Старац Пајсије Светогорац о посту

Постом човек показује своју добру вољу. Услед благочашћа, он прихвата подвиг, аскезу, и Бог му помаже у томе. Међутим, ако човек присиљава самога себе и каже: „Шта да радим? Ево, опет је петак и треба да постим“, он онда мучи самога себе. Ако, пак, проникне у смисао поста, и ако пост упражњава због љубави према Христу, он ће се том посту радовати. „На тај дан“, размишља такав човек, „Христос је био разапет, и Њему нису дали чак ни воду да пије, него су га напојили оцтом. Ни ја данас читавога дана нећу пити воду!“ Ако тако поступи, човек ће у себи осетити већу радост него онај који пије најбоље освежавајуће напитке.

Ево, погледај, многи мирјани не могу да издрже строг пост чак ни на Велики петак. Могу, међутим, да седе на платоу испред неког министарства и да прогласе да штрајкују глађу – услед тврдоглавости или истрајности – да би се нечега домогли. Ђаво им даје снагу за то, јер је то што они чине – самоубиство. Други, опет, када дође Васкрс, громогласно певају: „Христос васкрсе“, мислећи при том како ће се сада добро најести. Ови људи подсећају на Јудејце, који су хтели да прогласе Христа за цара, пошто их је нахранио у пустињи (в. Јн. 6; 5–15). А сећате ли се шта говори пророк: Нека је проклет који са немаром твори дело Божје (Јер. 48; 10).

Једна је ствар, ако је човек расположен за пост, али не може да пости зато што ће му, ако не буде јео, подрхтавати ноге, што ће се онесвешћивати и слично. Другим речима, његова снага и његово здравље не допуштају му да пости. Друга је ствар ако човек не пости, а има снаге за то. Где ћеш ту пронаћи расположење за пост? Напротив, ожалошћеност и огорчење онога човека који хоће, али не може да се подвизава, замењују многе подвиге и он има већу плату него онај који има снаге и подвизава се. Наиме, онај који има снаге и подвизава се, осећа и неко задовољство.

Данас је, на пример, овамо долазила једна несрећна жена, стара педесет пет година. Плакала је, јер не може да пости. Муж се развео од ње. Имала је једног сина, који је доживео несрећу и погинуо. Мајка јој је такође умрла, и ова жена нема ни кров над главом, ни комадић хлеба. Догађа се да ова или она познаница одведе ову жену у свој дом, где јој дају неки посао. „На савести ми је тешко бреме, оче“, рекла ми је ова несрећница, „јер ја ништа не радим. Најгоре од свега је што не могу да постим. Једем оно што ми дају. Понекад, средом или петком, још ми и дају посно јело, али чешће добијам мрсну храну и принуђена сам да је једем, јер, ако не једем, губим снагу и не могу да стојим на ногама!“ Према томе, човек мора да мотри на себе. Ако види да нема довољно снаге, нека више једе. „Одреди себи меру“, рекао је преподобни Нил Посник.

Ако човек поседује простодушност и смирење, он прима благодат Божију, смирено пости и божански се храни. Он тада поседује божанску силу и у време дуготрајних постова он располаже „залихом истрајности“. У Аустралији је један двадесетседмогодишњи младић дошао до тога да је био у стању да ништа не једе двадесет осам дана! Духовник га је послао код мене, да ми исприча о томе. Овај младић био је веома побожан и имао је подвижнички дух. Исповедао се, одлазио у цркву, читао светоотачке књиге, а највише од свега – Нови Завет. Једном је у Јеванђељу читао о томе како је Христос постио четрдесет дана.

Младић је у срцу осетио умилење и помислио: „Ако је Господ, будући Бог, а по људској природи – безгрешан Човек, постио четрдесет дана, шта би онда требало да учиним ја, који сам толико грешан?“ Тада је од духовника затражио благослов да пости, али при том није ни помислио да духовнику повери своју помисао да намерава да, током четрдесет дана, ништа не пије и не једе. Поред тога, радио је у фабрици и обављао врло тежак посао. Када је наступио 28. дан поста, осетио је благу несвестицу, па је прекинуо посао и сео. Затим је попио чај и појео комад двопека, јер је помислио: „Ако се онесвестим и ако ме одведу у болницу, тамо ће разумети да сам изгубио снагу због поста, па ће рећи како хришћани умиру услед поста“. Младић је помало почео да једе, иако га је мучила помисао да није окончао четрдесет дана поста који је започео.

Духовник је разумео да младића мучи та помисао, па га је послао код мене. Желео сам да се уверим да су разлози, који су овог младића подстакли на овако строг пост, били чисти, па сам га упитао: „Да ли си се заклео да ћеш тако постити четрдесет дана?“ „Не.“ „Када си од духовника узео благослов за пост, ти једноставно ниси ни помислио да му откријеш своју намеру да ништа не једеш и не пијеш четрдесет дана или си ову, тобоже добру помисао, свесно сакрио од њега?“ „Не, старче, нисам је свесно сакрио од њега!“ „Разумем, наравно, твоје расположење“, додао сам, „али сам те испитивао због тога да би и ти разумео да ћеш за оне дане, када си тако строго постио, добити небеску плату! И немој себе више мучити помислима да ниси могао да издржиш четрдесетодневни пост! Следећи пут, исповеди духовнику и оне добре помисли које ти се јаве, а он ће одлучити да ли ћеш на себе прихватити неки подвиг“.

Овај младић је поседовао велико смирење, и то управо захваљујући оним смиреним помислима које је неговао у себи. Он је и тако строг пост прихватио услед великог благочашћа, због љубави према Христу, и сасвим је природно што га је Христос крепио Својом божанском благодаћу. Ако, пак, неко, ко нема такво смирење, пожели да прихвати такав пост, помишљајући у себи: „Зашто ја не бих могао да учиним исто, што су учинили и многи други“, издржаће овај строги пост дан или два, а затим ће одустати. Поред тога, ум таквог човека ће се помрачити, па ће чак почети и да жали због времена које је утрошио на такав пост.

Посредством поста човек се претвара у јагње, у јагњешце. Ако се, пак, претвара у звер, то значи само једно од ово двоје: или да подвиг који је прихватио превазилази његову снагу, или да га је прихватио услед гордости и да услед тога не добија божанску помоћ. Пост може да припитоми и да смири чак и дивље звери. Погледај животиње кад су гладне: оне се тада приближавају човеку. Животиње инстинктивно разумеју да ће умрети од глади а да ће, ако се приближе човеку, моћи да пронађу храну и да остану у животу. Једном сам имао прилику да видим вука који је због глади постао питом као јагње. Током зиме, када је нападао снег, спустио се с планине и ушао у наше двориште. Брат и ја смо изаши да нахранимо стоку, и када је брат угледао вука, почео је да га удара, али вук уопште није реаговао!

Ако човек не дође до тога, да то што чини – чини због љубави према Богу и због љубави према човеку – свом ближњем, узалудно ће расипати своју снагу. Ако пости и при том има горду помисао да чини нешто важно, његов пост ничему не служи. Зато такав човек личи на пробушен крчаг – покушај да у њега налијеш воду и видећеш да ће она, мало-помало, потпуно истећи из таквог крчага.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Pravoslavie.cl