Јерес константинопољског папизма

Свештеник ГЕОРГИЈЕ Максимов

Одлука константинопољског патријарха Вартоломеја о упаду у Украјину проузроковала је огромне потресе у целокупној Православној Цркви који не престају већ много месеци. Православни хришћани различитих земаља са недоумицом и ужасом посматрају како предстојатељ уважаване Цркве одједном својом канонском територијом сматра оно што се од стране свих, без изузетка, признавало као део друге Помесне Цркве, док оне, које су све Православне Цркве једнодушно сматрале расколницима, објављује делом канонске Цркве, претећи истовремено да прогласи расколницима оне са којима у евхаристијском јединству пребивају све Помесне Цркве.

Притом патријарх Вартоломеј као да тобож не примећује да су његови поступци покренули талас државног гоњења канонске Цркве Украјине. Јер ‘добијање томоса’ – представља једну од главних тачака предизборног програма актуелног украјинског председника који жели да буде реизабран наредног пролећа. И ето, архијереје канонске Украјинске Православне Цркве позивају на рапорт световни чиновници и уручују им писма константинопољског патријарха, свештенике одвозе на ‘превентивне разговоре’ у службу безбедности – украјинску наследницу КГБ-а, док монасима прете прогонством из манастирâ.

Своје поступке патријарх Вартоломеј назива ‘даровањем аутокефалије Украјини’, при чему две трећине украјинских православних хришћана представљају парохијане оне Цркве која га није молила за аутокефалност и одбила је да је прими. Заиста, по први пут у историји видимо насилно ‘даровање аутокефалије’, што већ наводи човека да се замисли о многоме.

У току претходних месеци, најразличитије Помесне Цркве објавиле су мноштво критичких текстова и иступања поводом поступања константинопољске патријаршије. Њени представници објавили су апологетске текстове и покренута полемика је врло брзо зашла у дубине историје, при чему се читаоцу предлажу различита тумачења једног или другог склопа речи из текста 17. века. Ове теме су, несумњиво, такође важне, али нам се чини да је много важније да се погледа оно што се дешава у ширем контексту и схвати који су узроци потреса који су се појавили. Зато је важно одговорити на два питања:

Прво питање: да ли су садашњи поступци константинопољске патријаршије у Украјини без преседана?

Авај, нису. Такво исто упадање се догодило у Естонији 1996. године, када је патријарх Вартоломеј примио у општење тамошње расколнике. Одмах ћемо нагласити да би била грешка да се објашњење за ове поступке тражи у личности овог конкретног патријарха, пошто су сличне поступке на жалост чинили и његови претходници, почевши од 20-их година 20. века, од извесног патријарха Мелетија IV (Метаксакиса). Године 1923, заузео је парохије Руске Цркве у Финској и Естонији, потчинивши их својој јурисдикцији, наредне године је откинуо од Руске Цркве епархије у Пољској, самовољно објављујући њихову ‘аутокефалију’. Године 1936. је константинопољски патријарх прогласио своју јурисдикцију у Летонији, а пет година раније, упркос вољи Руске Православне Цркве, укључио у своју јурисдикцију руске емигрантске парохије у Западној Европи, претварајући их у сопствени егзархат (које је патријарх Вартоломеј недавно угасио).

Тешко је не приметити да су поменути поступци упадања и освајања били остварени управо у време када је Православна Црква у Русији у буквалном смислу речи крварила, трпећи нечувене прогоне од стране безбожне државе. Ако су комунисти заузимали храмове и манастире Руске Православне Цркве у СССР-у, константинопољска патријаршија је то радила ван његових граница.

Међутим, било би неправедно рећи да су указани поступци били предузимани само у односу према Руској Православној Цркви. Двадесетих година прошлог века константинопољска патријаршија је од Грчке Цркве успела да издејствује прекид њеног црквеног присуства у САД и Аустралији, затим је 1986. године успела да угаси и прогута амерички егзархат Александријске Цркве, а сасвим недавно, 2008. године, патријарх Вартоломеј је издејствовао одрицање Јерусалимске Цркве од својих парохија у САД и њихово превођење под константинопољску јурисдикцију.

Нису се увек такви поступци завршавали победом. На пример, 1931. године, константинопољски патријарх Фотије II је безуспешно покушавао да под своју јурисдикцију преведе парохије Српске Цркве у расејању. Он је патријарху Варнави писао: „све црквене заједнице које се налазе у дијаспори и ван граница Православних аутокефалних Цркава, које год националности биле, морају у црквеном односу да буду потчињене нашем Најсветијем патријаршијском Престолу“. Међутим, Српска Црква није устукнула пред овим захтевима, баш као ни Румунска Црква.

Ако су у 20. веку напори константинопољских патријараха у великој мери били усредсређени на то да себи потчине православну дијаспору, у 21. веку је почела експанзија на територијама самих аутокефалних Цркава.

Осврћући се на критике својих поступака поводом украјинског питања, патријарх Вартоломеј је недавно покушао да то објасни националним разликама, ето, све се своди на то на „наша браћа Словени не могу да трпе првенство Васељенске патријаршије и наше нације у Православљу“. Сама по себи, ова расистичка изјава, која потпада под дефиницију јереси етнофилетизма, била је изговорена са циљем да стекне подршку у грчком друштву. Био је ово својеврсни покушај да се игра на осећање националне солидарности. Међутим, она ни на који начин не одражава реалну ситуацију, пошто је у односу према другим грчким Црквама, константинопољска патријаршија поступала ништа мање сурово него према Руској Цркви.

Тако је, на пример, 2003. године патријарх Вартоломеј изненада од Грчке Православне Цркве захтевао да се под његову контролу преда 36 епархија на такозваним ‘новим територијама’ Грчке – у крајњој мери са циљем постављања архијереја на ове катедре. Синод Грчке Цркве је одбио да се потчини и њен тадашњи предстојатељ, архиепископ атински Христодул је говорио да би потчињавање оваквом захтеву дискредитовало саму чињеницу аутокефалног постојања Грчке Православне Цркве.

Након што су нови архијереји били изабрани без његове сагласности, 30. априла 2004. године, патријарх Вартоломеј је објавио прекид евхаристијског јединства Константинопољске Цркве са Грчком. Када је Руска Црква недавно прекинула општење са Константинопољем као вид протеста и изричите мере саветовања против његовог незаконитог упадања на њену канонску територију, многи су критиковали ову одлуку као сувише оштру. Међутим, сама константинопољска патријаршија је користила идентичну меру као притисак на другу грчку Помесну Цркву.

Грчка Црква није издржала овај притисак и на крају се потчинила, предавши ‘нове територије’ под управу константинопољске патријаршије. Да ли се то догодило зато што су се архијереји уверили у исправност поступака патријарха Вартоломеја? Не, Грчка Црква је назвала своју одлуку „актом жртве у циљу очувања црквеног мира“.

Међутим, да ли је ова жртва помогла да се заиста сачува мир? Авај, није. Чак горенаведене историјске чињенице показују да жртве и уступци које су различите Цркве чиниле нису гасиле, већ само још више распаљивале апетите константинопољских патријараха и охрабривали их на нове освајачке поступке.

И ето, након упадања на канонску територију Грчке Цркве, догодило се још масовније и вапијуће упадање на канонску територију Руске Православне Цркве, управо, аутономне Украјинске Цркве. А шта ако би Руска Црква поступила у овом конфликту по примеру Грчке Цркве? Да ли би то утолило апетите константинопољског патријарха и да ли би било могуће очекивати да се више ниједна Црква неће подвргнути таквом насиљу са његове стране? Да ће се са Украјином све завршити?

Авај, не. Патријарх Вартоломеј је већ објавио да има намеру да уради слично и у Македонији, која представља канонску територију Српске Православне Цркве. Првобитно су се ‘украјинско’ и ‘македонско’ питање разматрали истовремено.

Са патријархом Вартоломејем састао се председник Украјине Петар Порошенко 9. априла 2018. године, а 10. априла председник Македоније, Ђорђе Иванов. Оба председника су молила за даровање канонског статуса расколничким заједницама њихових земаља. И оба председника су након сусрета са патријархом иступили са оптимистичким прогнозама.

Синод константинопољске патријаршије је 30. маја почео ‘да разматра статус’ расколничке ‘Македонске Православне Цркве’, која је, као и украјински расколници, упутила молбу за своје признање. А 11. јуна, патријарх Вартоломеј је јавно изјавио: „Када Црква – Мајка тражи путеве спасења наше браће из Украјине и Скопља, она испуњује свој апостолски дуг. Наша су обавеза и одговорност – привођење ових народа назад црквеној истини и канонском поретку“.

Сви ови кораци указују на то да константинопољска патријаршија разматра истовремено упадање у Украјину и Македонију уз признавање тамошњих расколника упркос вољи Помесних Цркава, чије канонске територије представљају поменуте земље. Међутим, судећи по свему, управо крајње строга позиција коју је заузела Руска Црква у вези са упадом у Украјину, а и очигледно незадовољство других Помесних Цркава, принудили су патријарха Вартоломеја да одложи упад на територију Српске Цркве. Донета је одлука о повратку на већ опробану тактику лома Помесних Цркава, једне за другом. Међутим, ван сваке сумње је да ако се Васељенско Православље помири са безакоњем које је учињено у Украјини, доћи ће ред и на Македонију.

А да ли ће Македонија представљати последњи упад? Питање је реторичко јер је одговор очигледан. Ниједна Помесна Црква није безбедна од упада од стране Константинопоља. Иако сада нема претпоставки за то, на пример, у Румунији или Бугарској, када се ситуација буде изменила и појави се повод, без икакве сумње ће патријарх Вартоломеј, или његови наследници, слично да поступе.

Након Српске Цркве, врло вероватни кандидат за упад представља канонска територија Грузијске Православне Цркве због сложене ситуације у Абхазији, где већ постоје расколници који се боре за решавање локалног црквеног питања кроз обраћање константинопољској патријаршији. Они су прогласили ‘Свештену митрополију Абхазије’ и 2012. године већ посетили патријарха Вартоломеја, а 2016. године му се поново обратили молбом „за решење абхазијског црквеног проблема“.

У садашњим геополитичким околностима, упад је мало вероватан, али ако се услови у будућности измене, онда ће се то, без сумње, догодити и ништа неће спречити константинопољског патријарха да поново изјави да он „испуњује свој апостолски дуг“ за „спасење наше браће“ из Абхазије.

Пређимо сада на друго питање: шта стоји иза свих ових поступака константинопољских патријараха? Зашто сматрају да имају права да их чине и какве циљеве притом желе да испуне? За одговор на ово питање нема потребе да прибегавамо теоријама завере или да спекулишемо – сасвим је довољно да се обрати пажња на речи које су јавно изговорене.

Иза свих поменутих случајева експанзије, такође иза многих других које нисмо поменули да не бисмо без потребе продужавали текст, стоји посебно еклисиолошко учење о искључивом положају константинопољске патријаршије у Православној Цркви.

Почетком септембра, на Синаксису архијереја константинопољске патријаршије, патријарх Вартоломеј је изјавио да „за Православље Васељенска Патријаршија има улогу квасца који ‘кисели све тијесто’ (Гал. 5:9) Цркве и историје… Почетак Православне Цркве је – Васељенска Патријаршија, ‘у њој је живот, и овај живот је светлост Цркава’… Православље не може да постоји без Васељенске Патријаршије… Васељенски Патријарх је као глава Православног Тела… Ако Васељенска Патријаршија… напусти међуправославну сцену, Помесне Цркве ће постати као ‘овце без пастира’ (Мт. 9:36)“.

Ово се може допунити изјавама других представника константинопољске патријаршије. Ево, на пример, речи митрополита адријанопољског Амфилохија: „Шта би била Православна Црква без Васељенске Патријаршије? Нека врста протестантизма… Не може да се замисли да нека помесна Црква … прекине општење са [Васељенском Патријаршијом] пошто од ње потиче каноничност њеног постојања“.[1]

А ево речи протојереја Георгија Цециса: „Константинопољски патријарх, свидело се то некоме или не, Предстојатељ је Православља, видљиви знак његовог јединства и гарант нормалног функционисања институције коју називамо ‘Православна Црква’“.[2]

Као што видимо, све је отишло предалеко. Ако је све почињало тврдњом о томе да њему морају бити потчињене све цркве које се налазе у дијаспори, сада се дошло до тога да је, како се испоставља, константинопољски патријарх предстојатељ целокупног Православља, глава Православног Тела, да су под његовом судском влашћу сви архијереји свих Цркава, а предстојатељи осталих Помесних Цркава за њега као овце за пастира. И без њега, Православна Црква уопште не би била православна.

Зар је то оно у шта су веровали сви, свуда и увек? Зар ове изјаве не запрепашћују сваког ко је макар мало упознат са црквеном историјом? Као што је познато, стремљења ка искључивом вођству епископа Рима била су одбачена као јерес од стране православног света, а константинопољски патријарси имају још мање основе за слична стремљења. Макар зато што до четвртог века Константинопољ није постојао. Ко је тада био почетак, квасац, живот и светлост Цркве? Црква је одлично функционисала без константинопољске патријаршије у једном од најславнијих периода своје историје. Али и након појаве константинопољске катедре, као што је добро познато, на њој су се много пута налазили јеретици. Неће бити погрешно рећи да су, током историје, константинопољски престо јеретици заузимали чешће него било коју другу древну патријаршијску катедру. И ови периоди су трајали годинама, а понекада и деценијама. Како се након тога може говорити да Православље не може да постоји без Васељенске патријаршије и да управо од ње остале Цркве добијају своју каноничност? У та времена се, управо супротно, каноничност и припадност Православљу дефинисала одсуством општења са константинопољским престолом (и очувањем чистоте вере, наравно).

Није тешко приметити да имамо посла са новим и лажним учењем које проповеда константинопољска патријаршија. Управо ово учење представља извор а истовремено и теоретску основу за све њене антиканонске упаде у протеклих сто година, почевши са Финском и завршавајући са Украјином.

Свако ново лажно учење које се појављивало у Цркви, наилазило је на отпор и критику – тако је и са учењем које разматрамо.

Још је Свети Исповедник, патријарх московски Тихон 1924. године писао константинопољском патријарху Григорију VII: „Врло смо се узнемирили и запрепастили да се… Глава Константинопољске Цркве без било каквог претходног контакта са нама као са законитим представником и Главом целокупне Руске Православне Цркве меша у унутрашњи живот и дела аутокефалне Руске Цркве. Свештени Сабори (види 2. и 3. правило II Васељенског Сабора и др.) су епископу Константинопоља признавали одувек само првенство части, али му нису признавали и не признају првенство власти“.

Ово је било изречено као одговор на то што је константинопољски патријарх признао расколнике обновљенце, које је подржавала комунистичка власт, а Светог Тихона је позивао да оде и укине патријаршество у Руској Цркви.

Са своје стране, Свети Јован (Максимовић) је 1938. године приметио да се појављивање горепоменутог лажног учења временски подударило са губљењем скоро читаве пастве на канонској територији константинопољске патријаршије као последица ратова на почетку 20. века. Дакле, своје губитке константинопољски патријарси су одлучили да компензују експанзијом на друге Цркве.

По речима Светог Јована: „због губитка епархија које су се нашле ван њеног руковођења, а и губитка свог политичког значаја у границама Турске, Васељенска патријаршија је пожелела да се допуни потчињавањем себи области у којима до тог времена није било православне јерархије, а такође Црквама оних држава где руководство није било православно… Истовремено се дешава потчињавање појединих делова Руске Православне Цркве који су се нашли отргнути од Русије… Безгранично ширећи своје жеље за потчињавањем руских области себи, константинопољски патријарси су почели да говоре чак о незаконитости присаједињења Кијева Московској патријаршији… Следећи доследни корак Васељенске патријаршије би било објављивање целе Русије за јурисдикцију Константинопоља“.

А заправо, како говори Свети Јован: „Васељенска патријаршија… изгубивши значај Стуба Истине и учинивши од себе извор подела, истовремено обухваћена огромним властољубљем – представља жалостан призор који подсећа на најгора времена историје катедре Цариграда“.[3]

Још јасније је о поменутом проблему говорио ученик Преподобног Силуана Атонског, архимандрит Софроније (Сахаров). Године 1950. писао је: „Данас се у недрима Свете Цркве појавила велика опасност искривљења догматског учења о Њој… Питаћете: у чему се огледа ово искривљење сада? Одговарамо: у константинопољском нео-папизму који брзо из теоретске фазе покушава да пређе у практичну…

[Следбеници овог учења] су на почетку признали предност јурисдикцијских права Константинопољу… затим су почели да говоре о његовом праву највише апелационе инстанце у Васељенској Цркви, заборављајући да су управо такве тежње Рима довеле до велике и коначне поделе Цркве (1054)… Објављујући римокатолички принцип развоја, они су Константинопољу признали искључиво право на целокупну православну дијаспору у свету, не дајући то исто право другим аутокефалним Црквама у односу на своје дијаспоре… [Константинопољ] доживљава друге аутокефалне Цркве мањим од себе: Константинопољ је све, Он је Васељенска Црква, а други су делови и припадају Васељенској Цркви само зато што су повезани са Константинопољем.

Ко ће од истинских хришћана прихватити ову реч? А ако, претпоставимо, због некакве катастрофе са лица земље нестану Први и Други Рим, шта ће онда бити, свет ће остати без истинске везе са Богом, јер су нестале карике које нас повезују са Њим? Не, то је туђи глас (Јн. 10:5). То није наша хришћанска вера.

Да ли је потребно говорити да је овај облик папизма такође еклисиолошка јерес исто као римски папизам?… Ми одбацујемо сваки ‘Рим’: и Први и Други и Трећи, ако се говори о уношењу принципа субординације у постојање наше Цркве. И римски и константинопољски и московски и лондонски и париски и њујоршки и сваки други папизам ми одбацујемо, као еклисиолошку јерес која искривљује хришћанство“.[4]

О овом проблему нису писали само руски црквени аутори, већ и аутори из других Помесних Цркава. Тако, на пример, протојереј Радомир Поповић из Српске Цркве, након излагања поменутог учења Константинопољске Цркве: „Овакво размишљање и писање подсећа на стари Рим… не само на првенство – преимућство части епископа у Цариграду, већ и на читав „пакет“ прерогатива изузетне моћи и духовне власти … над целим православним светом… То је истоветно, нажалост, претензијама римског епископа. Многи, стога, данас све више и с правом говоре о томе да је нови папа већ на помолу.“[5]

А ево речи једног од архијереја Антиохијске Цркве, архиепископа аустралијског и новозеландског Павла: „У образованим круговима је добро познато да патријарх константинопољски нема исти положај у црквеној јерархији какав заузима епископ римски у Римокатоличкој цркви. Константинопољски патријарх није папа римски на Истоку. Још је у образованим православним круговима добро познато да су у прошлости постојали случајеви када су константинопољски патријарси на Васељенским и другим Помесним Саборима били проглашени за јеретике… Константинопољски патријарх не представља глас Православља и не може да поставља стандарде у Православљу“.[6]

А ево шта пише протојереј Божидар Главев из Бугарске Православне Цркве: „Патријарх константинопољски… прелази на све више забрињавајуће ширење својих пуномоћја, идући ка коначном циљу – узвишавању до чина источног папе и првенства не само по части, већ и са правом на власт… Очигледно је да он већ делује као источни папа и даје изјаве које су обраћене не само сопственој пастви, већ и ‘целој пуноти Цркве’… Апсурдност савремене црквене ситуације се састоји у томе да уместо да се подвргне црквеној осуди разорна делатност патријарха Вартоломеја, дешава се супротно – пуномоћја константинопољског престола постају све шира и све више у нескладу са предањем Цркве“.[7]

Може се навести још сличних цитата, између осталог и од аутора других Помесних Цркава. Међутим, неприхватање лажног учења константинопољске патријаршије се не ограничава само на изјаве појединих аутора – постоји и његова саборна осуда. То се догодило 2008. године, на Архијерејском сабору Руске Православне Цркве где је у специјалној одлуци написано:

„Сабор изражава дубоку забринутост због тенденција… које се виде у изјавама неких представника Свете Константинопољске Цркве.

Полазећи од схватања 28. правила IV Васељенског Сабора, које не прихвата сва пунота Православне Цркве, ови јерарси и богослови развијају нову еклисиолошку концепцију која постаје изазов за општеправославно јединство. Сагласно са овом концепцијом: а) Васељенском Православљу припада само Помесна Црква која је у општењу са константинопољским престолом; б) константинопољска патријаршија има искључиво право црквене јурисдикције у свим земљама православног расејања; в) у овим земљама константинопољска патријаршија самостално заступа интересе и мишљења свих Помесних Цркава пред државном влашћу; г) сваки архијереј или клирик који служи ван граница канонске територије своје Помесне Цркве, налази се под јурисдикцијом Константинопоља, чак и ако сам тога није свестан… д) константинопољска патријаршија дефинише географске границе Цркве и, ако се њено мишљење не подудара са мишљењем неке друге Цркве по том питању, може да на територији ове Цркве организује сопствену јурисдикцију…

Овакво виђење сопствених права и пуномоћја од стране константинопољске патријаршије представља несавладиву противречност са многовековном канонском традицијом на којој се заснива живот Руске Православне Цркве и других Помесних Цркава“.[8]

Иако се у овој саборној одлуци, по снисхођењу, не износи сама реч „јерес“, ипак се одбачено и осуђено учење означава као „нова еклисиолошка концепција“ што значи да се проблем односи на област догмата, а не само канона, јер еклисиологија („учење о Цркви“) представља део догматике. Године 2013. Синод Руске Православне Цркве је прихватио документ „О питању првенства у Васељенској Цркви“ у коме објашњава зашто не прихвата ново учење константинопољске патријаршије:

„У Светој Христовој Цркви првенство у свему припада њеној Глави – Господу и Спаситељу нашему Исусу Христу… Различити облици првенства у Цркви су секундарни у односу на вечно првенство Христа као Главе Цркве… На нивоу Васељенске Цркве као заједнице аутокефалних Помесних Цркава, обједињених у једну породицу заједничким исповедањем вере и пребивањем у међусобном сакраменталном општењу, првенство се дефинише у сагласности са традицијом свештених диптиха и представља првенство части… Поредак диптиха се мењао током историје… Канонска правила на која се ослањају свештени диптиси не дају ономе који је први било каква пуномоћја власти на општецрквеном нивоу… Еклисиолошка искривљења која приписују јерарху, који је први на васељенском нивоу, функцију управљања… добила су назив ‘папизам’“.[9]

Такође се и у сасвим недавној изјави Светог Синода Руске Православне Цркве од 14. септембра 2018. године коментаришу горенаведене речи константинопољског патријарха: „Ове изјаве је тешко оценити другачије него као покушај да се преуреди православна еклисиологија по римокатоличком моделу… у покушају да се утврде сопствена непостојећа и никада постојећа пуномоћја власти у Православној Цркви“.

Сви наведени цитати доказују да појава новог лажног учења, које криви догмат о Цркви, није прошла непримећена. За изобличење овог учења узвисили су глас како поједини аутори, тако и Сабори.

Жалосно је констатовати да се древна константинопољска катедра поново нашла заражена јересју, али то већ нису просто подозрења – ово је готова чињеница која је много пута посведочена. Управо ова јерес, како смо већ рекли, покреће константинопољске патријархе да врше незаконите поступке усмерене на утврђивање власти у Православној Цркви какву себи приписују. И овај процес се неће завршити у Украјини или Македонији – јер још нису све Цркве предале Константинопољу своје парохије у расејању и сложиле се са његовим стремљењима.

Овај проблем се не може решити неким дипломатским методама, компромисима и покушајима договора. Све то је већ покушано и није дало позитивне резултате. По речи Светог Марка Ефеског: „никада се оно што се односи на Цркву не исправља кроз компромисе: не постоји ништа средње између Истине и лажи“.[10]

Као и увек у Цркви, догматски проблем се исцељује само саборном осудом јереси и јеретика, њиховим свргавањем и постављањем православних епископа на катедре које су јеретици заузели. Овај пут је, без сваке сумње, болан, али само он води исцељењу Тела Цркве. А савремени догађаји показују да избегавање црквеног решавања овог проблема ни на који начин није безболно. Јер је верујућима канонске Цркве на Украјини већ болно. Међутим, они би могли да буду последњи који су пострадали – ако би се у свим Помесним Црквама нашла воља за општу саборну осуду новог папизма. Притом, осудити треба једном и за свагда сваку претензију ка папизму, да у будућности ниједна Црква не би била саблажњена да у њега упадне, да нико више не би следио први и други Рим.

Треба да се сазове свеправославни Сабор који ће дати трезвену оцену како самог новог учења тако и његових практичних израза у виду незаконитих упадања на територију других Цркава. Наравно, на такав сабор тешко да ће доћи патријарх Вартоломеј, јер у оквирима свог лажног учења он покреће идеју да, тобож, једино он може да сазива свеправославне саборе. На тај начин, њему не може нико да суди, јер је очигледно да сам патријарх Вартоломеј никада неће сазвати Сабор да осуди његове речи и поступке.

Ова идеја противречи историји – ниједан Васељенски Сабор није сазван од стране константинопољског патријарха, штавише, неки од њих су свргавали и анатемисали епископе јеретике са те катедре. И након епохе Васељенских Сабора, Црква је, такође по неопходности, испуњавала судску власт над константинопољским патријарсима. Тако је, на пример, након Фераро-Фирентинске уније 1443. године, у Јерусалиму Сабор три источна патријарха свргнуо константинопољског патријарха – јеретика Митрофана. У то време је много година први по части у Православној Цркви био александријски патријарх – све док на константинопољску катедру није постављен православни патријарх.

Године 2005. патријарх Вартоломеј је сазвао свеправославни сабор на коме је успео да свргне јерусалимског патријарха Иринеја, иако поступци за које су га оптуживали не представљају канонске преступе који претпостављају свргавање а посебно не свргавање из чина које је уследило. Поступци и тврдње самог патријарха Вартоломеја много више заслужују непристрасно разматрање на свеправославном сабору.

И при таквом непристрасном разматрању, без сумње, треба узети у обзир да лажно учење, које подстичу константинопољски патријарси почевши од 1922. године, противречи са вером коју су исповедали њихови древни претходници на катедри.

Тако је, на пример, патријарх Герман II (1222-1240) говорио: „Постоји пет патријаршија са дефинисаним границама за свакога, међутим, у последње време се међу њима појавио раскол, чији почетак је поставила дрска рука која је тражила надмоћ и господарење у Цркви. Глава Цркве је Христос, свака претензија на вођство је противна Његовом учењу“.[11] На жалост, његови савремени наследници су одлучили да се сами домогну лидерства у Цркви, очигледно сматрајући да је за православне недовољно да буду под вођством Христа.

У древна времена константинопољски патријарси су јасно говорили да се противе примату римског папе, али никако не због жеље да утврде свој примат. Патријарх Нил Керамевс (1380-1388) је писао папи Урбану VI: „Неправедно је оно што неки говоре о нама, да тобож ми желимо да имамо првенство“.[12] Садашњи патријарх је посрамио речи својих претходника, пошто је све ове оптужбе, авај, учинио тачним.

А ево речи из Окружне посланице четири патријарха 1848. године: „Достојанство [римске катедре] се не садржи у господарењу или првенству које ни сам Петар никада није добио – већ у братском старешинству у васељенској Цркви и првенству које је даровано папама ради значаја и древности њиховог града… код нас је Православље сачувало Саборну Цркву као непорочну невесту њеном Женику – иако ми немамо никакво световно надзирање или ‘свештено управљање’, већ смо сједињени само савезом љубави и усрдности према заједничкој Мајци, у јединству вере, запечаћеној са седам печата Духа (Отк. 5:1), то јест, седам Васељенских Сабора, и у послушању истине.“

Испод овога стоји потпис константинопољског патријарха Антима који је, као и његови древни претходници, делио исти став по питању првенства у Цркви какав данас изражава Руска Православна Црква. И од ове вере је одступила савремена константинопољска патријаршија и то толико очигледно да је отворено критикује и чак назива јересју бивши секретар Синода константинопољске патријаршије, архимандрит Елпидифор (Ламбриниадис) сада митрополит пруски, који је изјавио да „одрицање признавања примата у Православној Цркви, примата који може да буде оваплоћен само од стране првог – није ништа мање него јерес“.

Чак је римској цркви било потребно више времена да догматизује учење о примату папе.

Жалосно је признати да су управо у грчким Црквама превидели појаву ове јереси. Постојао је одређени отпор и у александријској патријаршији средином 20. века који је затим престао. Иако је патријарха Вартоломеја тешко назвати популарном особом, и на грчком језику се може наћи много критичких материјала о њему. Њега оптужују и за канонске преступе и за различите јереси – али ето, оптужбе за јерес неопапизма, на грчком језику нећемо наћи скоро нигде.

Узмимо чак и тај, жалосно чувени Критски сабор који је проузроковао толико саблазни и подела. Колико је много критика било изнесено на његов рачун од стране најумнијих људи. Износиле су се чак оптужбе о догматским грешкама у тексту са сабора, али притом нико није приметио многобројне метастазе јереси константинопољског папизма који прожима различите документе сабора. По нашем убеђењу овај сабор је заправо и сазван управо ради свеправославног признања самовољно присвојених привилегија константинопољског патријарха. Никакву вредност за било коју другу Помесну Православну Цркву његови документи немају. Ниједан од актуелних општеправославних проблема не решавају. А ето у корист константинопољске патријаршије у документима сабора написано је много и испод ћемо навести неколико примера.

Овде треба да наведемо да се константинопољска верзија папизма не подудара стопроцентно са римском верзијом. Постоје у њој и својеврсне разлике. На пример, ако се у римском папизму, уз узвишавање фигуре римског папе, сви остали епископи доживљавају као међусобно једнаки, у константинопољској верзији папизма посебна права и привилегије се у одређеној мери распростиру и на архијереје Константинопољске Цркве. Ово је прописано у документу који је прихваћен на Критском сабору „Православна дијаспора“. У одељку 2б се прописује поредак одвијања епископских сабрања у неправославним земљама света и посебно се указује да ће „сабрања сачињавати сви епископи сваке области и одвијаће се под председавањем једног од архијереја потчињеног Константинопољској Цркви“.

Као што видимо, не само константинопољски патријарх већ и сви епископи који су му потчињени дужни су да имају право првенства у односу на све остале епископе свих других Помесних Цркава, пошто управо они треба да председавају у локалним сабрањима православних епископа различитих јурисдикција. Не најстарији по узрасту или хиротонији, не они који су најукрашенији врлинама, искусни и уважавани, већ неизоставно архијереји константинопољске патријаршије. Као да тобож имамо ситуацију са посебном, вишом кастом епископа, узвишенијом у поређењу са свима осталима просто због своје близине такозваном „Васељенском патријарху“.

У оквирима ове логике и свештеници константинопољске патријаршије треба да имају у Цркви предност у поређењу са свештеницима других Православних Цркава, а лаици константинопољске патријаршије треба да су по статусу изнад лаика других Цркава.

Чак ни Латини нису могли ово да смисле.

На многим местима у критским документима, константинопољском патријарху се признаје власт над целокупном Православном Црквом, између осталог и судска. Рецимо:

„По питањима која имају заједнички интерес и захтевају… општеправославно разматрање, председник [епископског сабрања] се обраћа Васељенском Патријарху ради даљег деловања.“ (Православна дијаспора, 6)

„У току наредног свеправославног разматрања Васељенски Патријарх објављује једногласни консензус Православних Цркава.“ (Однос Православне Цркве са осталим хришћанским светом, 10)

„На територији православне дијаспоре аутономне Цркве се не оснивају, осим случајева свеправославне сагласности коју обезбеђује Васељенски Патријарх.“ (Аутономија и начин њеног проглашења, 2д)

„У случају појаве разлика у мишљењу… стране које учествују се заједно или засебно обраћају Васељенском Патријарху да би он пронашао канонско решење питања.“ (Аутономија и начин њеног проглашења, 2е)

У Посланици Критског Сабора се предлаже да се организује Свети и Велики Сабор у виду редовне активне институције чије право сазивања из неког разлога припада једино константинопољском патријарху, што нема основа ни у историји, нити у богословљу Православне Цркве.

Међутим, право сазивања Свеправославног сабора треба да припада не само првом предстојатељу по диптисима, већ сваком предстојатељу Помесне Цркве. Ограничење овог права само на константинопољског патријарха чини немогућим сазивање сабора у случају претензије било које Помесне Цркве према константинопољском патријарху и фактички чини патријарха те Цркве потпуно имуним од суда, што противречи канонском поретку Православља, сагласно коме сваки архијереј подлеже суду архијереја.

Зашто су грчки православни аутори пропустили све ово, као и друге, још више вапијуће изразе јереси константинопољског папизма које смо горе навели? Зар се сви они слажу са овом јересју? Или су спремни да се мире са њом просто ради националне солидарности? Тешко је поверовати у то, јер је славу православног грчког народа одувек чинила његова приврженост Истини, ради које се његови најбољи представници нису бојали да изобличе константинопољске патријархе који су упадали у јерес. Тако је било са Преподобним Максимом Исповедником за време патријараха – монотелита, тако је било са Светим Марком Ефеским за време Фераро-Фирентинске уније, тако је било са Светим Мелетијем Исповедником за време Лионске уније – можемо наставити са примерима. За све ове Свете Грке верност Истини је била на првом месту. Шта се овога пута променило?

Јер не ради се о томе да се „стане на страну Руса“ или „Словена“, већ о томе да се стане на страну Истине. Колико Исповедника и Мученика грчког народа је пострадало да не би прихватило западни папизам – зар само зато да би њихови потомци покорно прихватили ту исту јерес, али умотану у источни, грчки омот? Нека не буде тога!

Треба кратко да кажемо о претензијама константинопољског патријарха на судску власт и арбитражу у целокупној Православној Цркви, пошто ове претензије представљају део целе ове приче. Наравно, овај текст је посвећен догматским питањима и зато не разматрамо канонска питања која су прилично добро размотрена у другим текстовима. Погледом на систематско нарушавање и гажење мноштва канона од стране константинопољске патријаршије, просто будеш шокиран када истовремено уз то чујеш изјаве типа „васељенска патријаршија је одговорна за довођење ситуације у црквени и канонски поредак“. И ове изјаве се дају док истовремено та патријаршија укида каноне, на пример, апостолска правила која забрањују други брак клирика.

Иако се овде може поменути много тога, сувише би се одужио овај чланак. Међутим, један пример и то управо пример претензија на судску власт у целој Цркви треба размотрити. У већ поменутом скорашњем обраћању, патријарх Вартоломеј је говорио о „јединственој привилегији Константинопољске Цркве да прима жалбе од епископа и свештенства који траже прибежиште из свих Помесних Православних Цркава“. Притом се ово изјављује уз позивање на 9. и 17. правило IV Васељенског Сабора који тобож дају константинопољској патријаршији такву привилегију. И овим се управо правда упадање у украјинску ситуацију и прихватање у општење расколника који су лишени чина.

Колико ово тумачење канона одговара Предању Цркве може се разумети ако се упореди са тумачењем Преподобног Никодима Светогорца у његовом чувеном „Пидалиону“:

„Константинопољски патријарх нема власт да делује у епархијама и областима других Патријараха и овим каноном му се не даје право последње апелационе инстанце у целој Цркви… Зато Зонара у тумачењу на 17. канон овог Сабора говори да се не поставља над свим уопште митрополитима [константинопољски] патријарх као судија, већ само над онима који су му потчињени.

[Константинопољски] патријарх представља првог и последњег судију само за митрополите који су му потчињени, али не и за оне који су потчињени другим патријарсима јер је једино Васељенски Сабор последњи и свеопшти судија свих патријараха и нико други“.

Као што видимо, лажно учење о догматима се заснива на лажном тумачењу канона што, наравно, није изненађујуће, пошто се говори о учењу које је страно Православној Цркви. Наравно, присталице овог учења, као и сви јеретици, могу да траже издвојене цитате из старих текстова који им одговарају, посебно оних који потичу из Константинопоља, могу да се сете и страдања Српске и Бугарске Цркве од стране Константинопоља за време Отоманског царства – веома сумњивих и спорних поступака које је касније Константинопољ морао да исправи. Међутим, све ово не може да поништи чињеницу да је сваки папизам туђ православном учењу, како западни, тако и источни. Како је писао Свештеномученик Горазд Чешки: „Источна Црква је за Главу Цркве признавала само Исуса Христа и одбацивала саму идеју да за главу призна човека… зато што је схватала ову идеју као последицу недостатка вере у невидљиву Главу – Исуса Христа – и Његово живо управљање телом Васељенске Цркве… а такође као непомирљиву са апостолским принципом саборног решавања питања Цркве, што се изражавало у највишем виду на Васељенским Саборима“.[13]

Треба још да наведемо пар речи о томе на који начин константинопољска патријаршија користи своје различите почасне титуле за образложење и промовисање свог папизма, а пре свега титулу „Васељенског патријарха“. Ако је раније то била просто једна од почасних титула, као на пример код александријског патријарха титула „судија Васељене“, у новије време је она фактички постала званичан и главни само-назив константинопољских предстојатеља. Већ одавно они себе називају искључиво овом титулом, подразумевајући да се њихова црквена јурисдикција распростире буквално на целу васељену.

Као пример употребе овог термина можемо навести речи митрополита Елпидифора (Ламбриниадиса):

„Првенство архиепископа Константинопоља нема ништа заједничко са диптисима који изражавају само хијерархијски поредак… Ако будемо говорили о извору првенства, тај извор представља сама личност архиепископа Константинопоља, који је као епископ први „међу једнакима“, али као архиепископ Константинопоља и последично, Васељенски патријарх, он је први без равних себи“.[14]

Ово схватање своје „васељенске јурисдикције“ показало се и у чињеници да су у 20. веку архијереји Константинопољске Цркве међусобно поделили све стране света, уз изузетак оних које сами признају другим аутокефалним Црквама, тако да су се чак и земље у којима не постоји ниједан православни хришћанин нашле записане као канонске територије неког архијереја Константинопољске Цркве. И тај архијереј ће се љутити и гневно протестовати ако нека Црква отвори своју мисију у земљи где његова нога није ступила чак ниједном и где нема ниједног верујућег – просто због поменуте поделе. Чињеница да се ова подела света догодила тек у 20. веку, опет изобличава ово учење као ново и раније непознато у Цркви, пошто да је древно, константинопољски патријарси би извели ову поделу много раније.

Добро је познато да још када су константинопољски епископи почели да употребљавају титулу „Васељенски“, против те праксе је категорички иступио Свети папа Григорије Двојеслов. Он је посебно писао патријарху константинопољском Јовану: „Као последица ваше преступничке и гордошћу испуњене титуле, Црква је подељена и срца ваше браће су приведена у саблазан… Ако је Апостол Павле избегавао потчињеност удова Христових неким главама, као тобож мимо Христа, иако су ове главе били сами Апостоли, онда шта ћете рећи Христу Који је Глава Васељенске Цркве током испитивања на Страшном Суду – ви, који својом титулом „Васељенски“ покушавате да потчините себи све Његове удове?“

А ево његових речи из писма патријарсима Евлогију александријском и Анастасију антиохијском: „Нико од мојих претходника се није сложио да користи ову безбожну титулу („васељенски“) зато што, заиста, ако се неки патријарх буде називао васељенским, онда се тиме одузима патријаршијска титула од других“.

Међутим, константинопољски патријарси нису послушали речи православног папе Светог Григорија Двојеслова који је тада био први по части и ова титула наставља да се користи. У заштиту њеног коришћења говоре да се она тобож није користила у значењу о коме говори Свети Григорије, да је то била само красноречива титула, типа „Васељенски учитељ“ и „Васељенски библиотекар“ које су такође постојале у престоници царства. Можда је тако и било на почетку, али ако се погледа како је на крају ова титула почела да се користи, можемо речи Светог Григорија сматрати пророчким.

Свети Григорије није био једини папа који је иступао против употребе титуле „васељенски“. Тако у другом протоколу VII Васељенског Сабора читамо да је прочитана посланица папе римског Адријана императору. У оригиналном тексту ове посланице, поред осуде иконоборства, стоје и следеће речи:

„Веома смо се изненадили када смо пронашли да је у вашим царским указима који су издати за патријарха царског града, тј. Тарасија, он такође назван ‘васељенски’. Не знамо да ли је по незнању или по сугестији безбожних расколника и јеретика ово написано; али веома молимо вашу најмилостивију царску власт да се он никада, ни у једном од својих дела не потписује као васељенски: зато што је, очигледно, ово противно одлукама Светих канона и Предању Светих Отаца… Зато ако неко почне да га назива васељенским или да сагласност на то, онда нека зна да је туђ православној вери“.

Иако постоји велика вероватноћа да ови делови посланице нису били преведени на грчки језик током читања посланице на Сабору, ипак видимо како предстојатељ који је у то време имао првенство већ други пут директно критикује и забрањује употребу титуле ‘васељенски’ коју користе константинопољски патријарси. Ова сведочанства пружају основу да се расправља о незаконитости коришћења наведене титуле. Зато православни аутори треба да се одрекну назива „васељенски патријарх“ и називају га „константинопољски патријарх“, да и самом употребом ове титуле не би подржавали ширење јереси новог папизма.

Друга титула, коју Константинопољ активно користи за образложење својих амбиција, је „Мајка Црква“, иако употребу ове титуле, као ни претходне, никада ниједан Васељенски Сабор није одобрио, већ је она самовољно присвојена.

Она је потпуно оправдана само у историјском контексту и само у односу на Цркве које су добиле аутокефалију од Константинопољске Цркве. Међутим, она се користи у много ширем значењу. На пример, у горепоменутом обраћању патријарх Вартоломеј говори о својој патријаршији као о „брижној Мајци и родитељки Цркава“ ради образложења претензија на посебно место у свеправославној заједници. Међутим, такво схватање Константинопољске Цркве као Мајке свих Цркава очигледно је бесмислено јер многе древне патријаршије историјски претходе појави Константинопоља – како она може да буде њихова мајка? Ако нека Црква праведно и може претендовати на ову титулу, то је Јерусалимска Црква. Њен посебан историјски допринос одувек су признавале све Цркве, али се он никада није схватао као право на господарење и власт.

А ето, Константинопољ самовољно користи титулу „Цркве Мајке“ ради образложења свог стремљења да својој власти потчини остале аутокефалне Цркве, које треба да буду покорне и послушне као ћерке својој мајци. Како је приметио архимандрит Софроније (Сахаров), чак ако се допусти да Константинопољ „заиста себе може да назове заједничком Мајком свих Цркава… изводити потчињеност из чињенице историјског мајчинства – представљаће одступање од православне тријадологије сагласно којој Очинство или Синовство не уклања пуноту једнакости. Рођени је једнак Ономе Који рађа. Тако су сматрали Свети Оци“.[15]

И посебно цинично звуче речи о „брижној мајци“ које изговара патријарх Вартоломеј. Ниједна брижна мајка не поступа са својом децом онако како поступа Константинопољ у односу на Руску Цркву, а мало раније и на Грчку. Ако се и додаје реч „мајка“ константинопољској патријаршији, својим поступцима она више илуструје одвратну незнабожачку слику мајке која прождире своју децу. И ко ће почети да прекорева децу која се одлуче да напусте овакву „мајку“?

Чињеница да је Руска Црква прекинула евхаристијско општење са Константинопољском би била оправдана чак и ако би се све ограничило стремљењем да се супротстави преступу општецрквених размера и заштити своја чеда од општења са онима који су ушли у општење са расколницима. Међутим, све је још озбиљније. Руска Православна Црква је постала прва Црква која је одбила да се потчини јереси папизма коју намеће константинопољска патријаршија.

И остале Помесне Цркве ће пре или касније морати да направе тај исти избор – избор не између „Руса“ и „Грка“, већ између Православља и јереси.

Превод са руског:  Станоје Станковић

НАПОМЕНЕ:

[1] https://cognoscoteam.gr/αρνούμενος-το-οικουμενικό-πατριαρχε/

[2] «Ορθόδοξος «Εκκλησία» ή «Συνομοσπονδία» Τοπικών Εκκλησιών» – «Православная «Церковь» или «Конфедерация» Поместных Церквей?».

[3] Цитати из излагања «Положение Православной Церкви после войны» на Втором Всезарубежном Соборе (Сремские Карловцы, 1/14‒11/24. августа 1938. г).

[4] Софроний (Сахаров), иером. Единство Церкви по образу Единства Святой Троицы // Вестник Русского Западно-Европейского Патриаршего Экзархата. 1950. № 2–3. С. 8–32.

[5] Протојереј Радомир В. Поповић. Ангажована Теологиjа Цариградске Патриjаршиjе // svetosavlje.org/angazovana-teologija-carigradske-patrijarsije/

[6] Архиепископ Австралийский и Новозеландский Павел. Дружба с другими Церквами // www.blagovest-info.ru/index.php?ss=2&s=7&id=27764

[7] https://www.pravoslavie.bg/%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%B7%D0%B8/%D0%B2%D1%81%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%8F%D1%82-%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D0%B0%D1%80%D1%85-%D0%B8%D0%B7%D1%82%D0%BE%D1%87%D0%B5%D0%BD-%D0%BF%D0%B0/?fbclid=IwAR3lpAKbullNn7QV-UO1Fncew1rrmCjRvXBPhOwDCu-kGs6kIiT0YIrqgxE

[8] Определение освященного Архиерейского Собора Русской Православной Церкви (Москва, 24-29 июня 2008 года) «О единстве Церкви»)

[9] http://www.patriarchia.ru/db/text/3481089.html

[10] Послание к Схоларию, II // https://azbyka.ru/otechnik/Amvrosij_Pogodin/svjatoj-mark-ehfesskij-i-florentijskaja-unija/9)

[11] Цитат из: Соколов И.И. Лекции по истории Греко-Восточной Церкви. СПб., 2005, с. 129.

[12] Исто, с. 186

[13] Gorazd, biskup Českэ aMoravsko-Slezskэ. Život sv. Cyrila a Metoděje a jejich poměr k Řнmu a Cařihradu // http://www.orthodoxia.cz/gorazd/pavlik2.htm

[14] http://history-mda.ru/publ/pervyiy-bez-ravnyih-otvet-na-dokument-o-pervenstve-v-tserkvi-prinyatyiy-na-zasedanii-svyashhennogo-sinoda-russkoy-pravoslavnoy-tserkvi_3650.html

[15] Софроний (Сахаров), иером. Указ. соч. с. 25.

Извор: svetosavlje.org

Pravoslavie.cl