споља: „Плач и нарицање и јаох“. И рече му Господ: Сине човечји! поједи овај свитак, па иди и реци синовима Израиљевим што ти будем наредио (Језек. 2, 9.10;3, 1).

Језекиљ отвори уста своја, поједе свитак, и беше му у устима сладак као мед. И од тога времена Језекиљ се испуни пророчкога духа и благодати, и све што му потом говораше Бог он примаше у срце своје. А када се то чудно виђење стаде удаљавати од очију његових, он чу глас као глас многобројног народа који говораше: „Благословена слава Господња с места његова!“ – Притом и лупа крила животиња и хука точкова беху слични тутњави великог земљотреса. И тако она страшна кола славе Божије отидоше увис из видика његових очију; и виђење се заврши.

После овог виђења пророк проведе седам дана у ћутању, размишљајуђи о ономе што виде и чу. И понова му дође реч Господња говорећи: Сине човечји, поставих те стражарем дому Израиљеву, да слушаш речи из мојих уста и опомињеш људе од мене. Када речем безаконику: „смрћу ћеш умрети“ а ти га не опоменеш и не проговориш му да би одвратио безаконика од безаконог пута његова, да би он остао жив, тај ће безаконик умрети у безакоњу свом, али ћу ја крв његову искати из твојих руку. Но кад ти опоменеш безаконика, и он се не врати од безакоња свога и са злога пута свога, онда ће он умрети у безакоњу свом, а ти ћеш сачувати душу своју (Језек. 3, 18-19).

Затим, изведен Духом у поље, Језекиљ понова виде славу Господњу, као и раније, и би му наређено да се затвори у кућу своју и проведе у ћутању док му Господ не нареди да отвори уста на казивање и проповедање речи Божјих. У време тог ћутања њему би откривена последња опсада и разорење Јерусалима од Халдејаца, која се има догодити после неколико година, и погибија народа, да би он обавестио људе о томе не само речју него да би то представио и делом: њему би наређено од Господа до обрија главу своју и браду, и да власи своје измеривши раздели на три дела: онда, једну трећину да сажеже огњем пред људима који бејаху с њим у ропству, другу трећину да исецка мачем, а трећу – да развеје у ветар, показујући тиме да гнев Божји, хотећи да казни људе Израиљске у Јерусалиму и у целој Палестини зато што не желе да се обрате истинском покајању и оставе гадости идолопоклоничке, раздели их праведним судом својим на три дела, да би сваки део понео своју казну: тако, трећина људи у време опсаде Јерусалима помреће од глади и помора, друга трећина пашће од мача халдејског, а трећа – биће расејана по свету.

Све се ово потом и зби, пошто народ јеврејски беше силно разгневио Бога. Јер иако Јевреји у та времена служаху Богу небескоме који праоце њихове изведе из Египта руком крепком и мишицом уздигнутом, ипак они беху навикли од времена Соломона да се клањају идолима; и они их не остављаху, прелашћавани њиховим богомрским празницима, у време којих није им забрањивано приређивати погане гозбе и чинити срамна и безакона дела, јер им у том безбожју сами цареви, и кнезови, и судије, и старци беху коловође. И тако се Јевреји клањаху и Богу небесноме, и држаху се идолопоклоничког безбожја, и постављаху идоле у храму Божјем. И где се раније приносила жртва само Једином Богу Вишњем, тамо се потом истовремено стадоше приносити погане жртве ђаволима. То беше веома не по вољи Господу, јер то уподобљаваше тај народ прељубочинки, која не чува верност своме правом мужу, него чини прељубу са другима. Због тога касније и у Еванђељу Господ рече о овом народу: род зли и прељуботворни (Мт. 12, 39). Но и раније у пророчанству Јеремије Бог упореди овај род са женом прељубочинком (Јерем. 3, 1), и дуго време опомињаше га на покајање преко светих пророка. А пошто се они не покајаше, Он их предаде Халдејцима на коначно разорење и земљу њихову обрати у пустош на седамдесет година (ср. Јерем. 25, 12). Но иако по истеку седамдесет година Јерусалим и храм бише обновљени Зоровавељем, ипак не имађаху пређашњу лепоту, богатство и славу. И премда се Јевреји, ослобођени од вавилонског ропства, преселише поново у своју земљу, ипак над њима владаху не њихови цареви, него се они налажаху под туђим и тешким јармом, служећи иностраним царевима, најпре вавилонским, затим египатским, најзад римским, од којих и пропадоше потпуно. О овом коначном разорењу Јерусалима сам Господ прорече, говорећи: Неће остати овде ни камен на камену који се неће разметнути (Мт. 24, 2). А о ранијем опустошењу од Халдејаца пророковао је свети пророк Језекиљ, као и остали свети пророци.

Када се свети пророк Језекиљ налажаше у ропству у Вавилонији, у земљи Халдејској, у то време живљаше у Јерусалиму свети Јеремија. Мада ова два пророка беху удаљени један од другога великим растојањем, ипак они једнодушно пророковаху о опустошењу Јерусалима и о многим другим стварима, што се види у њиховим књигама: јер у обојици пророка деловаше Дух Божји. И неки Јерусалимљани шиљаху пророчке речи Јеремијине у Вавилон к заробљеној браћи, а из Вавилона слаху се Језекиљеве речи у Јерусалим. И сведочаше Језекиљ у Вавилону пред народом својим, да је пророштво Јеремијино истинито, а у Јерусалиму Јеремија даваше сведочанство о истинитости Језекиљевог пророштва. Али покварени и маловерни Јевреји не поклањаху вере ни једном ни другом, јер заведени идолопоклоничком заблудом, они сву веру своју положише у лажне пророке, а оне свете пророке који уистину пророковаху Духом Божјим, они сматраху за лажне. Стога Јеремију злостављаху Јерусалимљани, а Језекиља мучаху оковима они што се налажаху у Вавилонском ропству, као што му и Господ беше предсказао, говорећи: Метнуће на тебе окове, и свезаће те њима (Језек. 3, 25).

Свети Језекиљ беше тако прозорљив, да је оно што се дешавало на великој даљини видео као да се дешава пред његовим очима: налазећи се у Вавилону, он је видео оно што се догађало у Јерусалиму, и то казивао народу који беше с њим у ропству. Једном он би пренесен ангелом из Вавилона у Јерусалим и постављен у храму Соломоновом; тамо он виде идоле где стоје и напољу и унутра, као гадост опустошења на месту светом, и мрска богослужења која се врше у њихову част; виде он како старешине израиљске врше кађења пред киповима, како су свештеници окренули лица своја од престола Божија и клањају се сунцу, и како жене седе и плачу за Тамузом, измишљеном од Јелина Адонису, љубавнику скаредне Венере, убијеном дивљим вепром, кога незнабошци уврстише међу богове, а покварени га Јевреји примише као бога. Виде он и славу Божју, сличну оној коју раније виде на реци Ховару: разгневљена, она се спремаше да изађе из храма, остављајући га пуст. И чу он Господа који му говораше: Сине човечји, зар је мало ово безакоње које, као што видиш, чине ови људи? они напунише земљу безбожјем, и договорише се да ме разгневе и раздраже; зато ћу им и ја одмаздити у гњеву свом, и неће их жалити око моје, нити ће се смиловати на њих; и када стану викати иза гласа у уши моје, нећу их услишити. – Потом се чу још јачи глас Божји, који грозно и страхотно викаше и овако говораше пророку: Приближи се освета и погибао граду, и нека сваки има у рукама својим смртно оружје.

Када то Господ рече, изиђоше шест страшних наоружаних људи са исуканим мачевима; међу њима бејаше један човек обучен у беле свештеничке одежде са опремом писарском уз бедрицу. И њему рече Господ: Прођи посред града Јерусалима, и напиши знак на челима оних људи, слугу мојих, који пате у срцима својим, уздишу и плачу због безакоња што се чине у овоме граду; те избранике моје сачуваћу од казне.

И пође тај благолики човек свештенички одевен и стави знак на чела оних људи који верно служаху истинитоме Богу. Знак тај беше грчко слово Т, које личи на часни крст. А кад тај свештеноблагољепни муж прохођаше по граду и обележаваше знаком слуге Божје, за њим бише послани оних страшних шест људи, који собом прасликоваху шест војвода халдејске војске, који су имали доћи са Навуходоносором ради разорења Јерусалима. Овој шесторици људи рече разгневљени Господ: Идите, сеците, не штедите! немојте се смиловати ни на старца, ни на младића, ни на девојку, ни на дете, него све побијте и истребите, почевши од освештаних јереја и старешина; а на којима је мој знак, њих не дирајте.

И виде свети пророк у том виђењу како убијају сваки сталеж и свих узраста житеље Јерусалима оба пола, као што се потом у самој ствари имало збити. И паде пророк ничице пред Господом, вапијући: Јаох! јаох! о, тешко мени, Господе силни, јер Ти истребљујеш остатак Израиља изливајући гњев Свој на Јерусалим!

После тога свети пророк понова угледа оног благоликог мужа у свештеничкој одежди који, вративши се Господу, рече: Учинио сам како си ми заповедио, Господе. – И опет му би наређено од Господа, да уђе међу точкове под херувимима и узме пуне прегршти жеравице, па да је разаспе на сав Јерусалим, да би тиме показао да ће Халдејци не само мачем истребити Јерусалим него га и огњем спалити. – После тог усхићења и виђења пророк се понова обрете у Халдеју на свом месту, а оно што он виде ускоро се зби.

Свети Језекиљ је такође пророковао и о суседним незнабожачким народима који су се подсмевали кажњеном од Бога Јерусалиму: о Амонићанима, Моавићанима, Едомљанима, Филистимцима, о Идумеји, Тиру и Египту, објављујући им такву исту казну Божију, која их је имала постићи преко Халдејаца, зато што су се обрадовали разорењу и опустошењу Јерусалима. А када се све то зби, он онда пророкова о престанку гнева Божјег на Јевреје, о њиховом повратку из Вавилона у своју отаџбину и о изграђењу и обновљењу града и храма. Јер он по други пут би руком Господњом пренесен у земљу Јудејску, пошто Јерусалим већ беше разорен и опустошен, и виде у откривењу да се место на коме беше Јерусалим, по Божјем наређењу, размерава, град и храм Господњи се зидају, и слава Божја испуњује храм свој, као што о томе опширно пише у његовој пророчкој књизи.

Све ово виђење бејаше тајанствени праобраз нашег ослобођења од ропства ђаволу и устројења Цркве Христове, што се имало извршити јављењем у телу Бога, рођеног од Пречисте Дјеве, коју овај пророк назва „вратима затвореним“, кроз која нико не може проћи сем самога Бога (Језек. 44, 2). Светом пророку Језекиљу би дато од Бога откривење и односно васкрсења мртвих (Језек. 37, 1…): он виде где га рука Господња подиже и постави усред поља, које беше пуно костију људских врло сувих; све оне на реч Божју обукоше се у тело, и када уђе у њих дух оживеше и стадоше на ноге своје, и беше их врло много. И рече Господ: Отворићу гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших (Језек. 37, 12).

Поред тога и о многим другим тајнама Божјим, које су се имале јасно испунити у последња времена, беху дата откривења пророку Божјем, која он сва унапред објави и записа у својој књизи. Ко жели, нека их тамо прочита. А ми, скраћујући своју повест, споменућемо само то, ослоњени на сведочанство веродостојних казивача, да је свети пророк Језекиљ био и велики чудотворац; слично Мојсију он је био раздвојитељ вода. Наиме, једном када се код њега на реци Ховару беху сабрали многи Јевреји, разбојнички их нападоше Халдејци. Али он молитвом својом учини те се вода у реци раздвоји и пружи сув пут гоњеним људима, да пребегну на другу страну. И прођоше људи Јевреји по суву, а дрски Халдејци који појурише за њима истим путем, бише покривени водом и изгибоше. – Будући у Вавилонији судијом над племеном Дановим и Гадовим и видећи да они не поштују Господа и гоне оне који држе закон Господњи, он посла на њих змије и гадове, који уједаху њихову децу и стоку. Затим, сажаливши се на њих он молитвом одагна од њих те змије и гадове. – У време пак глади он молитвама својим к Богу обилно умножи храну људима и поврати од врата смрти к животу смртно изнемогле од глади.

Потом свети пророк Језекиљ сконча мученичком смрћу. Видећи где његов јеврејски народ, који с њим беше у ропству, суделује са Халдејцима у идолослужењу и навикава се на сва њихова незнабожачка дела, он их изобличаваше и саветоваше да оставе та безакоња, и прећаше им гневом Божјим. Услед тога јеврејски старешина, одан халдејском незнабожју, испуни се гнева и уби га растргнувши га коњима. Народ покупи његово искидано тело и погребе га на пољу Маур, у породичној гробници Сима и Арфаксада, прародитеља Аврамових. И скупљаше се на његовом гробу мноштво Јевреја и узношаху они тамо своје молитве Богу Саваоту, коме слава кроза све векове. Амин.