Свети преподобни Никодим Светогорац

Oвај новојављени богоносни отац Цркве Христове роди се на острву Наксосу у Кикладама (Јегејско море), у главном месту тог острва званом Хора. То беше време турског ропства и страдања православних хришћана које од незнабожних муслимана које од злобне унијатске пропаганде римокатолика. Роди се Свети Никодим 1749 године од родитеља честитих и побожних, и доби на св. крштењу име Никола. Отац му се звао Антоније, мајка Анастасија, а презиваху се Каливурцис. Благочестива његова мајка прими касније лаки јарам Господњи, тј. монашки чин, добивши име Агата. По природи обдарен многим духовним даровима, мали Никола се одликоваше од најранијег детињства трудољубљем и мудрољубљем. Био је бистар и оштроуман и обдарен великим памћењем. У њему од малих ногу беше толика жеђ за знањем да је ишао у претшколско доба под прозор школе да слуша предавања учитеља. И кад би га питали ђаци: „шта је данас предавао учитељ?“, понављао им је и оно чега се ни они нису сећали. Приметивши то његов свештеник призва га себи да га подучава и да освети душу његову на самом почетку миомиром тамјана и св. богослужења. Миомир тај свети из детињског доба, оста у њему на свагда и умножаваше се у њему, заједно са умножавањем светског и еванђелског мудрољубља. Јер не закопа он талант свој у земљу него га умножи стоструко, дајући дару Божјем себе на уздарје. Примивши први наук у храму Божјем, он продужи да учи у школи на Наксосу, коју је водио архимандрит Хрисант Етолски, брат равноапостолног свештеномученика Козме. Тако Бог нађе начина да преко Хрисанта повеже једног светитеља који је завршавао свој подвиг и труд, запечативши крвљу своју верност Христу, и другог који се јављао као звезда на мрачном хоризонту онога доба, да се тако не прекине златни ланац светих. Кад заврши школу у свом месту посла га епископ острва у 16 години у Смирну да продужи с учењем у тамошњој Евангелистичкој школи. Мало је у то тегобно време било православних школа и још мање Богом просвећених учитеља. И док је на његовом острву латинска јерес преко лукавих језуита као учитеља и исповедника користила невољу православних и обмањивала простије умом, дотле је у Смирни дух протестантске јереси претио ништа мањом опасношћу. Није било лако младом Николи да се провуче између Сциле и Харибде и да се докопа здраве науке у време, у које, као и у наше, беху заборављена чудесна дела светих Отаца и исцрпене духовне снаге православног народа петовековним агарјанским ропством.
У Смирни постаде овај богомудри отрок својом разборитошћу и марљивошћу учитељ својим друговима и похвала својих учитеља. А беше већ он научио да је почетак истинске мудрости страх Божји. Зато, сабирајући знање као пчела мед са медоносног цвећа, није тражио мудрост која надима. Јер је знао да је боље и корисније, како кажу св. Оци, бити мало учен а љубављу бити близу Бога, него многоучен и искусан па се показати као хулитељ Господа свога. Страх Божји и љубав Божја, које усиса у себе душа његова с млеком материним и умножише заједничка богослужења са првим његовим духовним оцем на родном острву, чуваху чедну душу његову да се не утопи у страсти младићске. Јер неочувано младићско доба и лоше дружбе које кваре добре навике, уз наследно од Адама греховно стремљење природе људске, остављају у неочврслој души семена страсти и порока. Она временом постају корен сваког зла, који као нека друга природа разара богодану природу и постаје извор смртоносног мртвила душе Богом створене за живот.
После мудрости древних Јелина и богословља у школи Никола научи латински језик, француски и италијански. Особито изучи древни језик отаца својих, што му потом поможе да постане диван тумач и преводилац на простонародни дијалект дела св. Отаца и њихових поука. Ово „чудо епохе“, како га назва један од његових другова због његовог изузетног памћења, остаде у Смирни пет година. Не погорди се даровима својим но их скриваше плаштом смирења, имајући увек пред очима Павлову реч: „Шта имаш, о човече, што ниси добио? А ако си добио, што се хвалиш као да је твоје.“
Године спасења 1770, због гоњења хришћана Смирне и покоља од стране агарјана, врати се Никола на своје острво где га епископ Паронаксијски Антим Вардас изабра за свог секретара и пратиоца. Какве наде је још тада полагао у њега његов учитељ и покровитељ у Смирни, старац Јеротеј, види се из писма које му пише много потом: „Дођи, чедо моје, макар сад у моју старост, да те поставим за учитеља у школи, јер немам другог који је толико напредовао колико ти.“ Али срцезналац Бог је друкче промишљао о врлинском овом младићу, водећи га тајним својим путевима Светој Гори Атонској, да би на њеном пустињском универзитету, као многи пре и после њега из разних народа и језика, постао прво ученик а потом учитељ истинске мудрости православне и философије Духа Светог. Требало је световно знање које он задоби да буде очишћено, прошавши кроз огањ пустињског живљења. А то се успева једино преко молитве и поста и подвига, те практичне философије без које око душе и ума никад не може постати светло и чисто, да би могло видети Бога. Није Смирна и „по човеку“ мудрост њена била по мери будућег Никодима. Само је атонска пустиња, то чудесно и чудотворно огњиште врлина, могло огрејати и загрејати, хладним ветровима света и века, озебло и истинске мудрости жељно срце његово.
Век Светог Никодима беше век у коме је мудрост овога света све више хваљена, а смирена мудрост Божја постајала све мање вредносна на ваги људској. Но Бог заштити младог Николу од примамљиве мудрости по свету: још док беше код епископа Антима упозна се на Наксосу са уистину врлинским мужевима јеромонасима светогорцима Георгијем и Нифоном и монахом Арсенијем, који беху прогнани из Св. Горе „правде ради“. Они припадаху оној групи светогорских монаха, бранитеља црквених предања, познатих под именом „Кољивари“. Наиме, тај назив они добише од њихових противника који их оклеветаше као тобожње новаторе и претеране ревнитеље за безначајне ствари. При томе они, тј. њихови противници, беху заборавили мудру истину св. Отаца да кад се ради о питањима вере и Предања Цркве, – и најмања ствар није мала, јер може постати источником великих зала. Мала је реч „једносушност“, за коју се бораху св. Оци Првог Васељенског Сабора, али непризнавање њено затвори духовне очи безбожног Арија за виђење Пресвете Тројице и донесе вечну осуду њему и његовим присталицама; многима се чинило мало питање једне или две природе, једне или две воље Господа Христа, па се показа да од признавања или непризнавања две природе и две енергије Христове зависи сво наше спасење; мала је реч о исхођењу Духа Светог „и од Сина“; међутим, она би узрок страшног пада велике римске Цркве из кога се она ни данас не диже; смешно и мало је изгледало многима питање нестворене божанске светлости која обасја св. Апостоле на Гори Тавору, и коју брањаше у XIV веку богомудри Григорије Палама као „једину нашу наду“, па се показа да је сумњом у њу било доведено у питање сво богоблагодатно Предање и живи опит Цркве Божје. Још безначајније изгледаше преношење благосиљања кољива за умрле са суботе на васкрсни недељни дан, које извршише, противно старом обичају, монаси светогорског Скита Св. Ане (1754-5 г.). Но ипак неки од светогорских отаца, са боље изоштреном црквеном савешћу и свешћу, премда знађаху да се овде не ради о питању вере, устадоше против ове измене древног обичаја. Осетише они да се иза те незнатне измене крије ново начело црквеног живљења, од Апостола непредано и Оцима непотврђено: начело прилагођавања и уподобљавања овоме веку на рачун уподобљавања Христовој Тајни божанског Домостроја и Васкрсења. То питање као и нека друга (напр. питање честог причешћивања животворних Христових Тајни које заступаху Кољивари) би узрок, као што ће се даље видети, не малих немира у Св. Гори Атонској и Великој Христовој Цркви Цариградској: Кољивари бише оклеветани као уносиоци немира у Цркву и зато неки од њих протерани. Међу њима беху и горе поменути јеромонаси Георгије, Нифон и преподобни Арсеније, с којима се срете овај истине Божје жедни Никола о коме је реч. Врлинско живљење ових стараца и богоугодни разговори са њима породише у његовој души жеђ за монашким предавањем Богу. Чувши од њих многе похвале о блаженом митрополиту Коринтском Макарију, који беше њиховог духа и ревности, он похита на острво Идру где овај тада живљаше. Тај сусрет би почетак њиховог, до краја земаљског живота, друговања и узајамног помагања. Ту Никола упозна и чувеног по врлини старца Силвестра Кесаријског који се храњаше медом молитвеног тиховања и духовног созерцавања у једној уској колибици. У лицу једног и другог подвижника Христовог засија Николи она духовна лепота о којој говора Св. Василије Велики, која кад обасја људску душу, потискује из ње све што јој је до тада изгледало драго и достојно љубави, чинећи га сићушним и достојним презрења. Зато и он, као некад блажени Павле, видевши Дивног лепотом, сматраше од тог момента све за трице само да би задобио Христа. И добивши препоруку од старца Силвестра, одрече се света и онога што је у свету и отпутова лађом у Гору Атонску (1775 г.), у манастир Св. Дионисија, где прими анђелски образ, добивши име Никодим. Ту оста млади Никодим две године, поставши пример смирења и разборитости другој братији, служећи као чтец и секрегар у св. манастиру. За време свог двогодишњег боравка у манастиру, поред молитвеног правила и служења братији, монах Никодим се труђаше непрестано на изучавању богонадахнутих Отачких књига. На многим од рукописа богате манастирске библиотеке и до данас стоји запис: „Прочитах ја Никодим са Наксоса“. На списима богомудрог писца, скривеног под именом Дионисија Ареопагита, пише: „Прочитах ову свештену и тајанствених догмата Духа пуну и великославну књигу и задобих не малу корист – Никодим монах са Наксоса“. Тако он хармонично сједињаваше у себи практично богоугодно живљење са богоумљем и изучавањем св. Списа дан и ноћ. Знађаше монах Никодим да само просветљени може бити истински просветитељ и учитељ других, као и то да је богоживљење неопходни предуслов чистог и здравог богоумља.
Године 1777 дође у Св. Гору и Св. Макарије Коринтски и, посетивши манастире, настани се у ћелији Св. Антонија која беше на месту где се данас диже огромни запустели руски скит Св. Андреја, звани Сарај, са једним од највећих храмова на Балкану. Одатле светитељ позва Никодима на разговор, па пошто се загрлише св. загрљајем, потстицаше га, знајући жељу срца његовог, да се ода усамљеничком живљењу и издавању, на општу корист, Отачких књига. И то би дан у који два светитеља положише темељ светом делу. Млади, веома обдарен духовним огњем, монах Никодим уједини од тог дана своје снаге с опитним педесетогодишњим подвижником и сабирачем Отачких књига Макаријем. И њиховим заједничким трудом, од многих заборављена бесцен блага Отачке мудрости, засјаше као из неке таме свима жељнима божанске светлости и богопознања.
После неколико дана Св. Макарије предаде монаху Никодиму рукопис „Добротољубља“, замоливши га да поправи грешке у текстовима, да напише предговор и кратке животописе св. Писаца чији текстови су били сабрани у овој богомудрој књизи.
Повери му такође и поправку „Евергетиноса“, друге значајне духовне књиге у којој су сабране поуке из живота и дела св. Отаца и подвижника. Даде му и своју књигу „О честом причешћивању“, да је допуни сведочанствима древних Отаца и св. Предања и припреми за поновно издање. Све то сведочи, с једне стране, велико смирење овог иначе ученог и трудољубивог Макарија, а с друге стране, његово необично поверење у двадесетосмогодишњег монаха Никодима и у његово познавање св. Отаца. После одласка Св. Макарија, монах Никодим проживе годину дана у ћелији Св. Георгија изнад Кареје, званој ћелији „Скуртеја“, где преписа књигу „Азбучник“, дело преподобног Мелетија Галисиотског исповедника. Од тада па до блажене кончине, сав живот Св. Никодима протече у труду и подвигу, посту и молитви, изучавању и писању богомудрих књига и химни и тумачењу Отачких списа и Св. Писма.
У то време се беше прочуо по својим подвизима, трудољубљу и мудрољубљу и један други свети муж. То беше преподобни Пајсије Величковски. Као овај са југа, тако и преподобни Пајсије беше дошао нешто пре њега у Св. Гору из северних, руских и молдавских крајева, са истим циљем: да ту нађе духовне хране својој гладној души и да нахрани и друге са пребогате отачке трпезе. И као што се две муње укрштају на небу обасјавши својом светлошћу у таму погружену васељену, тако и ова два огњена богоискатеља: један обасја јужне а други северне крајеве. Дирљиво је читати са колико је самопожртвовања и љубави тражио и сабирао по Св. Гори преподобни Пајсије заборављене рукописе светоотачких дела! А кад изучи јелински језик, он сабра многе свете књиге и монахе око себе, поживе с њима у манастиру Симонопетри и њиме основаном Скиту Св. пророка Илије, па отпутова са сабором своје братије у Молдавију. Ту се у манастиру Њамцу окупи око њега до 1000 монаха.
Ту он писаше књиге пуне духовне мудрости, и превођаше на словенски и румунски језик са својом братијом светоотачка дела. Св. Никодим, чувши за њега и да је велики љубитељ умне молитве и светоотачке мудрости, разгоре се жељом да се и он придружи сабору његових ученика. Но велика бура и ветар спречише и променише правац лађе којом беше кренуо за Молдавију, те тако оста на свагда у Св. Гори.
Вративши се са неуспелог пута у Св. Гору, жељан молитвеног тиховања, настани се поново у колиби Скуртеја, а потом у усамљеној ћелији Св. Атанасија, где писаше црквене химне, допунивши службу Св. Атанасија и Кирила. После неког времена дође са острва Наксоса преподобни Арсеније Пелопонески и настани се у Скиту Св. Пантократора (Капсала). Смирени Никодим, пошто не успе да оде старцу Пајсију, дође за послушника овом мудром старцу Арсенију кога и од раније знађаше. Знао је монах Никодим да је, како каже Св. Исак Сирјанин, „смиреноумље одећа божанства. Јер оваплоћени Логос у њега се обуче и општи преко њега са нама у нашем телу … да не би твар сагорела од созерцавања и гледања на Њега“. Знајући дакле, да је смиреноумље темељ наше философије живота, сваки дан свој њиме почињаше и њиме завршаваше, слушајући и смиравајући се пред својим духовним оцем, по угледу на Христово послушање до смрти, и смирење пред Његовим Оцем небеским.
Поживевши са старцем Арсенијем око три године у посту и труду, и изучавању Отачких списа у богатој библиотеци св. Иверског манастира, који не бејаше далеко од њих, он се отсели заједно са њим на једно пусто острвце, у правцу Евије, наспрам Свете Горе, звано Скиропула. После извесног времена остаде сам, једући хлеб свој у мукотрпном зноју лица свог на том пустом острву, непрестано се молећи и Богу невидљивом невидљиво служећи. Ту написа на молбу свога рођака Јеротеја Еврипског епископа, и то по сећању, пошто не беше понео са собом ни једну књигу, врло душекорисну књигу звану „Саветни приручник или о чувању пет чула“. Не пише је да се прослави и из сујете, но по послушању, са страхом и осудом себе самог: „Ако, што да не буде, ово што пишем не буде пријатно некој светој души, ко ће бити крив за то? – пита он свога рођака епископа. Ја, Владико мој, ја. Прво, јер зборим а не творим; а онај који говори а не твори, сличан је хлебу без соли … Но учиних ово покоравајући се Св. Нилу који каже: Добро треба да говори и онај који не твори добро, не би ли, застидевши се речи, почео и у дело да их спроводи. А друго, крив сам што не сачувах своју меру па корачам даље од својих моћи“ … У тој богомудрој књизи говори свети о стражењу над чулима, да се не би преко њих страсти уселиле у срце и заробиле душу, о очишћењу њиховом, да би чисто срце, гледањем створења Божјег и удубљивањем у тајне славе Божје, видело и примило у себе вечну светлост Свете Тројице. Завршавајући своје дело светитељ говори да се право блаженство не налази, као што су то хтели мудраци овога века, ни у спољашњим добрима: богатству, достојанствима, части, ни у телесним уживањима; чак су у заблуди и они који мисле да се права срећа налази у простом признавању постојања Божјег, бесмртности душе и других божанских ствари. Надмено знање у прљавој души и ослепљеним од страсти чулима извор је не блаженства но демонског мучења. Јер, знање, и само кроз њега гледање тајни, надима – без љубави која гради, и која се рађа не из природе већ из вере; само, из природе црпено, знање је голо и сиромашно, па зато и несигурно; љубав и врлинско живљење значи опит и испробаност. Отуда и сигурност и постојаност блаженства које настаје из доживљавања св. вере. Зато, завршава свети, само онај који има увек у себи вечно и блажено добро, које је Бог, који Њиме храни срце и биће своје, кроз веру и љубав, само он поседује блаженство јаче од смрти, кроз кога и највеће страдање постаје радост. Тако је, ето, овај огњени монах, го на голом острву, као некад многострадални Јов на ђубришту, испуњавао себе једином снагом која одолева смрти у пустињи овоземаљског живота, снажећи и друге њоме, речју својом и примером својим.
После годину дана (1783) врати се Св. Никодим поново у Св. Гору, оставивши само суво острво, немог сведока његовог подвига. Повратак његов не би одмора ради него још већег подвига ради: ту прими од старца Дамаскина Ставруде, духовника његовог животописца Евтимија, велики и анђелски образ и настани се у ћелији званој „Теонина“, изнад саборног храма Пантократорова скита. „Док се ту налазио, пише горе речени Евтимије, сабраше се око његових медоточивих поука многа братија и настанише у околним колибама, да га гледају и да се просветљују његовим духовним саветима.“
Следеће године (1784) појави се поново у Св. Гори онај богомудри Макарије Коринтски, да би још једном потсетио свога ученика и вољеног саподвижника да у бризи о спасењу своје душе не заборави и друге, спасења и светлости Божје жељне. Тако се, потстакнут њиме, Св. Никодим предаде потпуно писању, превођењу за прости народ на новојелински језик са старог, Отачких дела и тумачењу Св. Писма и богослужења, додајући труду труд и подвиг подвигу. И постаде уистину учитељ многих делом и речју. По молби Св. Макарија преведе на простонародни језик дела Св. Симеона Новог Богослова која бише штампана под именом његовог преписивача Дионисија Загореоса. „Добротољубље“, то друго Еванђеље Отачког духовног опита и православног по Богу живљења, већ беше штампано, а уз то преведено одмах на словенски језик преподобним Пајсијем Величковским.
Пошто је увек било људи који су тврдили, да би оправдали своју лењост, да су то књиге за монахе а не и за људе који живе у свету, светитељ се обраћа таквима у предговору дела Св. Симеона: „Нека се не усуди неко од световњака да каже да је ово писано само за монахе а не и за мирјане. Не, ледена је та реч, брате, реч пуна лукавства, по псалмопевцу, реч неразумна, којом лењивац и немарљиви налази изговор у гресима“. Па да би доказао своју тврдњу Свети наводи за пример обећање које сваки хришћанин даје на св. крштењу: „да ли само монах даје обећање Богу да се одриче сатане и свих дела његових? – То исто обећање даје и световњак“. Пошто су сви људи позвани на савршенство и чистоту ума и срца, то и Св. Никодим призива све без разлике, да се сваки, сходно својим моћима и своме дару, труди да примени у живот написано Св. Симеоном и свима светима, да би очишћавани по души и по телу, кроз наук овај Св. Духа, привукли у срце своје благодат Утешитеља, и да би се тако као и свети учили директно од Њега божанској вољи.
Тим богомудрим списима додаде Свети и друге још простије књиге духовног садржаја, у жељи да уведе и духовне оце и прости народ у законе духовне борбе и да им открије путеве покајања и што бољег напредовања на путу савршенства. Ко није чуо за његов „Исповедник“, приручник духовницима при исповести и уводитељ верних у тајну покајања? Па за његову „Невидљиву борбу“ и „Духовне вежбе“? Држећи се правила, „да треба мрзети и одвраћати се од погрешних учења и безаконих латинских и других јеретика обичаја, али не и од онога што је код њих правилно и посведочено правилима светих Сабора“, – он се потруди да, колико му то би могуће, и ова првобитно западних писаца дела, очисти и оправослави, бивајући преко њих као Павле – свима све да би бар неког придобио. Но знајући да је „млеко“ за младенце а да духовно ојачалима треба дати „тврде“ хране, припреми он, уз много труда и по послушању, сва дела мудрог светитеља Григорија Паламе, како би и она изашла на светлост дана, у славу вечне божанске Светлости коју прослављају и бране, а на духовно утврђење и просветљење многих. Но тај труд његов би изгубљен у Бечу пре него што се објави, на радост мракољупца демона, а на светога велику жалост, и на штету свих жељних светлости Божје. Сазнавши за губитак светитељ, по речима саподвижника му Евтимија, „плачући и наричући“ и не налазећи утехе у ћелији својој, оде у ћелију браће Скуртеја да излије пред њих своју тугу. Толико велика беше његова љубав према Св. Григорију, и жеља да преко његовог богомудрог учења пробуди успаване савести својих савременика!
Но, не постаје ли чак и туга светих извором радости и утехе за нас грешне? Његов труд над делима Св. Григорија и туга због њиховог губитка, остадоше као још једно несумњиво сведочанство дубоких духовних веза Кољивара са древним атонским оцима подвижницима званим, по св. Григорију, „паламистима“, а преко њих са целокупним саборним светим Предањем Цркве.
Ревност своју за отачка предања особито посведочи преподобни Никодим сабирањем, тумачењем и издавањем св. Правила Васељенских и Помесних Сабора Цркве под називом „Крма“ (Пидалион). У том великом послу би му помоћник богољубиви јеромонах Агапије Пелопонески; не изостаде ни добро сведочанство о вредности његовог труда смиреног Макарија Коринтског, присутног у сваком добром и корисном подухвату. Тако се оствари жеља преподобног да ова света правила православног по Богу живљења (којима древни Оци поставише границе међу лажном и правом вером, међу правим и лажним живљењем по вери), постану посед и „мудрих и простих“, и свештенства и народа. Благодарећи томе није реткост да се и до дана данашњег може чути у јелинским крајевима и од најпростије старице: то што радиш противно је „Пидалиону“ Светог Никодима. Но од искони мрзитељ добра ђаво не остави ни ову радост светитељу, непомућену: неки Теодорит Јањински, коме Св. Никодим повери бригу о штампању „Крме“, самовољно измени нека од његових тумачења, додајући своја објашњења туђа духу Православља, на велику жалост преподобног и на саблазан верног народа. „Више бих волио, говораше св. Никодим, да ме ударио ножем у срце, него то што је додавао и одузимао из моје књиге“.
То време беше не само време народног незнања но и великог његовог страдања. Од агарјанског притиска многи мењаху своју веру, али мноштво њих и пострада мученички за Христа као у древна времена. Многи од тих новомученика пролажаху пре свог страдања кроз Св. Гору да би се ту припремили за свој подвиг. Познато је да је један од њих, Св. новомученик Константин са Идре, био припремљен на страдање од Св. Никодима, коме он потом написа житије. Да би укрепио народ у вери православној и прославио и сачувао од заборава дивне подвиге ових новомученика, Св. Никодим сабра и написа „Нови Мученикослов“ (Неон Мартирологион), по свему раван древним „Делима мученика“. Тиме посрами и оне злобнике који тврђаху како је тобож стабло Православља престало да даје плодове светости и постало безплодна смоква.
Протумачи преподобни и 14 Посланица апостола Павла, уз то и Саборне Посланице; преведе на новојелински „Тумачење Псалама“ Евтимија Зигабена, објасни и девет Песама канона назвавши књигу „Благодатни врт“. Изда и „Нови изборник“ из житија преподобних, а при крају живота и сав „Саборник“ (Синаксар), тј. Житија Светих, допунивши их и исправивши. Сабра у књизи „Богородичник“ химне у част Мајке Божје, написа и дивну „Нову Лествицу“ и „Хеортодромион“, где протумачи на општу корист степена Октоиха и певане каноне Богородичиних и Господњих празника. Своју велику љубав према светима показа и писањем дивних песама и служби у част њихову (51 дело). Велику корист православном народу донесе и његово дело „Христоитиа“ (Благонаравље), као и древна књига питања и одговора на духовне теме звана „Књига Варсануфија и Јована“. Ко ће набројати његова бројна писма и друга поучна дела којима тешаше, просвећиваше и тумачаше свима који му се обраћаху, веру еванђелску и живљење по њој! Тако сав живот преподобног протече у распињању на крсту двоједне љубави: љубави према Христу и према својој браћи.
Све то не беше по вољи злим дусима и неразумним људима, те покушаваху на разне начине да га омету у његовом труду и подвигу. Често је слушао демонску буку и шапутање око своје ћелије, или као рушење зида и ударање у врата. Писац његовог житија Евтимије саопштава нам да док је Свети тумачио речи 36 Псалма: „Нека буде пут њихов таман и клизав и анђео Господњи нека их гони“, напоље се чула таква ларма и бука, као да је војска пролазила и као да су се зидови рушили. А он, иако је био врло бојажљив као млад, толико беше ојачао благодаћу Духа Светога да све то сматраше за „детиње стреле“.
Много му је теже падала ревност „не по разуму“ лажне браће и њихово незнање и злоба која се увек труди да оклевета и омете дело Божје. Још пре доласка Св. Никодима на Атон, у Св. Гору се беше увукао, као што већ би речено, немир и распре у вези благосиљања суботних кољива и вршења парастоса у недељу, као и по питању чешћег причешћивања. Ради мира међу браћом, цариградски патријарх Теодосије II (1769-1773) донесе синодско решење по коме „добро раде они који суботом врше парастосе за мртве; они пак који их врше у дан Господњи не подлежу осуди“. Што се тиче времена приступања св. Причешћу, одлучи да „оно није одређено, сви су међутим дужни да се припреме за њега покајањем и исповешћу.“ У другом писму, написаном са сагласношћу јерусалимског патријарха Софронија, исти овај Теодосије II подвлачи да „добро чине они који врше парастосе суботом“, но допушта парастосе и недељом због народа. Но то не смири распре међу монасима. Ревнитељи древног црквеног устава у које спадаше и Св. Никодим, бише оклеветани и оптужени Цариграду на сабору у манастиру Кутлумушу (1774), на коме узеше учешћа бивши цариградски патријарх Кирило II и Матеј Александријски, који ту беху на покоју. Међу отпуженима се налазаше поред преподобног Атанасија Парског, Неофита Кавсокаливитског, Св. Макарија Коринтског, и Свети Никодим. Писмо преподобнога које он упути по монаху Висариону ради оправдања Кољивара, би отворено и успут фалсификовано. На цариградском Сабору (1776) неки од Кољивара бише рашчињени и протерани, и донесена одлука да је „свеједно“ кад се благосиљају кољива, и ако сви древни устави говоре да парастосе треба вршити суботом. Распра се још више разгоре поводом објављене књиге „О честом Причешћивању“. У оно време многи држаху за закон да се треба причешћивати четири пута годишње, или у крајњем случају једном у 40 дана. Циљ пак ове књиге беше да пробуди хришћане из учмалости на духовну ревност, сличну оној древних хришћана и да их подстакне да што чешће приступају светим Тајнама Христовим, „да удаљујући се на дуго време од заједнице с Христом, не буду уловљени од духовног вука.“ Вера Св. Никодима и Св. Макарија, који припремише ову књигу, беше да Бог у свако време дарује свету силу своју и исту помоћ као у стара времена, свима онима којима је живљење у светости и врлини драже од немара и лености. Не показаше ли то својим примером и свети новомученици, чији живот Св. Никодим прослави, а и сами ови подвижници Никодим и Макарије као и многи други пре и после њих? А не тражаху они да се приступа Светим Тајнама било како и без припреме: својим подвигом, постом и молитвом, а и речју својом, посведочише да је покајање и исповедање грехова, и свако духовно стражење и подвиг, неопходан услов за то. А вероваху и у свету силу Крви и Тела Господњег: да огањ њихов освећује и просвећује, даје здравље души и телу, олакшава терете многих сагрешења, спутава и уклања рђаве и зле навике, умртвљује страсти, једном речју умножава божанску благодат и уводи у вечни живот. Знадијаху они да Христос тражи живе удове а не мртве. А откуд им живот ако се не оживљавају светим врлинама и животворним Тајнама Његовим? И да је свако време благопријатно и за врлину и за свету Тајну, јер нас не чини време и празник, по светом Златоусту, достојнима светих Тајни, но чистота и праведност душе. Зато и они говораху заједно са светим Златоустом: „са таквом чистотом и праведношћу душе увек приступи, без ње – никад“. Не беше Светима ни то непознато да кад ослаби жеђ за св. Тајнама и трепет пред њима, слаби и врлина; и обратно: немар у врлинском живљењу гаси постепено, док је не угаси, и жудњу за Светињом благодатних Дарова Божјих. Зато није чудо што, тражећи од себе и од свих хришћана даноноћно живљење и кајање, они тражаху истовремено и сталну спремност за св. Причешћивање, и чешће приступање светим Тајнама.
То саблазни неке од слабијих, за које новији обичај ретког причешћивања беше постао закон, и послужи, заједно са другим спорним питањима, као повод многих клевета и оптужби против Св. Никодима, Св. Макарија и других Кољивара. На све те оптужбе Св. Никодим одговори смирењем и праштањем; а на крају „Исповедањем вере“ своје, у коме са смелошћу и смирено поби све клевете против чистоте вере своје и својих саподвижника. У њему он благовести, између осталог, да је чување старог обичаја о вршењу парастоса у суботу, као дану силаска Христовог у Ад и дану мртвих, веома богоугодно: њиме се спречава мешање несмешивих својстава суботног дана, као сенке, са својствима дана Господњег као пуноће свих догађаја домостроја Божјег и као дана Васкрсења Христова, а уз то и као осмог дана вечне радости будућег века. Као и сви свети пре њега, тако се и он стараше да све у Цркви, свако њено дело и свака молитва, буду – не скривање и помрачивање но: благовест и откривање свих њених у Христу Господу скривенооткривених Тајни и чудеса. А изнад свега и пре свега: свете тајне Васкрсења, и тајне Цркве као живог Тела вечноживог и вечноприсутног Богочовека. Као некад преподобни Теодор Студит што саветоваше монахе да не клече у недељу, јер, говораше он, пошто у наше време постоје многи који сумњају у Васкрсење Христово, то треба да и нашим усправним ставом у васкрсни дан благовестимо нашу веру у њега; – тако и овај свети муж: ревноваше да не буде ничим помрачена тајна Васкрсења Христовог и св. Предања.
Исправност његове вере посведочи и Сабор светогорских стараца који би сазван 1807 г. поводом клевета на преподобнога: „Сви ми“, пишу старцу у посланици упућеној свим светогорским манастирима и скитовима, „једнодушно сведочимо и признајемо његово изузетно благочешће и православност, и да је хранитељ догмата Цркве Христове, као што то доказују и његови свештени и општекорисни списи…“
Последње године свог на земљи живљења проведе овај смирени и мудри подвижник у разним местима Свете Горе: после извесног боравка у Великој Лаври и двомесечног бављења у ћелији Скуртеја, заједничког живљења са старцем Силвестром Кесаријским у Пантократорској ћелији Св. Василија и краћег боравка у манастиру Пантократору, настани се на крају у једну мирну ћелију наспрам оне Св. Василија. Ту живљаше као туђин и дошљак на земљи, не имајући ни за насушни хлеб; живљаше од љубави његове духовне браће из ћелије Скуртеја. Евтимије, који је живео са њим, саопштава нам да му храна беше „некад на води спремљен пиринач, некад опет са водом самлевени; најчешће пак јеђаше маслине и расквашено сочиво. Ако би му неко донео рибе, даваше комшији да је скува за обојицу. А комшије знајући да он јело никад не кува, ношаху му често од свога“. Од одела имађаше само једну стару просту мантију, никада две; а на ногама, уместо ципела, опанке од свињске коже. Деси се тако једном да дође у Иверски манастир један архијереј, који имађаше велику жељу да упозна преподобнога, о чијој мудрости беше толико чуо и читао. Зато посла једног монаха из манастира у Капсалу, где тада живљаше Св. Никодим са својим старцем, и изјави жељу да га види. Преподобни Никодим, онако исто просто обучен, дође, по благослову старца, митрополиту, поздравивши га смерно. Архијереју ни на крај памети не дође да би то могао бити мудри Никодим па, мислећи да је то неки безначајни монах, продужи са читањем неке књиге не обраћајући пажњу на њега. Никодим почека прилично дуго да му епископ каже што га је позвао, па не дочекавши, врати се својој колиби. После неког времена архијереј поново позва реченог монаха да га пита зашто Никодим не дође. Он му зачуђен рече: малопре је био код вас! – Та зар је могуће да је то био он? Зовите га одмах, заповеди. Узалуд је међутим монах молио старца Никодимовог да га поново пошаље у манастир. Пошто, рече старац монаху, дотични архијереј сматра да је старо рухо мога духовног чеда непристојно за једног мудрог и преподобног пустињака, тиме показа да није достојан да види Никодима… Но и поред те његове смирене простоте, прича нам исти Евтимије, „сви рањени грехом остављаху архијереје и духовнике своје и хитаху у траље обученом Никодиму, да би нашли себи лека и утехе у жалостима, и то не само из манастира, скитова и колиба, него долажаху и многи хришћани из разних места, да га виде и да код њега нађу утехе у својим невољама“. Ништа им не сметаше то што преподобни сам себе називаше „мртворођенчетом“ и „мртвим псом“, „немудрим“ и „простаком“ и што се потписиваше „немонах – монах“.
Кад написа „Исповедање вере“ преподобни осети да су телесне његове снаге на измаку и да се приближило време одмора од многих трудова његових. Месеца априла 23, године 1809, изађе из Капсале до колибе вољених му Скуртеја да прославе заједно великомученика Георгија коме беше посвећен њихов мали храм. Вративши се својој колиби здравље му се погорша, слух му беше ослабио, зуби поиспадали од поста, и тешко се креташе. Пост и трудови беху сагорели спољашњег човека, а младост унутрашњег се обнављаше непрестано, као орловска. Петог јула оде до манастира Кутлумуша где га оци примише са радошћу. Одатле му дадоше мазгу да изјаше узбрдицу до ћелије Скуртеја. Тежак успон погорша и онако његово слабо здравље и скинувши се с мазге би опхрван болешћу. Осетивши да му се приближује блажени крај исповеди се, и замоли да му се изврши освештање св. Масла, причешћујући се свакодневно светих Тајни Христових. Непрестано захваљиваше братији за њихову љубав и труд. Замоли да му донесу мошти саподвижника и другова, блаженог Макарија Коринтског и Партенија старца Скуртејског па грлећи их и са сузама целивајући шапуташе: зашто ме Оци, остависте сиротог? Ви стигосте на небо добивши због ваших врлина заслужени покој, а ја због мојих грехова страдам. Зато вас молим, Оци моји, молите се Богу да и мене помилује и да ме удостоји да будем онде где и ви.
То би 13 јула, до кога се продужи његово страдално припремање за блажену вечност. Ноћу између 13 и 14 јула сабра се око одра његовог мноштво ученика његових и саподвижника, венац глави његовој, плачем и молитвом испраћајући учитеља свог. Око шестог часа ноћи на питање братије: како је? – одговори тихим гласом, са очима упереним према икони Богомајке: „Умирем, умирем, умирем. Него вас молим причестите ме“. И тако се причести животворних Тајни Христових. После кратког времена нађоше га са прекрштеним рукама на грудима и испруженим ногама. Учитељу, одмараш ли се? – упиташе га. А он им одговори: „Христа примих у себе, како да не будем спокојан!“ па потом ућута… А на место њега продужаваше да говори његова реч, раније написана, дајући објашњење тог светог спокојства: „О нестворена Љубави! О Љубави сладоносна! Шта хоћеш ол мене?… Тражим срце твоје, да се сједини са мојим, које ми због тога и би прободено на Крсту. И тражим целог тебе да бих и ја био цео твој… Купи ме, вољена ми душо, предавајући ми се. ..“
И тако предаде преподобни душу своју Богу 14 јула 1809 у шездесетој години свога живота. И „док се рађало земаљско сунце“, пише верни ученик и животописац његов Евтимије, „зађе ово духовно сунце Цркве Христове. Зађе огњени стуб који увођаше нови Израиљ у побожност. Скри се облак, који освежаваше паљене жегом грехова. Оплакаше га пријатељи и знанци и сви хришћани, од којих један, иако прост, рече ову реч: „Оци моји, боље би било да је данас умрло хиљаду хришћана него Никодим“. Тело му би чесно сахрањено поред храма Св. Георгија. А када, по светогорском обичају, бише извађене из земље свете мошти његове, написа му братија по његовој жељи на светој лобањи: „очекујем васкрсење мртвих“. Лобања се и данас чува у храму речене колибе изнад Кареје, исцељујући све оне који је са вером целивају, и који се владају по благодатним речима из ње изашлим и у његовим делима записаним.
Молитвама преподобног Никодима, Господе Исусе Христе, помилуј и просвети нас. АМИН.

Извор: crkvenikalendar.com

Pravoslavie.cl