Света преподобна Марија
Беше у Витинији неки човек по имену Евгеније. Он имађаше жену веома честиту и богобојажљиву. Она му роди кћер јединицу, и надену јој име Марија. Али Евгенију умре жена, и он васпита кћер своју у cтpaxу Божјем. И када девојчица одрасте, рече јој отац: Мила кћери, ево целокупно имање своје предајем у руке твоје, јер ја идем у манастир да спасем душу своју. Чувши то од оца свог, девојка му рече: Оче, ти хоћеш само себе да спасеш, а мене да погубиш. Зар не знаш да Господ у Еванђаљу каже: Пастир добри душу своју полаже за овце. Ко спасе нечију душу, он је као творац њен.
Чувши то, Евгеније се веома обрадова њеним речима, јер изговарајући их она плакаше и ридаше. И рече јој отац: Мила кћери, не знам шта да чиним с тобом. Ти си женско чељаде, a ја хоћу да идем у мушки манастир, и како ти можеш у њему живети са мном? Јер ђаво преко женског пола изазива саблазан код слугу Божјих. А девојка на то рече: Господине оче, нећу ја ући у мушки манастир како ти кажеш, него ћу острићи косу, обући мушко одело, па тако с тобом ступити у монаштво. И нико неће знати да сам женско.
Чувши овакве речи од своје кћери, блажени се Евгеније веома обрадова духом, раздаде целокупно имање своје ништима и убогима, сиротама и удовицама, остриже кћер своју и обуче је у мушко одело, наденувши јој име Марин место Марија. И рече јој: Пази, кћери, добро чувај и скривај своју природу, јер знаш да жене у манастир не улазе. А ти ћеш међу мушкарцима живети као усред огња. Сачувај дакле себе Христу беспрекорном, да бисмо се, када испунимо што обећавамо, удостојили царства небеског.
Рекавши то и помоливши се Богу, Евгеније узе своју кћер као мушкарца, и одоше у манастирско општежиће. Живећи међу иноцима, напредоваше девојка у врлини из дана у дан, у послушању и смирењу, и у упражњавању великих подвига. И пошто проведе у манастиру неколико година, монаси мишљаху да је она евнух, јер јој ни брада ни бркови не растијаху. А и глас беше у ње танак, те неки држаху да то долази код ње од великог подвига и поста. Јер је јела сваки други дан, и то другог дана узимала по мало хране. А после извесног времена преподобни Евгеније престави се Богу у монашком чину. И блажена Марија, тобожњи младић Марин, остаде сироче. И увећаваше своје подвиге, умртвљујући своје тело многим трудовима и уздржањем. И благодаћу Божјом толико успе, да и власт над ђаволима доби. Јер је она на довођене к њој болеснике од нечистих духова полагала руке своје, и молећи се, изгонила из њих нечисте духове, и оздрављивала их.
У том манастиру беше четрдесеторо братије, украшених сваком врлином и духовном мудрошћу. Од њих су сваког месеца по четворица ишли на манастирско имање ради обрађивања. To имање је било далеко од манастира. На средини пута између манастира и имања беше једна гостионица, у коју су монаси, путујући на имање или враћајући се са имања, свраћали на одмор и преноћиште. Усто, и гостионичар је веома волео братију, и давао им засебну одају за одмор. А мрзитељ добра ђаво, видећи толико добродетељан живот младе девојке у мушком оделу, и велику љубав њену према Богу, и огромну ревност њену у монашким подвизима и трудовима, и непобедиву истрајност њену у трпљењу, устаде на њу својим замкама, са намером да је омете на њеном добром путу ка небу, и уцвели, и осрамоти. И својим вештим лукавством он удеси ово: Једнога дана игуман манастира тог дозва к себи младог инока Марина, и рече му: Брате Марине, знам да си по животу савршен у свему, а нарочито у послушању. Стога не одреци да идеш на манастирски посао. Братија се жале на тебе што не одлазиш из манастира на имање, да би тамо радио за манастир. Иди дакле, чедо, да велику награду добијеш од преблагог Бога, јер се и Господ наш није либио да послужи својим ученицима. – Чувши то од игумана, Марин се врже пред ноге његове, говорећи: Благослови, чесни оче, и ја ћу поћи куда наређујеш.
И отпутова Марин са три друга инока на манастирско послушање. Успут свратише у ону гостионицу на починак, и ту преноћише. А гостионичар имађаше ћерку, одраслу девојку, коју војник неки, свративши на преноћиште у гостионицу, обешчасти, и она затрудне. И рече јој војник: Ако се за ово дозна, и родитељи те упитају откуда ти то, ти им реци: Онај лепи млади инок спава са мном, и ја затруднех од њега.
После извесног времена примети се да је девојка трудна. Родитељи је питаху од кога затрудне. Она одговори: Онај млади лепи инок из манастира, коме је име Марин, спава са мном, и ја затруднех од њега. – Гостионичар, отац њен се веома ожалости. И уставши, хитно оде у манастир, вичући јаросно: Где је онај лукави и лажни хришћанин, за кога кажете да је инок? Преда њ изиђе манастирски намесник, и рече му: Добро си дошао, брате! Што си тако утучен, и зашто тако љутито вичеш? Молим те, смири се мало. А гостионичар му одговори: Проклет био час у који се упознах с монасима! Авај мени, шта ми се догодило! Просто не знам шта да радим. – Обавештен о томе, игуман дозва к себи гостионичара, и упита га: Шта желиш, брате? Зашто си тужан? Гостионичар одговори: Шта желим? Желим да у будуће никада не видим ни једног монаха, нити разговарам с њим. А кад га игуман упита због чега тако говори, он одговори: Имам кћер јединицу; сву сам наду положио у њу, да ће ме у старости надгледати. А гле, шта учини Марин, за кога кажете да је побожан хришћанин и добар монах: од њега затрудне моја кћер. – Чувши то, игуман се веома зачуди, и рече му: Шта могу да ти радим, када Марин није овде? Још се није вратио са послушања. Чим буде дошао, ништа ми друго не остаје, отераћу га из манастира.
Када потом Марин дође са остала три монаха са манастирског имања, игуман га призва к себи, и рече му: Брате, такав ли је твој живот и подвиг? Док си преноћио у гостионици, ти си обешчастио гостионичареву кћер, и она је од тебе остала трудна? Њен отац је долазио овде, и све нас страшно изружио због тебе. Чувши то, Марин паде ничице на земљу, говорећи игуману: Прости мени грешном, оче, прости Господа ради! јер сагреших као човек. – Тада се игуман страшно разгневи, и отера Марина из манастира са срамотом.
Изишавши из манастира, Марин борављаше пред капијом без крова над главом, трпећи зиму и жегу. О они што су улазили и излазили питаху га: Зашто тако седиш, аво, патећи се без крова? А он им одговораше: Сагреших, и зато сам истеран из манастира.
А када дође време гостионичаревој кћери да роди, она роди мушко дете. Гостионичар га узе и оде у манастир. И нашавши Марина где седи пред вратима, остави му дете, и одмах се удаљи. А Марин узе дете у руке, и ридајући говораше: Тешко мени кукавноме и одбаченоме! Што сам ја кукавни и гадни делима својим заиста заслужио, то и примам. Али зашто да ово јадно дете умре поред мене? – Стога стаде тражити млека од чобана, и као прави отац хранити дете. Није доста било невином Марину свакодневних страдања зими и лети, од мраза и од оскудице, него му је још и дете задавало не малу тугу и муку плачући, поганећи се и прљајући му одело. И проведе три године у таквим патњама, трпећи, и благодарећи Бога.
Пошто прођоше три године, сажалише се братија на Марина, па сви скупа одоше игуману, и рекоше му: Чесни оче, доста је брату Марину покајања које показа. Стога те молимо, прими га опет у манастир, нарочито зато што је пред свима исповедио свој пад. – Но игуман не хте да их послуша, и не пристаде да прими Марина у манастир. Монаси опет стадоше говорити игуману: Оче, ако брата Марина не примиш поново у манастир, онда ћемо и ми сви отићи. Јер како можемо молити Бога да нам опрости грехе наше, када ми не опраштамо брату своме који се ево три године пати пред вратима без крова над главом? – Чувши такве речи од инока, игуман им рече: Због греха који је учинио, Марин зацело не заслужује да уђе овамо, али ћу га због љубави ваше и молби ваших примити.
И дозвавши Марина, игуман му рече пред свима: Брате, ниси достојан да стојиш на своме ранијем месту међу братијом због греха који си учинио. Али због љубави братије који су ме молили за тебе, ја те примам на последње место, да будеш од свих најпоследњи. А Марин са сузама стаде говорити игуману: И то је много за мене, свечесни оче, што ми допушташ да уђем у манастир, да бих се удостојио служити светим оцима мојим.
Примивши тако Марина опет, игуман му наређиваше да обавља најгоре и најпоследње послове манастирске. А он их све обављаше са великом ревношћу и страхом, срцем скрушеним и духом смиреним И имађаше Марин са собом дете, које идући за њим викаше: тата, тата! и тражаше себи потребну храну. Иако толиким невољама и патњама притешњен, Марин се веома стараше око васпитања детета. И кад касније одрасте, и постаде пунолетно, оно показа велики успех у смирењу и послушању, молитвама свога тобожног оца. И сви га вољаху због врлине његoве. И удостоји се монашког чина. А све то би по престављењу блаженог Марина, чија блажена кончина би на овај начин:
После такве напасти и толиких патњи и мука виде Господ Христос веру и трпљење своје невесте и, желећи да је после невоља утеши и после трудова одмори, Он је узе у вечна насеља рајска и у дворац свој небески. Узе је тако да нико није знао. Јер се она престави у својој келији, и нико није знао о томе. А игуман, видећи да брат Марин већ три дана не долази ни у цркву на богослужење нити на манастирско послушање, упита братију: Где је отац Марин? Ево прође три дана откако га нисам видео. Увек је први долазио пре почетка богослужења, а сада га не видим. Идите у његову келију и видите да се није разболео.
Братија одоше, и нађоше Марина преминулог у Господу и дете где седи поред њега и плаче. Братија брзо известише игумана, говорећи: Брат Марин усну. Чувши то, игуман се зачуди И рече: Како изиђе душа из њега? И ко ће дати одговор за његов грех? – И нареди да се тело његово по обичају спреми за сахрану. Почевши да му спремају тело, братија се запрепастише када видеше да је женско, и стадоше једногласно вапити: Господе, помилуј! Чувши вапијање братије, игуман зачуђен упита: Шта је то? А они му запрепашћени одговорише: Брат наш Марин је женско. – Игуман дотрча и, поражен неочекиваним открићем, баци се на земљу пред светитељкине ноге, и плакаше вапијући: Опрости ми, Господе Исусе Христе, јер у незнању сагреших наневши тако страшну увреду светој и чистој невести Твојој! – И опет павши ничице крај светих моштију њених, он кукаше: Нека умрем крај чесних ногу твојих, о светитељко, док не добијем опроштај грехова које учиних према теби! – И док он тако плакаше и ридаше дуго, дође глас с неба говорећи: Да си то учинио у знању, не би ти било опроштено. Али пошто си не знајући сагрешио, опраштају ти се греси твоји.
Тада устаде игуман од чесних моштију њених, и одмах посла по гостионичара, поручивши му: Дођи брзо к нама, јер имам да ти кажем нешто. А кад гостионичар дође у манастир, игуман му рече: Брат Марин умре. Гостионичар на то рече: Бог нека му опрости грех који учини према мојој кћери! Игуман му рече: Покај се, брате, јер си сагрешио пред Богом; а и мене си завео својим речима, те сагреших и ја због тебе. Јер Марин је жена. – Чувши то, гостионичар би поражен, и ћуташе као нем. А игуман га узе за руку и одведе тамо где лежаше свето тело блажене Марије, чесно спремљено, и показа му да је женско, и да је невино била нападнута за обешчашћење његове кћери. Тада гостионичар, видевши ово неочекивано чудо, стаде плакати и кукати што је оклеветао невино створење. А игуман са монасима извршивши опело, чесно сахрани на нарочитом месту у манастиру чисто девичанско тело беспрекорне невесте Христове. To би 508 године.
Дође уто и гостионичарева кћер, мучена демоном, и пред свима каза сву истину: ко ју је преварио, од кога је затруднела, и ко ју је наговорио да оклевета младог инока, свету девојку, коју су сви сматрали за мушко. А када луду бесомучницу приведоше на гроб свете Марине, одмах изиђе из ње бес, и би исцељена тог часа.
Видевши то чудо, сви прославише свемилостивог Бога због чудесне благодати његове, и због трпљења свете слушкиње његове Марије, која до смрти своје никоме не откри тајну да је жена, него царства ради небеског претрпе напаст и многе муке Стога и ми, љубљена браћо, угледајмо се на њено јунаштво, постојанство и трпљење, да би смо у оном животу обрели милосрђе и благодат у великог Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, коме слава и моћ, заједно са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.
Извор: crkvenikalendar.com
Pravoslavie.cl