Свети Аверкије равноапостолни

ЗА царовања Марка Аврелија, сина Антонинова, у граду Јерапољу, у коме имађаше мало хришћана a огромно мноштво незнабожаца, свети Аверкије беше епископ. У време једног великог празника у част идола, сви сакупљени незнабошци у храму свом весељаху се и клањаху бездахним боговима својим, идолима, приносећи им жртве. Свети Аверкије, видевши то, уздахну и заплака што људи ослепљени безумљем, оставивши Бога, клањају се ђаволима, и не марећи за Створитеља почитују дела руку људских. Затворивши се у своме дому епископ се мољаше, говорећи: Боже векова и Господе милости, Ти си створио васељену и одржаваш је; Ти си послао Јединородног Сина Свог на земљу да се оваплоти ради човека; Ти сада погледај с неба на сав свет; погледај и на овај град, у коме си ме поставио за пастира разумних оваца Својих; погледај на помрачене у њему људе: они поштовање које приличи Теби, одају поганим демонима и делу руку својих; Господе, ове заблуделе људе избави од погибли, приведи их из таме к светлости Твојој, приброј их избраноме стаду Твоме!

После ове усрдне молитве светитељ заспа, пошто већ беше пaлa ноћ; и у сну њему предстаде младић неисказане лепоте, који дајући му у руке жезал говораше: Аверкије, иди сада у име моје и овим жезлом полупај начелнике заблуда! – Пренувши се од сна Аверкије разумеде да му се у виђењу јавио сам Господ, јер осети у срцу свом неисказану радост. И испунивши се ревности он одмах устаде, па узевши велику мотку, на коју наиђе, он те исте ноћи у три сата по мраку похита ка Аполоновом храму, у коме се јуче бучно празновало и много жртава принело. У томе храму беше много великих, скупоцених и веома украшених идола. Стигавши пред храм, Аверкије нађе врата закључана. Он удари у њих, и она се тог тренутка отворише. Ушавши у храм, свети епископ стаде најпре ударати идола Аполоновог, а затим и остале. И све их полупа и разби у ситне делиће. А глуви и неми идоли, безгласни и бездахни и немоћни, не могаху се заштитити када их светитељ разбијаше. Само се чула лупа од удараца и тресак од стропоштовања идола на земљу.

Жреци идолски који живљаху близу храма, пробудише се од велике лупњаве у храму, и не могаху да схвате шта је то. И потрчавши у храм, они угледаше идоле богова својих где полупани леже на земљи, и светог Аверкија како парчад идола гази ногама и разбија их жезлом. И уплашише се жреци. А свети Аверкије, обративши се њима, рече са гњевом: Идите к начелницима града и к свему народу, и кажите, да су се богови ваши на јучерашњи празник силно напили, па се ноћу побили међу собом, и тако попадали на земљу и разбили се. – Рекавши то, светитељ оде дому свом, као снажан јунак који победи непријатеље, што идоли заиста и беху, пошто многе душе људске одвукоше у погибао.

Жреци идолски одмах се упутише градским начелницима, и обавестише их о свему што учини Аверкије. А када се раздани, та се вест зачас рашири по целоме граду, и стекоше се у храм сви, и мали и велики, и прост народ и начелници. И кад угледаше идоле богова својих поразбијане на ситну парчад и разбацане по земљи, запрепастише се. Па испунивши се велике јарости, стадоше сви викати: Смрт Аверкију! – Неки додаваху томе: Пошаљимо га цару, нека тамо добије муке које је заслужио злочином својим! – А неки предлагаху: Хајдмо да му кућу запалимо, и њега са кућом! – Међутим начелници говораху народу: He усуђујте се запалити кућу Аверкијеву; јер ми се бојимо да пожар не захвати сав град, ако ви запалите Аверкијеву кућу. Боље је да ухватимо Аверкија, па или да му сами судимо по закону, или да га пошаљемо на виши суд.

Док је узрујани народ тако грајао и већ хтео да нападне на Аверкијев дом, неки епископови суседи отрчаше к Аверкију у његов дом; они затекоше светог епископа где поучава сабране око њега верне, и испричаше што чуше у народу, који хоће да навали на његов дом и да њега ухвати као злочинца. – Чувши то, верни се уплашише, и молише светог пастира свог да се склони из свога дома и прикрије за кратко време, док се не стиша народ. Светитељ пак, ни најмање се не бојећи, одговори: Господ је заповедио Својим ученицима да они смело без икаквог страха проповедају свима народима реч спасења. Па зар ја да се бојим оних што су устали на мене и траже душу моју због моје ревности за Бога мог? Ако се и сакријем од руку људских, како ћу се сакрити од руке Божије? И које ме то место може сакрити од њега? Браћо, заиста не доликује нама да се бојимо и да се кријемо, када нам је Господ помоћник и чувар живота нашег. Страдати за Њега јесте благо, а умрети за Њега слађе је од сваког срећног живота.

Рекавши то, свети епископ изађе из свога дома и упути се ка средишту града, а за њим иђаху верни. Дошавши тамо где се обично скупљао народ, и севши на повисоко место, он стаде учити људе које тамо затече, да познаду истинитога Бога, да схвате прелест демонску и лажност богова својих, да одбаце идолопоклонство, а да верно служе Јединоме Богу, Творцу свега света, који живи на небу. Тада неки од незнабожаца отидоше к начелницима градским и к народу, сабраном код Аполоновог храма, и разјареном због поразбијаних идола, и обавестише их да Аверкије усред града учи људе Христовој вери. Чувши то, сви се још више разјарише против Аверкија, што он не само идоле њихове полупа него се, ето, дрзнуо да и веру своју хришћанску јавно проповеда. У таквом бесу они појурише ка месту где се светитељ налазио, да га на месту убију. Међу тим народом беху и три одавно ђавоимана младића. А кад се народ стаде приближавати к светитељу, ова три младића по дејству ђавола што беху у њима добише наступ, и стравично запомажући све страховито уплашише. Раздравши на себи хаљине своје, они стадоше зубима својим кидати своје сопствено тело и гристи руке своје. Затим павши на земљу, они се ваљаху, и пену бацаху, и често ужасне крике пуштаху, запомажући: Аверкије, заклињемо те јединим истинитим Богом, кога ти проповедаш, не мучи нас пре времена.

Ужаснути овако страшним призором људи стадоше, и посматрајући потресно мучење она три младића и слушајући њихове стравичне урлике и крикове, они претрнуше од страха. И заборавивши ради чега су дошли, они стишани у недоумици чекаху шта ће бити, и шта ће са тим младићима учинити Аверкије, кога ђаволи моле да их не мучи. А свети Аверкије стаде се молити, говорећи: Оче возљубљеног Сина Свог Исуса, Ти нам отпушташ грехе па макар их било безброј, и дајеш нам све корисно што од Тебе иштемо, – Тебе сада призивам и молим: одагнај ђавољу напаст од ових младића, да би и они одсада ишли путем заповести Твојих, следујући светој вољи Твојој, и да преко чуда које учиниш на њима, многи поверују у Тебе, Јединог свемоћног Бога, и приљубе се уз Тебе, и познаду да нема другога осим Тебе.

Помоливши се тако Богу, светитељ се обрати к мученим ђавоиманим младићима, и ударајући их овлаш по глави жезлом, који држаше у руци, рече: У име Христа мога наређујем вам, ђаволи, изиђите из младића, не повредивши их ни најмање. – Тада ђаволи, повикавиш ужасним гласом, изиђоше из младића који лежаху на земљи као мртви. А свети Аверкије, узевши свакога од њих за руку, подиже са земље. И они тог часа постадоше здрави и паметни, и припавши к светитељу, целиваху чесне ноге његове.

Када то народ виде, нестаде јарости у њега, и он повика: Једини истинити Бог јесте Бог кога Аверкије проповеда! – Затим стадоше распитивати светитеља: Реци нам, човече Божји, да ли ће нас примити Бог твој, ако My приступимо? Да ли ће нам опростити безбројне грехе наше, ако се обратимо к Њему? Научи нас како да верујемо у Њега. – А свети Аверкије, отворивши уста своја, стаде их учити познању Бога, и продужи реч своју до три сата после подне. Онда нареди да донесу к њему све болеснике; и он их исцели призивајући име Исуса Христа и мећући руке своје на њих. Чувши његово учење и видевши чудеса, сви људи повероваше у Господа Исуса Христа, и молише светог Аверкија да их крсти. Но пошто већ беше вече, светитељ одложи њихово крштење за сутрадан, наредивши свима да се припреме за свето крштење. А када се сутрадан народ опет сабра к њему, он их све одведе к цркви, и поново их доста поучи. Затим сатворивши уобичајене молитве, он крсти тога дана пет стотина људи. И у току немного дана не само Јерапољ него и суседне градове и села он приведе вери и крштењем их присаједини Богу. И разнесе се слава његова свуда. И многи болесници из разних и далеких страна долажаху к њему и добијаху двоструко исцељење: исцељење тела и исцељење душе.

Једна угледна жена по имену Фриела, мајка Евксенијана Поплијана, намесника царског на Истоку, бејаше слепа. Но чувши за светог Аверкија да исцељује многе и разне болести, она нареди те је одведоше к светом Аверкију. Затекавши светитеља где учи народ, она паде к ногама његовим, молећи га да јој отвори ослепеле очи њене. А светитељ, бринући се најпре о просвећењу душевних очију њених, упита је да ли верује у Христа Исуса који отвори очи слепоме од рођења. И када Фриела обећа да ће поверовати, и сузама заливаше ноге светитељу, светитељ, помоливши се Богу, дотаче се очију њених и рече: Светлости истинита, Исусе Христе, дођи и отвори очи слушкиње Твоје! – И тог часа Фриела прогледа, и би крштена од светитеља. Крстивши се, она даде светитељу пола имања свога да разда сиротињи. И добивши потребне поуке од светог епископа, она се врати дому своме. А син њен Евксенијан Поплион, царски намесник, видевши матер своју да је прогледала и сазнавши да јој свети Аверкије молитвама својим отвори очи, зажеле да га види и да му заблагодари за исцељење своје мајке. А светитељ и Евксенијана научи вери и обрати га Христу.

После тога три друге жене, које такође беху ослепиле, приступише к светитељу и поклонивши му се рекоше: И ми верујемо у Христа Исуса кога ти проповедаш; стога те молимо, отвори и нама очи, као што си отворио Фриели. – Светитељ им одговори: Ако стварно верујете у истинитога Бога, као што тврдите, онда ћете угледати светлост Његову. – Рекавши то, светитељ подиже очи своје к небу и стаде се молити. Док се светитељ мољаше, сиђе с неба зрак неисказане светлости, који превазилажаше сијање сунца, и обасја сво место где свети Аверкије стајаше и мољаше се. И сви присутни падоше на земљу, не могући гледати ту неисказану светлост, само три слепе жене стајаху непомично. А кад се та светлост дотаче очију тих слепих жана, оне одмах прогледаше, и блистање небеске светлости престаде. Светитељ упита прогледале: Шта угледасте најпре, када вам се отворише очи? – Прва рече: Ја видех Старога данима који се дотаче мојих очију. – Друга рече: Ја видех прекрасног Младића који се дотаче мојих очију. – А трећа рече: Ја видех мало пресветло Дете које се дотаче мојих очију. – Чувши то, светитељ и сви што беху прославише Бога, Једнога у Тројици, који твори дивна и преславна чудеса.

Затим свети Аверкије, сазнавши да и у суседним градовима и селима има много болеоника који пате од разних болести, крену са ученицима својим и, угледајући се на Господа свог, прохођаше градове и села, учећи људе о царству Божјем и исцељујући болеснике. Дошавши у једно место звано Селиште, поред реке, он преклони колена и помоли се говорећи: Господе милосрдни, услиши мене слугу Твога, и подај благодат месту овом: нека потекне овде извор топлих вода, и нека сви који Се мију на њему добијају исцељење од сваке болести и немоћи. – И када заврши молитву, изненада би гром из ведра неба, и сви се присутни препадоше. А после грома изби извор топлих вода на месту где свети Аверкије узнесе коленопреклону молитву. Тада светитељ нареди људима што беху с њим, да копају дубоке ровове за сабирање топлих вода, и свима болесницима наложи да се мију у. тој води, и сваки који се измивао, добијаше исцељење молитвама светитељевим.

Једном ђаво, желећи да искуша светог Аверкија, узе на себе изглед жене и приступи светитељу иштући благослов од њега. А светитељ, погледавши у лице ђавола, хтеде да се окрене од њега, но притом се удари десном ногом о камен, и повреди глежањ, тако да му се и рана појави. Осетивши јак бол, светитељ стајаше ћутећи и држећи се руком за оно место где беше рана. На то се ђаво громко насмеја, па узевши свој обични изглед рече светитељу: Немој ме сматрати за једног од ништавних и малих ђавола, које ти изгониш. Ја сам старешина њихов; и ето, задао сам ти рану; и ти који друге исцељујеш од болести, сада си сам болестан.

Рекавши то, ђаво уђе у једнога јуношу који стајаше покрај светитеља, и поче га мучити. А свети Аверкије, помоливши се Богу, запрети ђаволу и истера га из јуноше. Изишавши из јуноше, ђаво повика: Многа ми зла чиниш, Аверкије, и не даш ми да овде мирно живим; постараћу се да ти се осветим, и примораћу те да под старост своју путујеш у Рим.

Вративши се дому своме, свети Аверкије седам дана нити што једе нити што пи, него пребиваше у посту и свуноћним молитвама, молећи Бога да не да врагу таку власт над њим, те да он иде онамо куда ђаво хоће. Седме пак ноћи светом Аверкију се Господ јави у виђењу и рече: Аверкије, по моме промислу ти ћеш бити у Риму, да би и тамо познали име моје. Стога се не бој, јер ће благодат моја бити с Тобом.

Ово виђење укрепи светог Аверкија, и он исприча братији што чу од Господа који му се јавио. Ускоро после овога ђаво, који се хвалио да ће приморати светог Аверкија да путује, поче то вешто приводити у дело.

У то време цар римски Марко Аврелије учини својим сацарем Луција Вера, и вери за њега своју кћер Лукилу. Но пре свадбе ђаво уђе у ту девојку и стаде је мучити. To баци у велику тугу оба цара, и оца и вереника. Они сабраше из целе земље најискусније лекаре, маге и жреце, трудећи се на све могуће начине да излече Лукилу. Али од свега тога не би никакве користи. Напротив, из дана у дан девојци биваше све горе и горе. А једнога дана ђаво поче викати у девојци, говорећи: Нико ме одавде не може истерати осим Аверкија, епископа Јерапољског.

Када то чу отац девојчин, цар Марко Аврелије, он одмах посла Евксенијану Поплиону, свом царском намеснику на Истоку, писмо оваке садржине: Наша царственост је сазнала да у подвластној ти области постоји неки Аверкије, епископ Јерапољски, муж толико силан у хришћанској вери, да може и ђаволе изгонити и разне болести исцељивати. Пошто нам је он потребан, то ми шаљемо два наша достојанственика, Валерија и Ваоијана, да га са сваком почашћу доведу к нама. А твоме достојанству наређујемо да га приволиш да нам радо дође, због чега ће ти од нас бити не мала награда.

Добивши овакво писмо од цара, царски намесник оде к светом Аверкију и стаде га молити да иде у Рим к цару са царским изасланицима. А свети Аверкије, сетивши се да се ђаво хвалио како ће га под старост приморати на тешко путовање у Рим, помисли у себи: Иако си се, враже, постарао да приведеш у дело оно што си у гордости својој хвалисаво обећао да ми приредиш, ипак се нећеш обрадовати: јер имам наду у Господа да се моја старост неће узалуд потрудити, него ћу и тамо сатрти гордост твоју силом Христа мога, који ми у виђењу обећа благодат Своју.

Спремивши све што My беше потребно за пут, светитељ крену призивајући у помоћ свемоћног Бога. А спреми за пут ово: мало хлеба, и један кожни мех у који нали вино, јелеј, сирће и воду, и учини да се ове течности не помешају једна са другом. И када му за време пута беше потребно вино, то из меха тецијаше само вино; када му беше потребан јелеј, онда из меха излажаше само јелеј; када му беше потребно сирће, онда излажаше само сирће; а када му беше потребна вода, тецијаше само вода. Тако свака течност истицаше посебно, иако све оне беху заједно у једноме меху. Једном ученик светитељев хтеде да без благослова његовог наточи себи из меха чашу вина, и гле, потекоше заједно све течности помешане: и вино, и јелеј, и сирће, и вода, тако да он не могаде окусити од те мешавине. Запрепашћен, он исповеди свој грех светитељу, замоли од њега опроштај, и тада, по благослову блаженога, свака течност стаде поново истицати одвојено.

Када свети Аверкије стиже у Рим, цар са својом женом Фаустином прими га с чешћу, и одведе к својој кћери, мученој од ђавола. А кад ђаво угледа светог Аверкија, насмеја се и рече: He рекох ли ти, Аверкије, да ћу ти се осветити за јаде што си ми задао, и да ћу те натерати да под старост путујеш у Рим? – Да, заиста је тако, одговори светитељ, али ти ово неће бити на радост, проклети ђаволе. – И нареди светитељ да девојку изведу из палате напоље. А када је вођаху, ђаво се одупираше не желећи да иде, но девојку ипак силом вођаху. Тада ђаво стаде бацати девојку на земљу и бити је, а свети Аверкије, подигавши очи своје к небу, усрдно се мољаше Господу за исцељење страдајуће девојке. Онда ђаво поче запомагати: Заклињем те самим Христом твојим, немој ме послати ни у бездан ни у које друго место, него ми дај да се вратим онамо где сам био пре овог времена. – Светитељ одговори: Враже, поћи ћеш ка оцу своме, Сатани. Али пошто си намучио мене старца да овамо допутујем, то се и ти нећеш вратити одавде без муке и празан. Ево лежи камен, (пред дворцем бејаше огромно велики камен, да га је мноштво народа једва могло само покренути с места; на тај камен светитељ указа руком), наређујем ти, ђаволе, именом Господа мог Исуса Христа, да овај камен однесеш у моје отачаство, у град Јерапољ, и положиш код јужне градске капије.

Тада ђаво, као роб и заробљеник, везан клетвом, изађе из цареве кћери, узе тај камен, и тешко стењући понесе га по ваздуху преко иподрома. И сви људи што тамо беху, са великим удивљењем гледаху камен ношен по ваздуху и чујаху громко стењање ђавола, али њега самог не могаху видети. Одневши камен у Јерапољ, ђаво га положи на оном месту, где му беше наредио свети Аверкије. А житељи Јерапоља, видећи огромни камен где изненада паде из ваздуха, беху пренеражени, и разумеше ту тајну тек када се к њима врати свети Аверкије.

Међутим царева кћи, ослободивши се злог мучитеља, лежаше безгласна као мртва крај ногу Аверкијевих. Видећи то мати њена, царица Фаустина, помисли да је кћи њена умрла, и стаде плакати. Но свети Аверкије пружи руку своју и подиже девојку живу, здраву и потпуно разумну. Тада се силно обрадоваше њени родитељи, сав дом царски би понесен весељем због исцељења цареве кћери. А родитељи њени послаше радосну вест и зету своме Луцију Веру, који у то време ратоваше противу Парћана, извештавајући га о оздрављењу његове веренице. Светитељу пак они нуђаху богате поклоне, и обећаваху му дати све што буде хтео. Али он не узе ни злата ни сребра, нити икаквог имања, и говораше: Богатство није потребно ономе коме су хлеб и вода као царски обед и као гозба велика. – А заиска само две ствари: прво, да се сиромашним хришћанима у Јерапољу сваке године даје из царских данака по три хиљаде мера пшенице; друго, да се о царском трошку подигну купатила код извора топлих вода, које светитељ молитвама својим изведе из дубине земље на исцељење болних. Цар то одмах с радошћу прихвати, и даде и писмени налог за то.

Светитељ после тога остаде још неко време у Риму, утврђујући у вери Цркву Христову. И њему се у виђењу јави Христос и рече: Ваља ти, Аверкије, бити у Сирији, и тамо проповедати име моје, и утврдити цркве моје, и исцелити мноштво болесних.

После тога виђења свети Аверкије моли цара да га отпусти, али цар не пристајаше, бојећи се да у одсуству светитељевом ђаво поново не уђе у кћер његову. Међутим светитељ усаветова цара да се не боји, убедивши га да се ђаво не може вратити. Па и после тога цар нерадо отпусти светитеља.

Севши на лађу, свети Аверкије отплови у Сирију; и прво посети Антиохију, затим отпутова у Апамеју, и у друге тамошње градове, васпостављајући мир у црквама, узнемиреним јересју маркионита. Прешавши преко Еуфрата, светитељ посети цркве у Низибији, и у свој Месопотамији. Одатле оде у Киликију и Писидију; посети и Синад, митрополију Фригијску. По свима тим областима и градовима он би од велике помоћи Цркви Божјој, многе неверне обрати у веру Христову, јеретике посрами и одагна, верне учврсти у вери, заблуделе изведе на пут истине, из многих људи изагна духове нечисте, и огромно мноштво разноврсних болесника исцели. И светог Аверкија сви стадоше називати равноапостолним: јер нико, осим светих апостола, не обиђе тако много земаља и градова. Тако светитељ овај пронесе славу Христа Бога и много послужи спасењу људи. После тога се светитељ врати у Јерапољ.

Када житељи Јерапоља чуше да се њихов пастир враћа к њима и да се већ налази недалеко од града, похиташе му у сусрет сви, и мало и велико, и жене и деца, и с неисказаном радошћу припадаху к њему, као деца к оцу, и добијаху од њега благослов, којега одавно већ беху жељни. Ушавши пак у град, свети Аверкије се упути у цркву, и севши на свој престо даде свима мир и поучи их много. И сви се радоваху повратку светога епископа, а нарочито ништи и убоги, пошто свети Аверкије донесе са собом царску грамату која наређује да им се за исхрану додељује сваке године по три хиљаде мера пшенице из царских данака. И пшеница је била давана све до дана Јулијана Одступника, који то укину и царску грамату одузе. Старањем светог Аверкија бише подигнута, по царевом наређењу, и купатила код извора топлих вода.

Остале године свога живота свети Аверкије проведе у светости и правди, мудро руководећи своју паству. О својој пак кончини он би унапред обавештен: јер му се у виђењу јави Господ, и рече: Аверкије, већ се приближи време да отпочинеш од трудова својих.

После тога свети Аверкије сазва своју паству, и обавести их да се ближи крај његовог живота на земљи, па им, по обичају свом, одржа опширну поуку, саветујући све: да буду непоколебиви у вери, чврсти у нади, и нелицемерни у љубави. Затим светитељ припреми себи гроб, па давши свима мир и благослов, предаде свету душу своју у руке Господа свога.

Тако свети равноапостолни Аверкије сконча у седамдесет трећој години свога живота. Сви житељи града Јерапоља топло оплакаше свога пастира, и побожно погребоше чесно тело његово, и камен онај, који некада по светитељевом наређењу би пренесен из Рима, положише са великом муком на гроб преподобнога. И молитвама светитељевим даваху се многа исцељења, како од његовог гроба, тако и од топлих вода, које он изведе својом молитвом. Молитвом његовом нека Господ и на нас богато излива милост Своју вавек. Амин.

Извор: crkvenikalendar.com

Pravoslavie.cl