Апокалипса ситног греха

Архиепископ Јован Шаховској

Ситни гријех, као што је дуван, у људском друштву се до те мјере претворио у навику, да му оно, чак, указује разноразне погодности. Гдје само не можеш наћи цигарету! На сваком кораку можеш видјети пепељару, свуда постоје специјалне просторије, вагони, купеи – „за пушаче“. Нећемо преувеличати ако кажемо да цијели свијет личи на једну огромну собу, тачније, један огромни вагон у међузвјезданим сферама – „за пушаче“. „Пуше“ – ситно-спокојно гријеше сви: стари и мали, болесни и здрави, научници и прости народ… Злочинцу пред погубљењем дозвољавају да испуши цигарету.

 Буквално испада да је мало ваздуха у атмосфери, или да је он превише пријесан, па треба себи створити некакав задимљени, отровни ваздух и дисати, дисати тим отровом, и наслађивати се тим димом. И заиста – сви се и наслађују. До те мјере, да је „непушач“ – појава готово исто тако ријетка, као и човјек који „никад не лаже“, или који се „ни над ким не узвисује“… Трговина дуваном је једна од најзначајнијих на свјету, и сваке године милиони људи се труде да доставе могућност другим милионима и милионима – да удишу тај гадни, јетки дим, да би могли да омамљују његовом наркозом своју главу и сав свој организам.

Да ли је у природи човјека да ситно, наркотички гријеши – да „пуши“? Само питање је чудно. Да ли је у природи човјека да иде против своје природе? Да ли је у твојој природи да се дрогираш? Наслађивање кокаином држава забрањује; трговину дуваном – поспјешује. Ситне гријехе људски закон дозвољава; они не одводе човјека у затвор. Сви су криви у ситним гријесима, и нико неће да због њих на људе баци камен. Дуван, тај „мали кокаин“ је дозвољен, као мала лаж, као незнатна неправда, као убиство човјека у срцу или у утроби. Али не говори тако Откровење Божије – воља Живог Бога. Господ се не мири ни са малом лажју, ни са једном једином убиственом рјечју, ни са једним јединим прељубодејним погледом. Малена травчица беззакоња исто је тако грешна пред Господом, као што је и велико дрво злочина. Мноштво ситних сагрешења пада несумњиво теже на душу човјека, него неколико великих, која увијек стоје у човјековом памћењу и која увијек могу бити скинута покајањем. И, свети човјек није, наравно, онај који чини велика дјела, него онај који себе уздржава и од најситнијих сагрешења.

Против великог гријеха је лакше почети борбу, лакше је замрзити његово приближавање. Познат је случај са праведним Антонијем Муромским. Код њега су биле дошле двије жене: једна је била скрушена због једног свог великог гријеха; друга је, пак, самозадовољно свједочила о својем неучествовању ни у каквом великом гријеху. Пошто их је срео на путу, старац је првој рекао да пође и да му донесе велики камен, а другој – да сакупи доста малих каменчића. Послије неколико минута жене су се вратиле са камењем. Старац им је тада рекао: „А сада однесите и поставите то камење тачно на она мјеста, на којим сте их и нашле“. Жена са великим каменом је лако пронашла мјесто одакле је узела камен; друга се, пак, сметено вртила унаоколо, тражећи гнјездашца својих каменчића, и вратила се на крају код старца са својим каменчићима. Прозорљиви Антоније им је објаснио шта то камење значи… Код друге жене они су представљали многобројне гријехе на које је она навикла, сматрала их за ништавне и никада се због њих није кајала. Она се није сјећала својих ситних гријехова и малих експлозија страсти, и то је одражавало неславно стање њене душе, која није била способна чак ни за покајање. А прва је жена, памтећи свој велики гријех, боловала тим гријехом и скинула га са своје душе.

Множина малих, недостојних навика је – жабокречина за душу човјекову, ако их човјек у себи утврди и одомаћи, или ако их доживи као „неизбјежно“ зло, против којега „нема потребе“ и против којег „се не може“ борити. И баш ту човјек упада у клопку непријатеља Божијег. „Нисам ја светац“, „ја у свијету живим“, „морам да живим као и сви људи што живе“… умирује себе гунђајућа савјест вјерника. Човјече, човјече, наравно да ти ниси светац, наравно да ти „живиш у свијету“ и „мораш живјети као сви људи“, и зато – рађај се као и сви људи, умири као они, гледај, слушај, говори, као они, али шта ти треба да преступаш Закон Бога – „као они“? Зашто би ти морално миомирисао „као они“? Замисли се над тим, човјече.

Како је тешко души да се покрене са пута по којем га води лажна, али навикнута мисао! Психологија атеистичког свијета овога тако се чврсто урезала у психички свијет савременог човјека, да у односу на гријех и на преступања против Божијих Закона готово сви људи поступају једнако – по једном калупу. Најжалосније је то, што је зло утувило у главе људима да захтјеве гријеха називају „захтјевима природе“. Захтјеви природе су – дисати, умјерено се хранити, огријевати се, одвајати дио дана за сан, али никако не – дрогирати свој организам, бесмислено привезивати себе за фатаморгану, за дим..

Извор: Манастир Подмаине

Pravoslavie.cl