Свети свештеномученик Харалампије

Царујући Господ наш Исус Христос привођаше крају служење демонима и уништаваше идолопоклонство у време нечестивог цара римског Септимија Севера. Тада беше епископ у граду Магнезији свети Харалампије. Он учаше људе речи Божјој, упућујући их на пут спасења. И говораше: Цap мој Исус Христос посла Духом Светим пророке и апостоле, да се њиховом светом проповеђу сви људи уразуме, и чврсто пођу путем правде. Цар ваш Север измисли љута мучења, да људи бездушним идолима приносе жртве, и да се душе предају на смрт! А цар мој Исус Христос посла нам преко пророка и апостола речи небеског живота. Помоћу ових речи се враг прогони, змија сатире, неверје се у веру претвара, демонска опсена развејава, и страшно пропада сва сила вражја. Зато треба веровати речима које казују пут вечног живота, а не држати се дела која доносе погибао.

Због таквих речи свети епископ би ухваћен од неверника, и изведен на суд и истјазање пред обласног управитеља Лукијана и војводу Лукија. Он и пред њима понови то исто. На то му управитељ рече: Од сувишка срца твог уста твоја говоре непаметне речи, не расудивши ни шта је добро ни шта је зло. Али немој мислити, добри старче, да за те речи нећеш бити мучен. Боље је, послушај савет наш, што и приличи твојој старости и, расудивши паметно, реши се да принесеш жртве боговима, да те не бисмо подвргли мукама за какве знао ниси. – Свети Харалампије одговори: Ја који сам остарео, и временски живот се мој већ приближава крају, не желим да презрем невидљива блага која су близу.

Разгневише се судије и стадоше му спремати љуте муке, и рекоше му: Принеси жртву боговима, о зла главо! Свети Харалампије одговори: Дечице, нећу принети жртву демонима! A знајте да демони које поштујете дрхћу од крсног знака и трепте. На то судије наредише да скину с њега свештене одежде. И пошто свукоше ангелоликог мужа, стадоше га мучити. А мучише га на овај начин: Обешеног, две слуге стругаше га гвозденим гребенима, док му сву кожу од темена до табана не одераше. Сав у ранама, светитељ рече својим мучитељима: Хвала вам, браћо, што остругавши моје старо тело ви обновисте дух мој за нови, вечни живот, у који жели да се обуче.

Када светитељ то рече, ужас спопаде обадве слуге који га мучаху, и они рекоше судијама: Срамота коју наносите овоме човеку претвара се њему у част, и муке – у радост. Да није ово сам Христос, који је узео на себе обличје старца и дошао у Азију да истреби њене житеље? Тело је његово тврђе од гвожђа, јер док смо гвозденим гребенима стругали тело његово, гребени су се повијали а тело му је остајало неповређено.

Када слуге ово говораху, обласни управитељ зашкргута зубима и викну на њих: О зле слуге! како сте лени да извршите наређење! Ви не радите оно што вам је наређено, него речима браните осуђенога на мучење! – И пошто слуге потпуно изнемогоше, стадоше исповедати и прослављати силу Христову која је крепила мученика. И обојица бише посечени за име Христово. Имена су њихова: Порфирије и Ваптос. Исто тако и три жене, које су посматрале мучениково страдање, вероваше у Христа, и прослављаху пресвето и свемоћно име Његово. И оне бише одмах посечене.

Тада се војвода Лукије диже са свога места, узе сам у руке оруђа за мучења, и стаде мучити светог Харалампија, снажно стружући тело његово. И одмах му се обе руке до лаката откинуше, као мачем отсечене, и прилепивши се уз тело мучениково висаху. А војвода без руку, павши на земљу, викаше: Овај човек је чаробњак! помози ми, о управитељу! Управитељ притрча и, видевши војводине руке где висе уз мучениково тело, пљуну у лице мученику, и тог тренутка се глава управитељева окрену назад, и лице му би с леђа.

А магнезијанци, спопаднути силним страхом, молише светитеља говорећи: Заустави гнев, и Божју одмазду уклони, јер је теби заповеђено да не враћаш зло за зло. Свети Харалампије им одговори: Тако жив био Господ Бог, нема злоће у срцу мом, ни обмане на језику мом. Знајте да Христос Бог казни ове главне безаконике. Он ће нама дати живот вечни, а нечестиве ће погубити. – Тада сви завапише к Богу, говорећи: Господе, не погуби нас који Ти сагрешисмо! Опрости нам, о Боже! Ти си сада, Господе, казнио кнезове наше, да би нас привео к светлости и начинио нас достојнима вечног живота. – И верова у Христа велико мноштво људи.

А војвода Лукије рече светитељу: Човече Божји, анђеле Господњи, смилуј се на мене силно ојађеног! Ето руке моје тешко ти падају, висећи уз тело твоје. Врати их дакле на њихово место, како би се ти терета ослободио a ja болова избавио. Учиниш ли то, и ја ћу веровати у Бога твог. – Светитељ упути молбе Богу, говорећи: Варух, Мануил, маран ата, равуни, тојест: Благословени Боже који си с нама, Господе наш који си дошао у телу, Учитељу мој, погледај на смирење окованих, и разреши од окова казне ове судије, и исцели мене сведока твог свега изранављеног! – И гле, чу се из облака глас који говораше: Харалампије, светило земље које и небо обасјава, саслужитељу Анђела, сажитељу Пророка, друже Апостола, саратниче Мученика, достојни разговора са мном, услиших молитве твоје и примих речи уста твојих, нека реч твоја буде исцељење болеснима! – И тог тренутка се исцелише војвода Лукије и управитељ Лукијан. И припаде Лукије к ногама мучениковим, просећи свето крштење, које и доби. А управитељ обустави гоњење хришћана док извести цара.

У то време многи долажаху к светитељу, крштаваху се исповедајући грехе своје, и добијаху исцељење болесници од разноврсних болести. А обласни управитељ Лукијан отпутова код цара Севера, који се тада налазио у Антиохији Писидијској, и обавести га о свему што се збило у Магнезији. И говораше цару: Међу нама се јавио човек из друштва галилејског, који све одвраћа од богова, и даје болесницима здравље. Он и војводу Лукија исцели, и овај поверова у Христа. И сва Магнезија прими његову веру. A ja оздравивши, дођох овамо да о томе обавестим царственост твоју. – Чувши то, Север се испуни гнева, и повика: О вечни богови, од нечестивих људи осрамоћени! Зашто на земљи узе маха овакво брбљање лажљиваца?

И одмах посла триста најбездушнијих и најсвирепијих војника да ухвате светог Харалампија и подвргну љутим мукама, па онда довуку из Магнезије у Антиохију. Војници отидоше, ухватише мученика Христова, укуцаше му по целом телу оштре гвоздене клинце, па му браду, која беше дугачка, уплетоше у конопац око врата, и тако га путем вуцијаху ка цару. И кад измакоше од Магнезије око два километра, један коњ који је ишао с десна, обрати се војницима, и људским гласом јасно им рече: О, ви триста војника! троструко погане слуге ђаволске! Зар не видите са овим човеком Христа Бога и Светога Духа? Зашто ово са њем радите? О, тврди срцем, одвежите онога кога не можете везати, да бисте се сами ослободили окова!

Ове људске речи, изговорене од коња, силно уплашише војнике. Али, извршујући царско наређење, они вуцијаху мученика до Антиохије. А ђаво, претворивши се у старог човека, изиђе пред цара Севера, говорећи: Авај мени, о царе! ја сам цар скитски. У моју царевину дође неки човек, по имену Харалампије, велики мађионичар, па сву моју војску отуђи од мене, и сав народ прилепи се уз њега. A ja, остављен од свију, дођох да ти то кажем, да се и с тобом не деси нешто слично. – Док је ђаво тако говорио цару, војници стигоше пред цара вукући свегог Харалампија. Када га цар угледа, одмах му зари у груди три дугачака остна, и нареди да се донесу дрва, наложи ватра, и на њој мученик полако пече, да не би брзо умро већ да би се што дуже мучио. И пошто светитеља дуго на ватри пекоше, жена нека која је тамо стајала, желећи да угоди цару, узе жеравицу, и изручи светом мученику на главу, лице и браду, говорећи: Умри, старче, умри! Јер је боље да ти умреш, него да нас својим обманама саблажњаваш.

А ова жена беше наложница царева. Њој рече сестра њена: Зар се не бојиш Бога, несрећнице? Чинећи цару по вољи, ти Бога гневиш. Неће ти помоћи Север, када се Христос разгневи на тебе. И обраћајући се мученику, рече: Човече Божји! чесна је старост твоја, и с тобом је Бог, у кога и ја хоћу да верујем и да се од грехова мојих избавим.

Затим се ватра угаси, и слуге изнемогоше, а светитељ беше неповређен од ватре и здрав. Онда цар нареди: Престаните да мучите тог човека и доведите га к мени. – И кад му приведоше мученика, цар рече: Човече, јутрос рано, разговарајући са скитским царем, ја се разљутих на тебе, и предадох те на мучење. Но сада, пошто си поднео мучење, бићеш у части код нас. Одговарај ми што те будем питао. Колико година имаш? Свети Харалампије одговори: Много година проведох у овом таштем животу, јер поживех сто и тринаест година. Цар Север упита: Када си толико година живео, како онда ниси до сада стекао такав разум који би те одвео познању бесмртних богова? Мученик одговори: Живећи много година, царе, и стекавши велики разум, ја познах Христа, јединог истинитог Бога, и веровах у Њега. Цар га упита: Јеси ли се женио или не? Светитељ одговори: Заручих небеску девицу, тојест царство Христа мог; а на земљи жену не познах. Цар упита: Умеш ли васкрсавати мртве? Светитељ одговори: Такво дело није у људској власти већ у Христовој. – И нареди цар те доведоше човека одавно бесомучна, јер га тридесет и пет година мучаше ђаво, гонећи га по пустињама и горама, бацајући га у провалије, и блата, и урвине, еда би га погубио. Чим овај човек би приведен ближе, ђаво одмax осети мирис светитељев, и повика: Молим те, слуго Божји, не мучи ме пре времена, него нареди речју, и изићи ћу. Ако пак желиш, ја ћу ти рећи како уђох у овог човека. И нареди светитељ ђаволу да каже. И он стаде казивати: Овај човек, желећи да покраде ближњег свог, рече у уму свом: ако прво не убијем наследника, не могу узети његово наследство. И пошто уби ближњега, он иђаше да покраде благо његово. A ja, нашавши га у таквом расположењу, уђох у њега, и већ тридесет и пет година обитавам у њему. – Тада светитељ Харалампије рече ђаволу: Изиђи из овог човека, и никако га немој повредити! И одмах изађе ђаво, и човек постаде здрав. Цар на то рече: Заиста је велик хришћански Бог!

А после три дана умре неки младић. Цар нареди да донесу мртваца преда њ, па рече светом Харалампију: Помоли се своме Богу, да васкрсне овог мртваца. – Помоливши се, светитељ васкрсне мртваца. И многи од народа вероваше у Христа, видевши таква чудеса. А и сам цар веома се дивљаше.

Беше у цара неки епарх, по имену Крисп. Он предложи цару ово: Очисти са земље овог човека, јер је мађионичар и чарањем чини чудеса. Цар поверова речима Крисповим и, променивши своје добро расположење, рече мученику: Харалампије, принеси жртву боговима, да би избегао џелатове руке. Светитељ одговори: Много су ми корисне муке. Јер уколико се тело моје дроби од рана, утолико се дух мој радује у мени.

Наљути се на то цар, и нареди да камењем бију светитеља по устима. И они што га бијаху, говораху му: Покори се цару, да не погинеш узалуд! Цар нареди слугама: Узмите буктиње, па му браду запалите и лице опалите! И када слуге принесоше буктиње до светитељеве браде, огроман пламен сукну из браде, захвати присутне, и опали око седамдесет незнабожаца.

Сав бесан од јарости, цар Север рече: Добро ми говораше цар скитски да је Харалампије чаробњак, и жели исто тако да и од мене отпади моје војнике. – Онда се обрати својим доглавницама са питањем: Нe знате ли ми рећи, ко је тај Христос у кога Харалампије верује? Епарх Крипс одговори: Христос је син Маријин, рођен од прељубе. А неки Аристарх рече Криспу: Нe булазни, јер откуда си дознао ту тајну? Откуда знаш ко је била Марија а ко Христос? Крисп љутито викну: Ђаволе, зар си мудрији од мене? Аристарх одговори: Боље схватам од тебе. Цар Север рече Аристарху: О, зла главо! противу мене ли говориш? Аристарх одговори: Нипошто, господине царе! Нe говорим ни противу тебе, ни противу кога другог, већ за Христа говорим. А цар се запали јарошћу, узе тетиву, затеже је и пусти стрелу увис, говорећи: Доћи овамо, Христе, ако на висинама живиш! сиђи доле, и разапни на земље шаторе своје! Ево, ја спремам рат против тебе, имам довољно силе да иступим против тебе! Сиђи овамо, и стани близу мене! Ако не, срушићу небо, угасићу сунце, и рукама ћу те ухватити.

Док је цар дрско и бестидно говорио овакве хуле на Христа Бога, затресе се земља, и велики страх спопаде све. Јер се разгневи Бог на небу, те земља затрепти као лист, и настаде севање муња и ломљава громова, тако да смртни људи обамреше од страха. А цар и епарх Крисп, оковани неким невидљивим оковима, бише подигнути од земље у ваздух, и висијаху. И завапи цар к мученику: Господине Харалампије, ово је због грехова мојих; праведно сам кажњен. Но ти, реци реч Богу твом, да ме избави од ове муке, и ја ћу име Бога твога и твоје исписати по целом граду, јер велика страхота Христа твог удари на ме.

Уто дође тамо царева кћи Галина, и рече оцу свом: Оче мој, нико се не може противити Богу, јер је Он нада хришћана, истребитељ безбожника. Веруј у Бога, и избавиће те, и од невидљивих окова, којима те окова, разрешиће те. Јер је тебе оковао вечни и неприкосновени Бог. – И блажена Галина, павши пред мучеником, рече: Молим ти се, слуго Божји, помоли се Христу Богу, и разреши оца мог од невидљивих окова. – И кад се светитељ помоли, престаде страшна претња Божја. И цар са епархом стаде на земљу, и рече: Господару неба и Творче земље, помилуј ме! Ти који живиш на небу, погледај милостиво на земљу!

И оде цар са епархом и свима доглавницима у свој дворац, и три дана не изађе из њега, размишљајуђи о страху Божјем и о грозној претњи. У то време царева кћи имађаше виђење, које каза светом Харалампију, говорећи: Видех себе где стојим крај велике воде. И гле, изненада утледах велику ограђену башту: у њој сваковрсно мирисаво дрвеће, у средини пак диван виноград, и у винограду врло висок кедар, крај кедровог корена извор. Ту башту чуваше страшан стражар, и не допушташе никоме да уђе тамо. А видех у близини где стоје мој отац и епарх Крисп. Стражар пружи према њима свој пламени штап, одгонећи их одатле. А ја са великим страхом стојах, и молих стражара да ми допусти да останем тамо. Он ми на то рече: Хајде овамо, и ја ћу те на својим раменима с почашћу унети. И када бих унутра крај извора под кедром, чух глас који говораше: Ово је место дато теби, и онима који су слични теби. Такво виђење имах, и молим те, објасни ми шта оно значи. Свети Харалампије јој рече: Значење твога виђења је ово: Велика вода је дар Духа Светога; ограђена башта, то је рај; виноград је насеље праведника; мирисаво дрвеће, – то су хорови светих Анђела; високи кедар – слава Крста; извор из кедрова корена означава живот вечни, који је светим Крстом дарован роду људском; стражар тога места који те је на раменима унео, то је Христос Господ, који деведесет и девет оваца оставља у планини, и иде за изгубљеном, и када је нађе, узима је на раме своје. А отац твој и епарх биће отерани од Божјег раја. Јер они, иако сада благодаре Бога, опет ће се касније извргнути у незахвалнике; и ђаво ће их понова својим саблазнима одвратити од Бога.

Пошто прође тридесет дана од оне страшне казне Божје, цар се опет разврати и, оставивши Бога чију крепку руку позна, окрену се идолима. И дозвавши мученика рече му: Харалампије, послушај мој савет и поклони се боговима, да би био у части код нас. Светитељ му одговори: Немогуће је да речи мучитељеве саблазне слугу Божјег, јер су речи твоје, царе, заиста неразумне и луде. Разљутивши се, цар викну: Луда главо, ти речи моје називаш лудима! – И нареди да му удицу зарију у уста, и тако воде по целом граду. А царева кћи приступи оцу свом и рече му: Шта то радиш, оче? Зашто мучиш праведника? Зашто се заплићеш у ђаволове замке, те напушаташ добро а избираш зло? Зашто више волиш смрт а одбацујеш живот? Зашто тиранском јарошћу устајеш на слугу Христовог? Послушај, оче, глас мој: као што си ревносан на зло, буди тако ревносан на добро, јер ко зло сеје, зло ће и пожњети, а ко сеје с благословом, пожњеће добро. Сети се казне Божје која те беше постигла када си, невидљивим оковима окован, висио у ваздуху, и исповедио истинитог Бога. А пошто си разрешен окова, ти Га сада напушташ. Многи властодршци, кад их Бог кажњава познају силу Његову, а када казна престане они Га опет заборављају.

Чувши то, цар се нимало не поправи, него постаде још гори, и рече: Принеси жртву боговима, Галино! А она му одговори: Учинићу ти по вољи, оче. Обрадован, цар нареди: Ослободите Харалампија окова и доведите га, пошто моја кћи пристаје да принесе жртву боговима. – А кад доведоше Харалампија, цар му рече: Ето, кћи моја Галина пређе од твоје вере у нашу, и хоће да принесе жртву боговима. Хајде и ти, Харалампије са њом у храм богова наших, и учини оно што ми желимо. – Харалампије је ћутао. Цар је његово ћутање сматрао за пристанак. Онда царева кћи оде у храм Јупитеров и Аполонов, и рече жрецима: Кајући се дођох да умолим богове које сам разгневила поверовавши у Христа. А жреци повикаше говорећи: Велики Јупитере, силни Аполоне, творци неба, господари над господарима, погледајте на госпођу Галину, и смилујте се на њу ради цара Севера! – Онда блажена Галина уђе у идолиште, дозва жреце, и упита их: Кога ћу Бога најпре разлупати? да ли Јупитера, или Ираклија, или Аполона? Одговорише жреци: Нипошто, госпођо, не помишљај никакво зло, нити се ругај спаситељима нашим, да се они не би разгневили, па разорили небо и преврнули земљу. Тада блажена Галина ухвати Јупитеров идол, и упита га: Када си ти Бог, како онда ниси сазнао да сам дошла да те разлупам? Рекавши то, она га силно тресну о земљу, и он се разби на три дела. Затим дохвати Аполона, и рече: И ти, сатано, погрбљени старче, падни на земљу, јер си прах. Потом разлупа и све остале тамо богове.

Жреци отрчаше к цару Северу, и рекавши му: Господине царе, пропаде нада наша; сада ће се и сунце угасити, и свет пропасти, јер богови умреше. Зачуђен, цар их упита: Шта значе речи ваше? Жреци одговорише: Кћи твоја Галина полупа богове. Цар им рече: Идите и позовите педесет ковача да ноћас обнове богове, па их поставите у храму, и реците да су васкрсли из мртвих, као што и галилејани кажу за Христа свог да је васкрсао после смрти. – Жреци то учинише са великом ревношћу. И сутрадан изјутра дођоше к царевој кћери и рекоше јој: Дођи у храм, госпођо, и види васкрсле богове. А блажена Галина их упита: Васкрсоше ли богови? Идем да их видим. И ушавши у храм, она угледа новосаливене богове, и рече: Видим велико чудо! Жреци додадоше: Заиста велико чудо. Јер, јуче осрамоћени и поругани, они данас блистају у већој части и слави. Блажена Галина рече: Згодније ми је да нове богове поизразбијам него ли старе. И рече идолу Јупитеровом: Теби говорим, Јупитере, који си васкрсао из мртвих, иди опет међу мртве. – Рекавши то, Галина опет полупа идоле.

Тада се жреци напунише гнева, и опет известише цара о погибијих својих богова, Цар изведе преда се своју кћер, и упита је: Зашто си поразбијала богове? Она одговори: Зато што су они мртва ствар, само их ви, прелашћени лажним мишљењем, називате боговима. Цар рече: Принеси жртву боговима ти, породе безбожни, а не моје чедо! Блажена Галина одговори, потсмевајући се: Та ја већ принесох жртву како умедох. А ако желиш, ја ћу то исто учинити и осталим твојим боговима.

Разгневљен, цар остави своју кћер, па се с бесом окоми на светог Харалампија, и предаде га некој жени удовици да му се наруга. А светитељ, улазећи у дом удовичин, наслони се на један стуб, и тај сухи стуб одмах озелени и узрасте у велико дрво, које својим гранама покри цео дом удовичин. Видевши такво чудо, жена се препаде и рече: Иди од мене, господине, јер нисам достојна да таквог човека примим. Сматрам да си ти Христос, или анђео, или пророк, или апостол. Изиђи од мене, молим те, јер нисам достојна да под кров мој уђеш. Светитељ јој рече: Нe бој се, кћери, јер си нашла благодат у Господа. Веруј у Њега, јер је Господ велик, и милостив, и славан веома.

A ујутру суседи, видевши како високо и многолиснато дрво својом сенком покрива дом удовичин, питаху се: Какво је ово чудо? Неки рекоше: Зато што тамо уђе Харалампије, озелени стуб и порасте велико дрво. И ушавши, затекоше светога старца где седи и поучава удовицу, и овако јој говори: Блажена си ти, жено, јер си у Христа поверовала! Блажена си, јер ти се опраштају греси, пошто Бог прима оне који се кају. И људи што дођоше рекоше му: Зашто и нас не обавестиш да си заиста Христов? Одговори свети Харалампије: Опростите ми, децо, ваш сам саслужитељ а Христов служитељ, и именом Његовим ово чиним. Тада се жена осмели, и стаде громко викати: Радуј се, Харалампије, који свагда сијаш светлошћу неугасивом! Радуј се, Харалампије, велики благодаћу! Радује се, Харалампије, светило свесветло! јер многи, научени тобом, приступише Христу.

Док је жена то говорила, дошавши суседи припадоше к ногама светог Харалампија, устима Христа исповедајући и срцем у Њега верујући. И сви примише спасоносно крштење.

Идућег дана нареди цар да мученика доведу на суд. И претекоше они што су поверовали у Христа, и известише цара о чуду што се десило, како је озеленио стуб и порастао у велико дрво. Док се цар чудио томе, рече му епарх Крисп: Господине царе, ако брзо не будеш наредио да се мачем погуби тај мађионичар, чудима која он чини биће заведени сви, па ће оставити наше богове и нас, и поћи за њим.

Тада цар изрече пресуду да се светитељ погуби мачем. Чувши то, свети Харалампије радосно запева псалам Давидов: Милост и правду певам Теби, Господе! Певам и размишљам о путу непорочном, кад би год дошао к мени (Пс. 100, 1-2), и тако редом, цео псалам до краја. Дошавши с радошћу на губилиште, где је имао завршити свој подвиг, он рече: Благодарим Ти, Господе Боже, јер си милостив и жалостив. Ти си убио ђаволе, срушио ад, и разрешио смртне патње: помени ме, Господе Боже мој, у царству Свом! – Док се он тако молио, отвори се небо, и сиђе к њему Господ са мноштвом светих Анђела. И би постављен веома ведичанствен престо од смарагда. И седе Господ на њ, и рече мученику: Приђи, Харалампије, пријатељу мој, који си много претрпео имена мога ради: ишти што хоћеш од мене, и даћу ти. – А свети Харалампије одговори: Велика је ово ствар за мене, Господе, што си ме удостојио да видим страшну славу Твоју. Господе, ако је Теби по вољи, молим Те, дај славу имену Свом, да на месту где буду сахрањене мошти моје, и спомен се мој буде празновао, не буде глади, помора, непогода, него да буде мир, и здравље телима и спасење душама, и изобиље пшенице и вина, и расплођење стоке на потребу људима. Господе, Ти знаш да су људи месо и крв; опрости им грехе, и подај им изобиље плодова земаљских, да се према потреби нахрањују и наслађују у трудовима својим, прослављајући Тебе Бога свог, дародавца свих блага. Роса што долази од Тебе нека им буде исцељење! О Господе Боже мој! излиј благодат Твоју на све!

Пошто се светитељ тако помоли, рече му Господ: Нека буде по молби твојој, јуначни мој војниче! И оде Господ с Анђелима својим на небо, а Њему следоваше душа светог Харалампија.

Тада војници отидоше цару, и испричаше му славу мученикову, како му се Господ јави, и како умре без посечења мачем, и како видеше душу његову где одлази на небо. И би цар у чућењу и страху великом. А кћи његова, блажена Галина, заиска од њега тело мучениково. И пошто га доби, она га помаза мирисима и скупоценим миром, обави чистом плаштаницом, и метну у златан кивот, славећи Бога. А цар се побоја да суди и мучи своју кћер, јер беше очевидно за њега да је Бог са њом. И остави је да она по своме нахођењу живи у хришћанској вери.

Све ово би у оно време, када се Септимије Север бавио у Антиохији, док Господ наш Исус Христос царује у нама. Овај непобедиви и несавладиви велики мученик Харалампије, свештеник Божји, који посредује за цео свет, пострада 10 фебруара 202 године. Његове свете мошти поштују се од хришћана по многим местима, а његова света глава чува ce до данас у манастиру св. Архиђакона Стефана на Метеорима у Тесалији. Нема сумње, он стоји с десне стране престола Божјег, молећи за нас Господа нашег Исуса Христа, коме слава и царство сада и увек и кроза све векове, амин.