Свети преподобни Јаков Посник

СМИРЕЊЕ бива узрок многих добара и душекорисних врлина код људи који љубе Бога и живот свој управљају према заповестима Спаситељевим. Ко стекне савршено смирење, не боји се пада, јер се не узда у себе, нити високо мисли о себи. А како огромну штету и неизлечиву рану и велику погибао наноси неопрезнима високоумна гордост, може се видети из многих примера, а нарочито из ове повести која је пред нама. Они који на земљи проводе небески живот, нека се од ње науче како да буду опрезни и како да се чувају да не падну онда када мисле да стоје. У овој повести наћи ћемо дивну поуку за живот, науку смиреноумља; видећемо пример брзог и вредног устајања од греховног пада, и познаћемо силу покајања. Покајање је тако моћно пред милосрдним Богом, да оно не само отима човека од самих паклених врата и мука, него га и уводи у бољи живот од пређашњег, и уз помоћ благодати Господње оспособљује за узвишеније врлине од ранијих. Ево дакле те душекорисне повести:

У Феникији близу града Порфириона живљаше један отшелник, по имену Јаков. Одрекавши се пролазне сујете овога живота, он се замонаши, и петнаест година проведе у једној пештери. И он толико успе у подвижничким подвизима, и тако велики постаде у врлинама, и мио Богу, да се удостоји добити од Бога и власт над ђаволима. А и многа друга исцељења пружаше он људима именом Спаситеља нашег Исуса Христа. И сви се људи дивљаху таквом врлинском животу његовом. И прибегаваху к њему не само хришћани него и неверни Самарјани. И божанствени муж, прозорљиво их распознавајући, много их поучаваше из Светога Писма, и обраћаше у истинску хришћанску веру.

Но исконски ненавидник рода људског ђаво, који нарочито мрзи оне који усрдно служе Христу, видећи да га овај свети муж посрамљује многим врлинама и савршеним животом, устаде на њега својим замкама. Желећи да га отера из тих крајева, ђаво уђе, као некада у Јуду, у једног неверног Самарјанина који је живео у граду Порфириону, и потстаче га да размишља о протеривању Јакова. И овај Самарјанин сабра једномишљенике свога безбожја, сроднике и пријатеље, суседе и слуге, и оде с њима у дом њиховог поганог свештеника. И сви се заједнички договараху како би Јакова, који многе од њихове вере обрати ка Христу, протерали из својих крајева. После дугог договарања они се сложише да употребе ово лукавство: дозваше к себи једну блудницу, дадоше јој двадесет златника, и још толико јој обећаше, да иде и наведе на грех Јакова Отшелника, да би то био разлог да га као блудника са стидом протерају из својих крајева.

Та најмљена жена оде к Јакову касно ноћу, и куцаше на врата молећи га да јој отвори и пусти унутра. Но пошто блажени не отвараше, она упорније куцаше бестидно, преклињући га да јој отвори. Кад најзад светитељ отвори врата, и виде жену где стоји, он помисли да је привиђење, прекрсти се и одмах журно затвори врата. И у келији, окренувши се истоку, он се усрдно помоли Богу да одагна од њега ђаволско привиђење. И већ наступи поноћ, а жена не престајаше са куцањем. Затим громко повика, говорећи: Смилуј се на мене ти који си истинити слуга Бога живота! Отвори ми врата, да ме пред твојом келијом не поједу звери.

Преподобни Јаков, видећи да је поноћ и знајући да има много зверова, отвори врата преко воље и упита је: Откуд си дошла овамо? И шта тражиш овде? Жена одговори: Из женског сам манастира; послала ме игуманија у град ради неких послова; но при повратку сустиже ме мрачна ноћ, и ја залутах, и наиђох овуда. Молим те, дакле, човече Божји, сажали се на мене и не допусти да ме овде пред твојим вратима растргну зверови. Допусти ми да ову ноћ проведем код тебе, па чим сване ја ћу отићи својим путем.

Преподобни се сажали, уведе је унутра, изнесе пред њу хлеб и воду, остави је ту у предњој келији, а сам се затвори у унутрашњу келију. Жена се прихвати хлеба, и отпочину мало. Затим, претварајући се да је болесна, она стаде горко плакати и стењати; и довукавши се до врата унутрашње келије, она мољаше преподобног да јој помогне. Светитељ провири кроз прозорчић, и видевши је болесну беше у недоумици шта да јој каже и шта да ради. А она рече: Молим те, оче, погледај на мене, и огради ме крсним знаком, јер ме срце силно боли. Чувши то, он изађе к њој, одмах наложи ватру близу ње, донесе свети јелеј што је имао, и седе. Онда леву руку своју метну у ватру, а десном, умачући у свети јелеј, помаза груди оне жене начинивши крсни знак; и загреваше јој руком срце, јер се она жаљаше да је много боли. А она, захваћена нечистом жељом према њему и хотећи да и њега покрене на мрску похоту и у грех свали, говораше: Молим те, оче, помажи ме још јелејем, и руком ми загреј срце да ми умину страшни болови. А он простодушан и безазлен, вероваше речима жениним и чињаше то. Но знајући да лукавство ђаволово изазива похоту, и бојећи се да због сувишног милосрђа и сажаљења према жени не нанесе вечну муку души својој, он два или три сата држаше своју леву руку у ватри, јуначки трпећи, тако да му прсти изгореше и у огањ отпадоше. То чинише блажени војујући против ђаволског искушења, да му, због неподношљивих болова од руке која је у ватри горела, не би на ум дошла никаква рђава помисао.

А кад то жена виде, ужасну се, јер јој пред очима беше рука светитељева готово сва изгорела. То је потресе, и она одмах устаде, и баци се пред ноге светитељу, са сузама се ударајући у груди своје и кукајући: Тешко мени кукавној и ослепљеној! Тешко мени, јер начиних себе обиталиштем ђавола! – А светитељ, видећи то и слушајући, чуђаше се веома, и рече: Устани, жено! – и подиже је са земље. И пошто се усрдно помоли Богу, рече жени: Објасни ми шта је то! Због чега си дошла к мени?

Жена, једва дошавши к себи, исприча му све подробно како је безбожни Самарјани наговорише, и како сам ђаво удеси такву замку, еда би навео на телесни грех праведног човека који у животу подражава бестелесне Анђеле.

Чувши то, преподобни уздахну дубоко. И проливши много суза, узношаше благодарност Богу. Затим је поучи и благослови, и посла к пресветом епископу Александру. А жена, дошавши у цркву, све грехе своје исповеди Богу и епископу. И пошто је епископ поучи колико треба, и пошто виде да се истински каје, он је просвети светим крштењем. Затим је посла у женски манастир, заручивши је Христу. Онда епископ сабра све хришћане и сав клир, и протера из града и из тог краја све Самарјане. После тога отиде к блаженом Јакову, и родитељским речима га утврди у таквом животу. А споменута жена грешница, уз помоћ благодати Божје, постаде света, јер угоди Богу. И удостоји се добити власт над ђаволима.

После извесног времена кћи једног знаменитог достојанственика, мучена од духа нечистог, стаде дозивати по имену светог Јакова. И доведоше је родитељи к светоме, молећи га да се смилује на младост њену и истера из ње нечистог духа. Свети човек се помоли за њу Богу и, метнувши руку на њу, одмах силом Божјом истера из ње ђавола, и оздрави девојка. Видевши то, родитељи захвалише Богу. А желећи да захвале и Божјем човеку, они му потом послаше триста златника. Но праведни човек не само не хте примити, него ни погледати на злато, говорећи: Божанствене дарове не доликује ни куповати, ни продавати. Јер Свето Писмо каже: За бадава сте добили, за бадава дајите (Мт. 10, 8). То злато треба раздати сиромасима, а мени оно не треба, јер ја живим у пустињи. И тако људе, послане са златом, он врати натраг.

Затим, једног младића, чије ноге по дејству ђавола беху раслабљене, рођаци његови донесоше к светом Јакову, молећи га да се помоли Богу за њега. А преподобни, три дана постећи се и молећи се, исцели раслабљеног, и благословивши га, нареди му да се пешке врати кући својој. – И многи други болесници, који су боловали од разноврсних болести, долажаху овом чудотворном исцелитељу. И он их све исцељиваше молитвама својим, и они се здрави враћаху од њега.

Но човек Божји, видећи да га сви веома почитују и, бојећи се да му славољубље на неки начин не нашкоди, он напусти своје место. И бежећи од славе људске, он се удаљи од града за четрдесет попришта. И пронађе поред реке велику пећину у камену, и настани се у њој. И проживе у њој тридесет година, све дане и ноћи проводећи у молитвама и сузама. Дуго време хранио се травом што је расла поред реке. Затим направи себи малу баштицу. И радећи у њој сваког дана по мало, он се хранио од њеног рода. Такво житије његово се толико разгласи, да су му ради духовне користи долазили монаси и клирици из двадесет до тридесет манастира. Па не само духовни, него и безбројни световни људи долажаху к њему; и он их упућиваше на врлину. И пошто су се удостојили његовог благослова и молитава, они су се враћали са великом коришћу по душе своје.

Такав муж, и толике благодати Божје удостојен, би допуштено да падне најстрашнијим падом. И то због тога што се он, како се мисли, подаде гордој мисли: мишљаше високо о својој светости и богоугодном животу, и сматраше себе за нешто велико. А почетак његовог пада би овако: исконски непријатељ људи ђаво, завидећи онима који проводе богоугодни живот и непрестано им копајући јаму, уђе у једну девојку, кћер једног богатог човека. И мучећи је, он устима њеним изговараше име Јаковљево, и говораше: Нећу изићи док ме не одведете к Јакову пустињаку. – Онда је родитељи узеше, и стадоше обилазити манастире и пустиње, тражећи дуго тог светог оца Јакова. И кад га једва пронађоше, падоше пред ноге његове, вапијући: Смилуј се на нас, нашу кћер силно мучи нечисти дух, и ево већ је двадесети дан како нити једе нити пије него само виче, кида се, и изговара твоје име.

А он стаде на молитву, и толико се усрдно мољаше Богу за њу да се и место затресе на коме он стајаше. Пошто заврши молитву, он дуну на њу, говорећи нечистом духу: У име Господа нашег Исуса Христа, изиђи из ове девојке! – И одмах ђаво, као неким огњем опаљен, побеже из ње. А девојка паде на земљу, и остаде дуго безгласна. Свети Јаков се опет помоли Богу, узе је за руку и подиже са земље, и даде је родитељима њеним. А они, видевши такво чудо прославише Бога. Но бојећи се да се нечисти дух поново не врати у њу, молише га да кћи њихова остане код њега још три дана, док потпуно не оздрави. И остаде девојка код старца, а родитељи отпутоваше.

Као што у почетку рекосмо, ради користи многих и ради опрезности оних што на земљи проводе небески живот, не треба, описујући живот савршених људи, износити само њихова добра дела, него казивати и искушења која су им се од свезлог врага догађала, и помоћу којих је он њих понекад саплетао, те су они, по попуштењу, падали, и опет устајали. Тако дакле, као што казасмо велике и истинске врлине овог дивног старца, тако ћемо описати и олују која га захвати, те он жестоко паде. А касније ћемо рећи и о чудесима великим која је он чинио, пошто се покајао. Јер уколико беше прекрасно житије које је он раније проходио у својим подвижничким трудовима, утолико пад његов потом би већи. И уколико теже паде, утолико се, пошто устаде, јаче исправи. А сада, да чујемо шта му се даље догодило.

Пошто девојка она остаде код њега, ђаво искористи прилику. Видећи га самог у пустом месту са девојком, ђаво потеже своје замке: покрену у њему ружне мисли и нечисту телесну жељу, и силно га похотом распали. И он, кога не улови блудница упућена од Самарјана; он, који руку своју сажеже, да би сачувао целомудреност и чистоту; он, који чудеса чињаше, ђаволе изгоњаше, – страшно запаљен блудном похотом, заборави на страх Божји, заборави толике своје подвижничке многогодишње трудове, заборави на дар исцељивања који беше добио од Бога, и онако стар, побеђен од ђавола – паде: обљуби девојку, упропасти и њену и своју девственост, оскврни своје тело и душу, и уништи све своје пређашње трудове подвижничке. Но не беше му доста учинити овај један тешки грех, него учини још и тежи. Јер као што човек који се омакне са планинске литице лети у провалију падајући с камена на камен и разбијајући се, тако се догоди и њему: оклизнувши се у један велики грех, он паде у други већи и страшнији, додајући безакоње на безакоње. Јер ђаво му убаци у душу плашљиву помисао, те он мишљаше у себи, говорећи: Девојка ће казати родитељима да сам је обљубио и упропастио. То ће бити за мене страшна брука и срамота. И ја ћу због ње бити у великој опасности од њих.

И он, нахушкан на то од ђавола, устаде, уби невину девојку, мислећи да ће на тај начин сакрити од људи свој први грех, и избавити се срамоте. Па и на томе се не заустави, него се рину у још један грех: тело девојкино, које својом нечистотом оскврни, и својом руком немилосрдно уби, не сахрани по пропису у земљу, него га без икаквог сажаљења баци у реку.Такав је плод гордог мишљења о себи. Јер да инок овај није мислио о себи да је свет и велик, не би пао тако страшним падовима, нити би се враг наругао старости његовој, који је некада у младости исмевао врага и газио.

После таквих тешких грехова стаде га ђаво као свог окованог заробљеника вући у последњи понор погибли, у најтежи грех од свих грехова: у Каиново и Јудино очајање. И седећи у келији, старац не знађаше шта да ради. Само га савест силно мучаше, и он уздисаше и очајаваше, и већ није смео ни уста своја да отвори за молитву, нити ум да окрене к Богу. Затим одлучи да бежи одатле у неку другу далеку, предалеку земљу: да баци монаштво, да се врати у свет, и у старости служи свету и ђаволу. И он изађе из пећине, и крену замишљеним путем, и просто трчаше, витлан и гоњен очајањем као опаком буром морском.

Но превелика и неизмерна Христова човекољубива доброта, коју не могу греси целога света надвладати, која хоће да се сви људи спасу и да нико не погине, не презре ни овог палог старца, нити допусти да он постане потпуна радост ђаволима, него му својим неисказаним промислом удешаваше да устане од свога пада и да се поправи. Јер док он иђаше предузетим путем, деси се крај пута манастир, и он сврати у њега. Поздрави се с игуманом и братијом. Они му опраше ноге и предложише хлеб да се прихвати. Но он не хтеде ни да чује за то, него само често уздисаше тешко. Братији који су га молили да се прихвати хлеба, он рече: Тешко мени кукавном! Како могу да подигнем очи своје к небу? Како ћу се дрзнути да изговорим име Христово које обруках? И како се смем ја, блудник и убица, коснути његових добара? И исповеди пред свима по реду све шта се збило.

А игуман и братија, чувши то, збунише се. И сажаљевајући га, они га тешаху да не очајава него да покајањем искупи учињене грехе. И молише га много да остане код њих. Али он нипошто не хте, него крену у свет. И пошто је дуго путовао путем кроз пустињу срете га, по промислу Божјем, неки богонадахнути брат. И поздравивши старца Јакова, брат га овај моли да сврати с пута до њега, у његову пустињску келију која је била близу. И пошто га умоли, он га одведе у своју келију, опра му ноге и, чинећи све што приличи гостољубљу, предложи му од хране што имађаше, молећи га да једе. А Јаков, кога је савест гризла, уздисаше често из дубине срца, и удараше се у груди, а од хране не хте ни да окуси. Брат пак онај паде старцу пред ноге, тешећи га, и заклињући се да неће устати са земље док му не обећа да ће се прихватити предложене хране. И пошто старац обећа, брат устаде са земље, и једоше са трпезе, каква је могла бити у пустињи. А пошто једоше, устадоше обојица, заблагодарише Богу, па опет седоше. Тада пустињожитељни брат тај рече старцу Јакову: Оче, кажи ми што корисно по душу; поучи мене сина твог у Христу, и утврди срце моје, јер ме многе различне помисли веома смућују. Тада Јаков горко заридавши, плакаше неутешно бијући прси своје, и рече: Остави ме, брате, да оплакујем тешке грехе своје, којима прогневих Бога. Јер у овој мојој таштој и бешчасној старости, као неки младић бих саплетен ђаволом, и падох, и сасвим пропадох. Јер страсти које у младости својој победих, оне ме победише у старости мојој: суновратих се у смрдљиво блато блудочинства, па се дрзнух те и гора од тога починих зла.

Чувши то, онај се брат веома ожалости и растужи, и мољаше старца да му подробно исприча цело то искушење ђаволско. А мољаше га са два разлога: прво, да се старац, исповедајући грехе своје, разбуди на покајање; друго, да он сам, слушајући о паду старчевом, буде опрезан и чува себе од таквих падова. И стаде Јаков причати овако: Ја преко педесет година служих Господу у подвижништву и пустињачком животу, јуначки се борећи са страстима, од чега има трагова на телу мом. Јер руку своју сагорех у огњу чистоте ради, и ја недостојни удостојих се добити велику благодат од благога Бога, и многа чудеса сатвори Бог преко мене безаконика. Најзад, Сатана уђе у једну девојку. Родитељи њени, чувши за благодат Христову што је у мени, доведоше је к мени да се помолим за њу. И помоћју Божјом изгнах ђавола из ње. А они ме замолише да њихова кћи остане код мене још три дана, док потпуно не оздрави. И оставивши је код мене, они отпутоваше. А ја се распалих телесном жељом. И, ослепљена ума, не сећајући се у тај час ни Бога, нити се плашећи пакла, нити жалећи што ћу уништити многогодишње трудове своје, ја обљубих девојку и упропастих је. Али не би ми доста тај један грех, него, нахушкан од ђавола, ја учиних други, гори од првога, грех: убих ону девојку, и тело њено бацих у реку. Изгубивши наду на спасење, ја напустих своје обиталиште, и сада идем у свет. Јер како могу очи своје подигнути к небу? И ако се дрзнем да призовем име Христово, одмах ће огањ с неба пасти и сажећи ме.

Ово он са многим сузама и горким ридањем исповеди. Брат онај би веома дирнут, загрли старца и рече му: Молим те, оче, не малаксавај душом, нити очајавај за своје спасење, него верујући да покајању има места у Бога, исповеди Богу грехе своје, јер је Господ многомилостив и милосрђе је Његово неисказано. Када покајању не би било места у Бога, како би онда Давид, који је по пријему пророчког дара пао у понор прељубочинства и убиства, могао добити опроштај толиким гресима својим? Када покајању не би било места, како би онда свети Петар, врховни апостол, коме Господ уручи кључеве небеског Царства, после трикратног одречења од Господа Христа за време његовог добровољног страдања, и после горког плакања, не само добио опроштај грехова, него се и велике части удостојио, јер је био постављен за пастира разумних оваца Христових? Покајмо се, дакле, док времена имамо.Таквим речима утврђујући душу Јаковљеву, брат онај моли га да остане код њега да живи, али овај не хте. Стога брат паде пред ноге старцу, и целивајући их мољаше га да не одлази од њега. Јер се бојаше да старац, павши у очајање, не погуби душу своју. Али, пошто га не могаде умолити, брат туговаше много и плакаше. И помоливши се усрдно Богу за њега, он га отпусти, снабдевши га потребном храном за пут. И испрати га петнаест стадија, саветујући га на покајање. Најзад загрливши га и са сузама га целивавши, он се врати у своју келију.

А Јаков, пошто прође велики део пута што у свет води, сврну мало с њега, и нађе један стари гроб, начињен у облику пећине, у коме беше много костију, од којих се многе дугим временом беху у прах претвориле. Он онда уђе у гроб, покупи преостале кости и прах, смести их у једном углу, и затвори се тамо. И преклонивши колена на земљу, и с великим јауком и ридањем бијући прси своје, он се исповедаше Богу говорећи: Како ћу погледати к Теби, Боже мој? Како ћу почети исповест своју? Како смем покренути на молитву нечисти језик свој и оскврњена уста? И за који грех најпре да молим опроштај: за блуд или за убиство? Дај опроштај љутим гресима мојим, свеблаги Господе! Милостив буди мени недостојном, свемилостиви Боже! И не погуби ме с мојим мрским делима! Јер безакоња моја нису мала: блуд изврших, убиство сатворих, крв невину пролих, па још и тело у воду бацих, да га животиње и рибе поједу. И сада, Господе, Теби свезнајућем ово исповедам, молећи опроштај. Не презри ме, Господе, него по неисказаном човекољубљу Свом помилуј мене безбожног и поганог, и покажи на мени превелику благост Своју, и ова безакоња моја очисти, да ме не утопи враг ринутог у понор греха, и да ме не прогута змија преисподња!

У таквом исповедању грехова својих, и у таквом покајању блажени Јаков проведе десет година, у гроб живот свој сахранивши. И би живи мртвац, станујући с мртвим костима, и ни с ким живим не општећи. Јер и кад се дешавало да неко наиђе тамо, он није ни с ким разговарао, нити на питања одговарао. У затвореном гробу он је уста своја отварао само на молитву Богу и на исповедање грехова својих. А храна му беше зеље што је око гроба расло. И од њега је толико јео, тек да не би умро од глади. И свих тих десет година он проведе у непрестаним сузама, уздасима и молитвама, дан и ноћ с ридањем к Богу вапијући и исповедајући се, и немилосрдно се ударајући у груди.

Свежалостиви и многомилостиви Господ, који не жели смрти грешника него да се обрати у живот, не презре толико и тако дуго покајање његово. Он услиши његово јецање и исповест, опрости му грехе, и опет му дарова благодат чудотворства. А прво његово чудо после покајања би овако: У том крају настаде љута суша и опаки ветрови. И кад су сви људи постили и молили се Богу да им да кишу, епископу тога града, човеку врлинском и светом, би у откривењу речено: у вашем крају има један свети отац који у гробу живи; ако се он помоли Богу за вас, сва ће зла престати и киша ће плодоносно пасти.

Сутрадан епископ сазва свештенство и сав народ, и исприча им шта му би у откривењу речено од Бога. Онда он са литијом, уз појање побожних песама, оде ономе гробу. И куцајући у затворена вратанца, епископ са целим народом мољаше угодника Божјег, да се смилује на њихов крај, те да се помоли Богу: да одврати од њих свој праведни гнев и претњу, те да суша престане и Бог пошаље кишу на земљу. Али им он не одговори ништа из гроба оног, јер не смејаше ни очи подигнути к небу, него само бијаше прси своје, говорећи у себи: милостив буди, Христе, многим и страшним безакоњима мојим! – Епископ дуго и дуго куцаше и мољаше га усрдно. Али пошто никаквог одговора не доби од њега, он се са свима дошавшима врати тугујући и плачући. И ушавши у цркву, они опет одржаше молепствије са сузама. Али, пошто суша постаде још јача и ветрови још силнији, сви људи стадоше усрдније вапијати к Богу, а удвостручише пост и молитву. И опет би епископу откривење, и чу се јасан глас који говораше овако: Иди к слузи моме Јакову, за кога ти прошли пут открих. Ако се он помоли мени за вас, одмах ћете се избавити од зала која притискују ваш крај.

И епископ са целокупним свештенством и народом опет оде к ономе гробу. И силно навалише усрдним молбама, преклињући слугу Божјег, да сатвори молитву за њих. Онда епископ силом отвори вратанца, и изведе светитеља из гроба. Иако против своје воље, блажени Јаков подиже очи своје и руке к небу, и мољаше се дуго за те људе. И док молитва беше још у устима његовим, велика киша паде на земљу, и ветар престаде. Јер Господ испуни вољу онога који Га се боји, и услиши молитву његову. И тако се уствари деси оно што у пророштву пише: Тада ћеш призивати, и Бог ће те услишити; и док још будеш говорио, Он ће рећи: Ево дођох (Ис. 58, 9).

А епископ и сав народ, удивљени и обрадовани овим преславним чудом, радосно и свечано узнесоше Богу благодарне молитве. И отада угодник Божји свети Јаков би у великом поштовању код њих. А онај дан, у који их свети Јаков молитвама својим избави од оноликих зала и они милост Божју добише, одредише да празнују сваке године.

Ово чудо би доказ за светог Јакова, да му је Бог примио покајање и да му је опростио грехе. И отада стаде чинити многа чудеса благодаћу Христовом. Јер к њему довођаху из целог тог краја болеснике, који су патили од најразноврснијих болести, и сви они одмах исцељење добијаху. А ђаволе светитељ изгоњаше речју својом. И за кратко време он после покајања учини већа чудеса него пре. И те године, када измоли од Бога кишу, он се приближи кончини својој. И дозвавши епископа, остави му завештање да после смрти тело његово сахрани у истом гробу.

И после неколико дана упокоји се у Господу. И света душа његова настани се у дворима Господњим са светима који су покајањем угодили Богу. Глас о престављењу светога одмах се разнесе на све стране. И огромне масе народа, са свећама, кадионицама и мирисима, слегоше се на његов погреб. Дође и епископ са целокупним свештенством. И пошто га опева, и скупоценим мирисима помаза свето тело његово, он га погребе чесно у истом гробу, као што му светитељ беше завештао пред своју кончину.

После кратког времена епископ подиже цркву у име овог светог Јакова близу оног гроба, и чесне мошти његове пренесе одатле у цркву. И установи да се сваке године празнује свети спомен угодника Божјег, преподобног оца нашег Јакова, а у славу Христа Бога, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.

Свети Јаков живео седамдесет и пет година, и то у шестом веку.